I

 

Крајем нашег толико прогресивног и уједно толико злосрећног 20. века, након страшних ратова, револуција, изградњи, ломова, перестројки, након рафинираних гоњења вере, након љуте зиме атеизма и грубог материјализма, неочекивано као да је настало отопљавање, у душама се поново пробудила вера у Бога. Одједном је Православну Цркву, до крајности угњетену, са свих страна притиснуту, малобројну и исцрпљену, запахнула из људског света као некаква болећивост, благонаклоност, брига. Очигледно је да су материјалистичке идеје претрпеле крах и да их је запљуснуо талас оживљеног интересовања за нешто узвишено, мистично и чудесно.

Многе душе су се обратиле трагању за некаквим духовним силама које се налазе изнад материје, силама које су у стању да им пруже подстицај, да надахну њихов живот, да им дају барем некакав циљ, да унесу барем неки смисао у, рекло би се, већ потпуно изрођен, опустошен, огрубео начин њиховог постојања. Како било, народ је почео да долази у Православне храмове, почеле су да се шире парохије, да се из рушевина обнављају цркве и манастири, већ је настала читава армија од новообраћених Хришћана.

Али... да ли ће након овог пролећа уследити топло лето? Или је то само варљиво отопљавање, а пред нама су још љући мразеви? Много тога се откравило! Много тога је оживело! Али не само оно што је добро. Нагрнуо је нови народ у Цркву, али са њим су дошле и људске немоћи, болести, грехови: гордост, самоистицање, самовоља; дигле су главе, рекло би се, већ заборављене јереси, лажна учења, сујеверја као набујале пролећне воде оне су опколиле здање Цркве.

Тако се испоставило да је наше Православље у крајњој опасности, и то више него икада! Какве само погрешне појмове и мишљења о вери човек неће ћути данас! Какве само одавно од Цркве одбачене јереси и лажна учења човек данас неће чути у говорима многе наше брбљиве браће, и то је још страшније, у изјавама многих лица која носе свештеничке чинове!

Када су атеистичке власти прогањале веру, тада су многи људи, иако су се сами бојали да долазе у цркву и уопште нису познавали хришћанско учење, ипак некако издалека поштовали Цркву, испољавајући радозналост према њеном унутрашњем животу.

Сада су они приступили Православљу, ближе су упознали његово учење, законе, начин живота и... оно се многима није свидело. Сувише је одвојено од овог света, сувише је у раскораку са целокупним савременим животним стилом, тражи од човека да се одрекне многих ствари, много тога да престане да воли. И ново-придошлице откривају у себи много тога што је потпуно туђе Православљу и, не желећи да воде борбу са самима собом, приписују кривицу Хришћанству. На несрећу, учитеља, духовних пастира који су у стању да донесу до тих срдаца сву лепоту, сву арому Православља, тако је мало! А ђаво не дрема, њему иду на руку те мутне воде заблуделе, пометене душе које траже нечег мало узвишеног (и то само мало!), али и приземљеног у исто време; и тако опипавши то повољно тле, он припрема долазак свог штићеника цара целог света.

Ђаво радо хоће да сеје семе нове религије универзалне, модернистичке, посветовњачене религије, која не би тражила од људи много, али би давала много; све би окупљала и уједињавала, никога не би остављала самог; за Јудејце била би јудаизам, за пагане паганство, за хришћане Хришћанство (тако ће она изопачавати и себи приписивати речи Апостола Павла 1.Кор. 9).

Наше време је карактеристично по некаквој крајњој збрци у религиозним појмовима, учењима, прописима за њега је карактеристично сваштарење. Изгледа да данас многи људи који улазе у свет религије већ на самом почетку свог духовног трагања, не постављају себи за циљ трагање за истином и истинитим Богом, већ попут Понтија Пилата цинично одбацују озбиљно трагање: Шта је истина? или малтене: Ма каква истина? и пристају на било какву мање или више удобну теорију, на некакав духовни сурогат, само да он некако усклади различите ствари, то јест, да оправдава и уноси разноликост у наш животни комфор, да му придаје некакву арому узвишености и тајанствености, да мало замагли ону тако невеселу силуету блиске смрти.

Данас је религиозно трагање најчешће трагање не за Царством Небеским, већ за некаквим царством поднебеским, које би се пружало у виду густе ружичасте магле по површини исте те земље која нам је тако омилела, царством које би нам даривало стално иста земаљска задовољства, само без невоља и сметњи, без трошења снага у изобиљу.

Запањујуће је ово непринципијелно несналажење савремених људи у питањима вере, а управо оно нарочито одговара и неопходно је ономе који припрема пут лажном Христу, лажном Месији онај ко има стварно моћ и власт, тај једноставно руши и једно и гради друго; онај ко нема такву власт осваја ласкањем, преваром, заменом појмова. Тако је деловао ђаво у Едему када је преварио наше прародитеље, тако је деловао преко Јудејаца када је припремао убиство Богочовека, тако би могао деловати и припремајући престо антихристу. Али овако збркан, неодређен и истовремено, тако занесен и жив однос према религији, не би могао настати да томе не би претходио читав век општељудског клањања грубој материји; и није ли управо у том циљу нечија чврста рука тако упорно вукла све народе на земљи да се поклоне том телету које једе траву, приморавала их тако наивно да зарањају умом и срцем само у материјална добра?

Већ се у 19. веку запажа необични хаос по питањима вере, чак и међу онима који су себе називали хришћанима, па се чак и међу Православнима веома ретко сретао онај ко је мислио и осећао на стварно Православни начин. Како се често већ тада дух истине замењивао духом прелести, духом отпадништва од Христа. Ширила су се сва могућа лажна религиозна учења, умножавали су се опасни спиритистички заноси, са свих врата у здање Цркве покушавале су да продру свакојаке јереси, лажна мишљења и појмови.

Почетак 20. века је био обележен експлозијом и невиђеним тријумфом неког очајничког трагања за новим духовним вредностима, што се одразило и у псеудо-религиозним, и у философским трагањима. И наједном... нечија чврста рука спушта гвоздену завесу.

Сцена се мења у супротну: пресеца се сваки покушај узвишених трагања, сви спуштају главу и почињу вредно да месе глину, да праве опеке и граде градове земаљске среће и благостања. Религија се проглашава опијумом за народ, а материјалистичка свакодневица буђењем из кошмарног сна и правим животом.

Али и ова религија науке и технике се исцрпљује, завеса се поново подиже, на сцену излазе нове промене и опет трагање за узвишеним, за новим духовним вредностима, само овога пута још хаотичнијим и непринципијелнијим него почетком века. Али, да ли су ове промене декорација случајне и хаотичне? Да ли је то стварно трагање људске душе која чезне за истином? Или је то заборав истине, одступање од ње, повратак у стање хаоса? Није ли у тим, рекло би се, стваралачким трагањима човечанства присутан задати правац?

Јер све то запањујуће напредовање људског разума у области покоравања стихија света, откривања тајни земље, управљање законима материје то је такође религија, религија са својим свемогућим богом, са светом који је под његовом влашћу и њему потчињеним силама и чудесима. То је најпрактичнија религија, врло разумљива и блиска сваком човеку, чак сувише драга човеку то није религија неке невидљиве душе, већ религија тела тако чулног, тела које тако много жуди; религија која обећава телу рај овде и данас. И тај рај већ куца на наша врата, он нуди и даје необично пријатна осећања: спокојство, радост, здравље и што је главно, заборав смрти.

Ако су Оци Православља говорили: дај  крв и прими Дух, ова религија тврди да је у здравом телу здрав и дух. Самог човека у некаквом уопштеном појму ова религија сматра за бога (човека-творца, научника и градитеља), а свет ставља крај његових ногу свет као бескрајни океан материје, који ће ускоро бити потпуно покорен том човеку богу. Зар данашњи људски свет, испуњен огромним бројем најразлитијих, најдовитљивијих , привидно најпривлачнијих ствари, дословно чудеса технике, зар то није храм у којем се уздиже гласна песма славословље човекувештаку, мајстору, великану, генију, Прометеју који својом смелом руком отима ватру боговима?

Сви ти сјајни градови који се светле у фантастичним преливима свих могућих визуелних ефеката, градови који брује некаквом машинском, ритмичном музиком, испуњени некаквом дивљачком емоционалношћу и снабдевени најсавременијом техником, градови потпуно преплављени робом свака продавница је својеврсни бајковити велелепни свет, изложба чудеса, парада генијалног људског проналазаштва како све то може а да се не свиђа, да не очарава, да не опија? Свет Божији, природа земље, све њене лепоте, чуда планина и мора, неба, звезда и сунца, дана и ноћи, живих створења све је ту конкретно и отворено служи удобности и практичности живота, то је прави рај на земљи! Да, то је религија! И религија која је нашла много обожавалаца и постала средишња, главна и неодвојива од палог човечанства.

Занимљиво је да се већ убрзо након Адамовог изгнања из раја, човечанство поделило на две гране;: Сим благочастиви Адамов потомак дао је потомство које се више истицало духовним тежњама: вером, послушношћу Богу, смирењем и молитвеношћу. О симовцима (Семитима) се у Библији не каже да су они имали одвећ велике успехе у животним наукама, у практичној домишљатости.

Напротив, потомство братоубице Каина, који је због свог злодела потпао под страшну клетву Божију: Када будеш обрађивао земљу она ти више неће давати своју снагу; бићеш изгнаник и скитница на земљи (Пост. 4:12), као што видимо, има великог успеха у стварању удобности за своје земаљско бивствовање. Већ Каинов син, Енох, гради град, то јест, по свој прилици утврђени дворац или тврђаву, а његов потомак Јувал проналази музичке инструменте и постаје отац свих оних који свирају на гитарама и фрулама. Тувалкајин је ковач свих оруђа од бакра и гвожђа. После потопа се потомци безбожног Нојевог сина Хама, већ истичу у Старом Завету као они који нарочито успевају у земаљским пословима. Тако се Нимрод истиче као снажни ловац и као први моћни земаљски цар.

Карактеристично је да се и јеврејски народ, све док је носио на себи печат изабраништва Божијег и оправдавао га ревносном вером у Истинитог Бога, када се разликовао од других народа знањем истинске вере и богослужења, када је чувао завет са Богом тада се није одликовао никаквим успесима у земаљским наукама, у световној мудрости и уметностима.

Али када је, одбацивши Истину Христа Бога, изгубио своје религиозно призвање, почео нарочито да се издваја и да се усавршава у земаљској мудрости, постао је вођа у наукама и уметности, у животној довитљивости. Из овога се види: када човек оставља Бога и када бива од Њега остављан, изгубивши пут покајања, смирења и плача, уместо да моли милост од Свемогућег Оца свог Небеског, бира пут самоистицања, самопоузданости, те се опијен својим сопственим напорима труди да на земљи уреди едемски врт.

Неке вође овог правца су то отворено и изјављивале: Ми не теба да очекујемо милост од природе, наш је задатак да је отмемо од ње силом. Дакле, током целокупне историје човечанства видимо два супротна правца људске делатности: један је онај који се уздиже од земље према небу, који признаје и оплакује немоћ осакаћеност, оболелост људске природе, правац који не скреће поглед од те болесне и непривлачне слике, који посматра сву њену дубину и тражи од Бога исцељење те немоћи, који схвата свој положај луталице у овом свету изгнанство, који тежи својој истинској отаџбини и кроз дубоко покајање тражи помирење са Богом, препород и спасење.

Други правац је прихватио своје изгнанство са непоколебивом надменошћу, са самопоузданошћу, пожелео је да место свог изгнанства учини својом отаџбином, пожелео је да је боље да заборави Бога него да приклони пред Њим свој тврди врат, кренуо је путем развоја својих осакаћених способности, путем само-заноса, самообмане, и успављивања савести, трагања за илузорном срећом.

И ето, те две струје се често сударају на својим правцима, супротстављају се једна другој, понекад се делимично одушевљавају једна другом, час привремено заустављају своју трку, супротстављајући се једна другој, час опет, ковитлајући се, јуре што даље једна од друге. Као што се види из пророчанстава Светог Писма и Светих Отаца Цркве, у последње дане света бујица светољубаца, поклоника земаљског раја, поклоника Мамона, као потоп ће запљуснути целу земљу. Наћи ће он себи и господара светског цара, антихриста, који ће градити своју владавину, сав свој утицај и превару на двама стубовима: са једне стране, на земаљском, телесном благостању, телесним удобностима и ситом задовољству, које пружају довитљива наука, техника и вешта организација рада, лукава политика и дипломатија; са друге стране, на мистици, ма магловитој универзалној религији која ће заиста бити опијум за народ, која ће залуђивати људе пријатним осећањима, уносити у срца одушевљење и осећање усхићења и страхопоштовања пред великим маговима, запањивати умове неизрецивим и величанственим чудесима и душе поробљавати страхом, душе које су познале величину силе која управља стихијама и скида огањ са небеса. Зато је погрешно претпостављати да су заносна трагања 20. века у религиозној области, његова ревносна жеља да схвати духовно, надсветско и скрупулозно удубљивање савременог човека у свет материје, да су сва та чудеса у области науке  и технике, да су сви ти процеси случајни и противречни. Не, они сасвим сврсисходно воде човечанство у једном циљу и успешно се међусобно допуњавају.

Њихов циљ је стварање нове религије која ће укључити достигнућа тих лажних праваца човекове душевне делатности: лажне религије и лажне науке.

Обратимо пажњу на основне принципе овакве науке и религије са гледишта њиховог утицаја на човекову душу обратимо пажњу како су они слични! Лажна наука која проучава најнеобичније законе природе, њене узајамне везе, силе, прониче у њене тајне, налази најпрефињеније и најсложеније законитости, хармонију, целовитост у свим правцима, чега год да се лати у овоме свету, али одмах након тога она не узноси наше усхићење и страхопоштовање пред чудом видљивог, његовом Творцу, чак ништа и не говори о Творцу, већ, на све могуће начине, хвалећи то чудесно устројство, приписује ово некаквој случајности или се брани од њега незнањем и одбијањем да зна одакле све то и Ко је све тако повезао, изговарајући се да то више не спада у област науке. Усхићење које у људским душама изазивају тајне стварања света, тајне које је разоткрила наука, човек-научник приписује себи, приписује га људском генију, човеку-творцу.

Сличну тактику има и лажна религија: она демонстрира пред човеком очигледне знаке из другог, њему непознатог света, при чему увек наглашава чудесност, тајанственост појаве, приморава човека да очекује и нестрпљиво жели стално нова чудеса. Лажна религија такође не говори ништа одређено, или пак говори магловито о извору тих чудотворних сила и самим тим човека нагони да се клања и поштује као  неко божанство њему потпуно непознато духовно биће. Не треба мислити да ђаво увек спречава трагање за духовним, религиозним и божанским. Он најчешће омета правилно трагање, истинско богопознање и хаотичну тежњу према узвишеном користи за своје циљеве.

Свети Григорије Палама каже у својим Тријадама да су пагани, проучавајући светску творевину, то јест, видљиви свет и његове законе долазили ди некакве представе о Богу, пошто природа и творевина дају за то много доказа; демони пак то намерно нису спречавали, јер зар би њих онда сматрали за богове, да у човекову главу није проникла никаква представа о Богу? (Тријада 1,1, 18).

Имајући духовну моћ, некакву власт над материјом, као бестелесне силе, демони, по Божијем допуштењу, могу да чине велика чуда и користећи духовно слепило људи, често ту своју мрачну духовност издају за божанску силу, присвајајући себи поклоњење које доликује само Богу. Тако ће антихрист магијом науке и магијом религије покорити готово цело човечанство: а пошто ће он себе прогласити за богочовека, онда ће му се одавати и божанско поклоњење: као божанском чудотворцу и као генијалном светском владару.

Веома много процеса који се одвијају данас у човековом свету, у најразличитијим његовим областима: у политици, у науци, у уметности, у свим правцима религиозног живота, у философији и култури уопште, сви се они постепено међусобно изједначавају, и, договоривши се, сложно теже истом циљу припремању глатког пута и величанственог трона за дугоочекиваног светског цара-владара света.

Дакле, ђаво нипошто није противник религије уопште, напротив, он управо и јесте оснивач већине религија. Ђаво се увек труди да и правоверне хришћане наведе не у отворено неверовање, већ у изопачену веру њему је потребна религија, само што је могуће више универзалнија, аморфна, адогматска, магловита, што је могуће више неодређена, религија која је устању да привуче што је могуће већи број људи да се клањају антихристу, а преко њега, самом сатани. Ето зашто се данас тако често чује међу градитељима нове религије такво незадовољство и фрктање на догмате вере. Речи догмат и догматско богословље постале су малтене погрда, као да је догмат непријатељ живота.

Адогматизам данас не одриче истинитост Божанских догмата, већ одриче само неопходност јасног знања догмата, ради моралног, духовног и хришћанског живота. Адогматизам одучава хришћане да мисле, да разликују истинско учење од лажног, а не да уопште не верују у Бога, или у нешто духовно и мистично што управо и иде на руку будућем антихристу.

Обратимо пажњу да Свето Писмо као знак скорог доласка антихриста и краја света прориче свеопште ширење Еванђеља, ширење међу свим народима. Христос каже: И проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свима народима. И тада ће доћи крај (Матеј 24: 14). И свима народима треба најпре да се проповеда Еванђеље (Марко 13:10).

Други знак скорог доласка антихриста и краја света показује нам Божанско откровење у неком нарочитом одступању од праве вере које ће се догодити што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Матеј 24:12) и када ће се антихрист појавити лично, снабдевен свом силом сатане и покренути последњи страшни рат против Христа, Цркве Христове и хришћана.

Тада ће предавати верне хришћане на муке и убијати верне следбенике Христове и њих ће омрзнути сви народи због Имена Христовог (Матеј 24: 9-10).

 

 

 

 

 ^ >