III

 

Макарије Египатски каже да човек преступивши заповести и будући изгнан из раја, повезан је на двоструки начин... у овом свету са животним пословима, љубављу према свету, то јест, везан је за телесна задовољства и страсти, богатство и славу, имање, жену, децу, сроднике, отаџбину, место и одећу, једном речју за све видљиво (Беседа 21), а тајно је у души спутан оковима таме, од стране духова злобе због чега не може ни да љуби Господа, ни да верује, ни да се моли онолико колико би желео.

Противљење Богу, и јавно и тајно, у потпуности је њиме овладало. И када, чувши Божију реч, ступи неко у подвиг, одбаци од себе животне послове и световне везе, одрекне се свих телесних задовољстава и удаљи се од њих, тада, непрестано узносећи мисао Господу, може дознати да у срцу постоји другачија борба, другачији тајни сукоб, другачији рат помисли који потичу од лукавих духова и да се пред њим налази другачији подвиг.

На тај начин, са несумњивом вером и великим трпљењем, непрестано призивајући Господа, очекујући од Њега помоћ, може већ овде да добије унутрашње ослобођење од окова, замки, препрека и таме лукавих духова, то јест, од дејства тајних страсти... Ако је ко везан за видљиве ствари у овом свету, себе спутава веома различитим земаљским оковима и заноси се штетним страстима, такав не спознаје да се у њему самом води другачија борба, и битка, и рат... Ако се... не одрекне са напором од света, не ослободи се свим срцем од земаљских жеља, и не пожели да се потпуно приљуби Господу, такав не познаје обману скривених духова злобе и штетних страсти, већ остаје туђ самоме себи, зато што су њему самом непознате његове ране, и имајући у себи тајне страсти, није их свестан... (тамо).

Свети Игњатије каже да Божанско дејство у човеку најпре показује човеку његов грех, одгаја у човековим очима његов грех, непрестано држи страшни грех пред његовим очима, доводи душу у самоосуђивање, показује јој наш пад, ту ужасну, мрачну, дубоку провалију погибељи у коју је упао наш род сагрешењем нашег праоца; затим, мало по мало, дарује двоструку пажњу и скрушеност срца при молитви (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.2. стр. 319).

Најчешће су човекове врлине у свету помешане са надменошћу и гордошћу: бдења, пошћења, редовно одлажење у цркву, милостиња врше се под утицајем похвале људске (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.6, стр. 103-105).

Не може сагледати свој грех онај који се наслађује грехом, онај који себи дозвољава да га окуси, макар само помислима и склоностима срца. Само онај може сагледати свој грех, који се слободном одлуком одрекао од свог пријатељства са грехом, ко будно стражари на вратима свог дома са исуканим мачем Речи Божијом, ко одбија и сасеца тим мачем грех, у каквом год облику му се приближио.

Ко изврши велико дело успостави непријатељство са грехом, насилно отргавши од њега ума, срце и тело, томе Бог дарује велики дар: виђење свог греха. Блажена је душа која је сагледала у себи грех! Блажена је душа која је сагледала у себи пад праотаца, овешталост старог Адама! Овакво виђење свог греха је виђење духовно, виђење ума, исцељеног од слепила божанском благодаћу. Са постом и коленопреклоњењем, поучава Света Источна Црква, да молимо од Бога виђење свог греха (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.2, стр. 122-123).

Подвиг мирјанина који живи у свету уздиже његово ја и умањује пред њим Бога. Треба испитивати вели Преподобни Јован Лествичник зашто мирјани који проводе живот у бдењима, у посту, у подвижништву, не настављају са својим пређашњим подвигом, патвореним и лажним, када напусте свет и ступе у монаштво, као на поприште где треба да се види, колико ко заиста вреди.

Видео сам многе и врло различите изданке врлина, које су такви људи засадили у свету, заливали прљавом водом таштине, окопавали разметањем и ђубрили гнојивом похвала, како су се брзо осушили пресађени у земљу пусту, где мирјани немају приступа, без смрдљиве воде сујете (поука 2:6).

Али ако хришћанин, прешавши прву стазу почетне, уводне вере, не сагледа сву дубину греха, не крене путем ка Господу кроз ту греховност, већ заобилазећи га, у њему ће настати сасвим другачије расположење, другачији дух, другачија усмереност целокупне делатности, унутрашње и спољашње.

Игуманија Арсенија је говорила: Пут ка Господу је у нама, кроз нашу немоћ, кроз пуноту наше греховности. Да, то је нелажни пут, неизмишљени, истинити. (писма А.П. Брјанчанинову, п.4).

Хришћанин који није ушао у клет душе своје да се помоли тајно Оцу Небескоме, остаје изван не само себе самог, него и изван хришћанства. Ући унутра, значи трпети душевни бол, туговати, јадиковати. Суров је пут спасења вели мати Арсенија сурова је понекад и реч исказана о њему то је мач двосекли и сече наше страсти, нашу чулност, а заједно са тим ствара бол и у самом срцу из којег се оне исецају. И да ли ће настати неко време када тај мач више неће имати посла у нашем срцу?

Не, он ће увек имати посла, јер нема краја духовном очишћењу и у сваком срцу ће се наћи она трунчица прљавштине, коју треба очистити... Без бола, просвећење душе је немогуће то ће бити занесењаштво (писма А.П. Брјанчанинову, п.3).

Остајући ван свог срца, где се и мора вршити сва главна делатност хришћанина, он више не може имати ни најмању представу о правом хришћанском животу. На несрећу, ти верници који су скренули са пута у потпуности се предају спољашњој делатности и што им је мање познат пут покајања, тим више они говоре, и поучавају, и позивају, и проповедају. Али не познајући укус покајања, они не познају ни укус хришћанства. Не налазећи гнездо где да положе птиће своје (Пс. 83:4), своја религиозна трагања, не знајући куда да усмере тежње свога срца и ума, они се у потпуности предају вртлогу овога свет, растресајући на све стране, неразумно, пшеницу еванђелску.

Немајући корене у земљишту срдачног покајања, њихово је учење, макар по слову и било хришћанско, по духу крајње плитко, површно, неутемељено, лишено главне силе Крста Христовог, то јест, правог оружја, које продире до раздеобе душе и духа где би само и могао имати стварну примену хришћански подвиг, а све остало би се томе додало.

Човек који није својим унутрашњим искуством познао своју греховну осакаћеност, који није искусио у болу и жалостима, страшан рат са својим сопственим телом греха, који није у потпуности схватио немоћ унутрашњег човека, не схвата ни значење подвижништва, молитве, уздржања, чувања чула.

Све је код таквог човека наопако. Иако себе назива грешником необично је спокојан за своју судбину у вечности, цео пут спасења му изгледа као да уопште није сложен, лини му се да греси људи леже само на површини њиховог живота. У таквом случају човеку се чини довољним да мотиком посече само надземни део корова, очисти га са њиве и може да ужива у њеној чистоћи. Сва делатност је ту на површини: у ширину, у страну, уздуж и попреко, узбрдо и низбрдо. Овакве посленике мами не дубина, већ ширина.

Тада видимо како постаје све плиће језеро хришћанске вере, како се оно шири на све веће просторе. Више готово и да се не чују, ни међу мирјанима, ни међу монасима, ни међу јерејима и архијерејима, разговори о борби против страсти, унутрашњем делању, чак ни спољашњој побожности, већ се само чује о градњама, рукоположењима, постризима, празничним свечаностима, организовању јавних манифестација, о колима, новцу, путевима и путовањима, о посетама и пријемима, мисионарским плановима, евангелизација народа и слично.

Иако се мирјанима још и може опростити (мада, какав је то хришћани без те стране живота?), него ни монаси данас више не знају шта је то унутрашњи живот: Колико послова је око нас, свет пропада, толико треба градити, обнављати, а ту још некакав унутрашњи живот? Па то је прави егоизам, хришћанство је жртвено, треба се пре свега побринути о другима.

И тако се монаси данас такође бацају у узбуркану реку живота, задихано, са мантијама које лепршају да обраћају, спасавају, евангелизирају. И догодило се то да вера данас не дотиче више ничија срца, она улази кроз слух, обрађује се умом, само се лако дотакне срца, и одбивши се од њега, од његове окамењене неосетљивости за духовно, излази кроз језик и обара се свом жестином на наше ближње.

Знање вере, стечене само умом, без укорењености у срце, без бола у срцу, не може дуго да се задржи у човеку, и не налазећи себи римену, жури да избије напоље. Тако путује и лута данас реч еванђелска, не налази себи поуздано пристаниште ни у чијем срцу: многи као да је предусретљиво посматрају, пуштају је чак на праг своје куће, понекад у предсобље, али не могу да је уселе у себе.

На крају крајева, од једног те истог учења Православља, имају користи истинско хришћанство и хришћанство вештачко: једне те исте речи, заповести, слике код обају, али даје им се потпуно супротно тумачење и значење, појмови су им потпуно неспојиви.

Премда се та два правца још увек међусобно саживљавају, стићи ће време када ће доћи до деобе и велики део немоћних хришћана ће се наћи на страни лажне цркве, признаће антихриста за Христа и почеће заједно са њим да сурово прогањају мало стадо истинских хришћана. Већ сада, иако су по слову ти људи Православни, по духу често подсећају на јеретике.

Час се препознаје протестантски дух, нарочито у слободном опхођењу са Свети Писмом и Предањем Светих Отаца, у преузимању од протестаната манира непринципијелности у питањима вере, слободе тумачења и претумачивање учења Цркве, па чак и у сумњи да је истина само у Православљу; час се препознаје дух римокатолицизма у покушају да се свестан, слободан и увек разуман однос у питањима вере и послушности, замени слепим и улагивачким потчињавањем јерарсима уз свакојако величање ових последњих, са страхом да им се на било који начин супротстави, ако се ради чак и о искривљавању догмата вере. Све те појаве нису нимало случајне и потпуно су законите. То нису неусклађени процеси већ јединствена сврсисходна делатност непријатеља Божијег.

Човечанство подељено на језике, некада није могло да оствари своју гордељиву идеју која символизује устанак против свог Творца, није могло да доврши зидање Вавилонске куле. Али идеју те куле сваки народ је понео са собом и током историје целог човечанства материјал за ту кулу се и даље припрема. Царство антихриста ће и бити довршетак Вавилонске куле. Разједињени народи ће поново наћи заједнички језик ради довршења древне замисли.

Сви обједињавајући процеси нашег времена и у области политике, и економије, и религије, и погледа на свет нису ништа друго до припрема јединственог схватања, снажног, свеобухватног и свеобавезујућег процеса за подизање стуба гордости од стране целог света последњи покушај сатане (који је некад пожелео да престо свој постави изнад престола Свевишњег Бога) и човека (који је некада помислио да буде као Бог), да уједињеним напорима палих анђела и људи присвоје себи свет Божији, те тако постану као богови и човекобогови.

Изопачавање духовног живота води и изопаченом схватању добра и љубави, неправилном схватању положаја човека у свету уопште, лажном, прелесном односу човека према Богу. У свему томе, почиње да се одражава уздизање људске вредности, велика снисходљивост према његовом палом стању. Због незнања, неразумевања свог сопственог духовног нивоа човек упада у стање прелести и занесењаштва.

Он умишља у себи непостојеће врлине, сматра позитивним, духовним и богоугодним душевне, нервне тежње своје душе. Сва душевна делатност таквог човека се усредсређује у уму и на нервним завршецима, те отуда плаховити, узрујани и хаотични начин његовог живота.

Од такве спољашње жестине, потиче распаљивање чула и помисли, маштања и доживљаја. Све то чини човека напетим, покретним, активним и ужурбаним. У његовој глави се рађају хиљаде идеја и планова, у срцу му је море жеља и осећања, али сва су она усмерена ка споља, земаљском свету, ка уређењу и преображају земаљског и светског живота. И мада је, површно гледајући, сва та делатност, рекло би се, оријентисана на Бога, на Еванђеље, у суштини она је потпуно уображена и умишљена.

Бог, еванђелске заповести, установе и правила црквеног живота, обреди и богослужења ту је само спољашњост, само позадина и покриће, док у центар целокупне своје делатности такав трудбеник ставља себе и своју вољу. Такав човек, који не види не схвата заправо, ко је он и какав је он пред Богом, умишља да је незаменљиви слуга Божији, апостол и пријатељ Господњи.

Он стаје пред Бога, окренут леђима према Њему, обазире се према народима и из све снаге почиње да позива све да приђу и поклоне се Богу, Којег он проповеда, али ускоро већ заборавља да потражи одговор од Самог Господа шта и како да чини, и у убеђењу да је његов труду богоугодан, толико се заноси и заборавља Бога, да почиње народ да привлачи самоме себи:

Ако пак руководитељ почне да тражи послушност себи а не Богу каже епископ Игњатије није достојан да буде руководитељ ближњега! Он није слуга Божији! Он је слуга ђавола, његово оруђе, његова мрежа! Не будите робови људима (1.Кор. 7:23) завештава апостол (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.7, стр. 151).

Човек који нема увиђање свога греха (које ми и молимо од Бога, са постом и молитвом у дане Великог Поста), а који се подвизава само у спољашњој побожности, ускоро почиње себе да сматра изабраним сасудом Божијим, носиоцем и спроводником благодати, свећом стављеном на свећњак, градом на врху горе, сољу света.

Овакав човек непрестано тражи тежак подвиг, баца се у само средиште догађаја, уверен да је с њиме Бог, да на све стране из њега излазе зраци светлости Христове, да је угодан и пријатан Богу.

Блажена је душа која је себе познала како је потпуно недостојна Бога, која је осудила себе као јадну и грешну. Она је на путу спасења; у њој нема самозаваравања. Напротив, ко сматра себе спремним да прими благодат, ко сматра себе достојним Бога, очекује и моли Његов тајанствени долазак, говори да је спреман да прими, лује и види Господа, тај себе обмањује, тај ласка себи; тај је достигао високу литицу гордости са које пада у мрачну провалију (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.2, стр. 123).

Занос почиње да умишља како воли Бога и човека, почиње много да говори о љубави и милосрђу, на све могуће начине се труди да докаже своју љубав самопрегорним поступцима, позива све да воле Бога и ближњега, непрестано прекорева неког због недостатка те љубави. Љубав, милосрђе, жеља за добром, брига о ближњем те речи не силазе са уста таквих праведника.

Али они не знају колико су заправо далеко те врлине од њих, какав подвиг самоодрицања мора најпре да прође душа, да би им се барем мало приближила.

Не мисли , љубљени брате вели Светитељ Игњатије да би заповест љубави према ближњему била тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв; заповест је нова, а наше срце је старо (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.1, стр. 121).

...Ја сам грешник, мрачни грешник, кад год погледам себе, увек видим мешавину добра и зла, која је дата људском роду од стране његовог праоца, који је безобзирно и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Чиним се људима милосрдним; али тачно проучивши себе, испитавши себе, налазим у себи само глупу маску милосрђа. Милосрдна је у мени само таштина; милосрдна је у мени пристрасност... милосрдна је у мени крв; али да ме подстакне на милосрђе заповест Христова, чиста и света, то не налазим у себи. Када се ја, мрачни грешник, пренем на трен и пожелим да будем милосрдан саобразно заповести Христовој, видим да морам да извршим над својим срцем ужасно насиље...

Моје је срце сагласно да буде милосрдно по кретању крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, за њега је распеће... Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити богоугодна врлина.

Штавише, оно је непријатељско заповестима еванђелским! Ради његовог сасецања и умртвљења донесен је на земљу мач еванђелски. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем суровог и свезлобног владара света (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.7, стр. 136).

Игуманија Арсенија је говорила: О љубави према ближњему: ближњега треба ставити на оно место на којем  сам стојиш, што значи да најпре треба сићи са оног места на којем стојиш. Где је то место на којем стојиш? То је цео свет видљиви и невидљиви. Свугде самоистицање, присвојивши себи све, ништа неће да уступи ближњима, та како може душа да воли ближњега, када осећа да јој он све отима, имајући на све иста таква права као  она, када га види као свог непријатеља и мрзи га. Треба све од себе одузети и уступити ближњему и тек онда ће заједно са ближњим, душа задобити и Господа (Игуманија Арсенија, п.23, Свето-Успенски манастир, 1994).

Ето како, нимало једноставно, говоре о љубави они, који су доиста стекли дух кротости и смирења, самопосматрања и пажње према себи.

Код површних људи нема ни помена о оваквим размишљањима, већ се чују само пароле и одважни позиви, херојски поклици.

 

 

 

<  ^  >