Да ли су изрази Хришћански и Православни

прикладни за наше време?

Блажени  Аверкије Џорданвилски

 

До недавно (1975.) концепт и изрази Хришћански и православни су били смислени и недвосмислени. Сада, међутим, живимо у временима толико ужасним, тако испуњеним лажним учењима и обманом, да такви концепти и изрази више не преносе оно што је битно, када се користи без даљег разјашњења. Они се не односе на суштину ствари, већ су постали само мало мање од обмањујућих етикета.

Многа друштва и организације сада себе називају Хришћанским иако не постоји ништа Хришћанско у њима, док год одбацују основну догму Хришћанства Божанство Господа нашег Исуса Христа, као што то чине неколико од најновијих секти, којима је сам дух истинског Хришћанства, који тако природно следи и логично обликује учење Јеванђеља, је уопште прилично стран.

Сада је израз Православан такође престао да у великој мери изражава оно што би требало, јер чак и они, који су у стварности одступили од истинског Православља и постали издајници Праволавне Вере и Цркве, настављају себе да називају Православним.

Такви су сви иноватори, модернисти, који одбацују истински дух Православља, сви они који су пошли путем међусобних односа са непријатељима Православља, који врше пропаганду за заједничком молитвом, па чак и са литургијским општењем са онима, који не припадају Светој Православној Цркви. Такви су обновљенци и савремени нео-обновљенци, нео-Православни (као што се неки од њих отворено називају!), који галаме о томе како је суштински обновити Православну Цркву, о некој врсти реформи у Православљу, које је наводно залутало на својим путевима и умируће.

Они стално инсистирају на таквим стварима, уместо концентрисања на молитвену пажњу о заиста суштинској обнови сопствених душа и основној реформи њихове грешне природе са сојим страстима и жељама. 

Они упорно проглашавају јединство са јеретицима, са неправославним, па чак и са нехришћанима. Проглашавају јединство за све, али без јединства духа и истине, које једино чини могућим такво јединство.

Такви су, на пример, у нашим данима Васељенски Патријарси Константинопоља, који су у прошлости признали Живу Цркву у совјетској Русији као законском и сада признају папу римског као главу целе Хришћанске Цркве, па чак дозвољавају папистима приступ Светом Причешћу, без њиховог претходног присаједињења Светој Православној Цркви.

Такви су сви они, који учествују активно у такозваном Екуменистичком Покрету, који тако бучно стреми да створи неку врсту нове псеудо-цркве од свих деноминација које постоје.

Такви су, такође, сви они који нису у потпуности верни нашем Господу и Спаситељу и Његовој Светој Цркви, већ служе Његовим злобним непријатељима или им угађају на један или други начин, помагајући им да остваре њихове антихришћанске циљеве у свету, који се окренуо од Бога.

Ко ће се усудити да нам негира наше законско право да не признајемо такве људе Православним, чак и ако би могли да истрајавају у коришћењу тог имена и ношењу разноликих високих чинова и титула?

Из истирије Цркве знамо да није било пар јеретика, па чак и јересијарха високих чинова, који су били званично осуђени од Васељенске Цркве и уклоњени са њихових места.

Али шта видимо данас?

Ово је, нажалост, век неограничених уступака и лукаве сарадње, када чак и најскандалознији јеретички поступци или изјаве не узнемиравају скоро никог. Само пар њих реагују на ову очигледно одступништво од Православља као што би требало, а што се тиче осуде ових нових јеретика и одступника нема смисла чак и мислити о томе. Данас је све сваком дозвољено и никоме се ништа не забрањује, сем у случајевима када је неко лично повређен или увређен када је њихова сопствена лудост и глупост показана. О, у тавим случајевима, то је неопростиво! Онда се појављују претње, засноване на оним заборављеним канонима, који су иначе застарели, неприхватљиви у нашем напредном, прогресивном веку!

Ово је врста моралног распадања, наше истинске духовне чудовишности, са којом смо суочени.

Истина се спремно игнорише и дрско презире, док се зло, исто тако спремно, прославља своју тријумфалну победу и злурадо се руга истини, коју је збацило, згазивши на њу.

Зар је могуће помирити своју савест са овом савременом ситуацијом?

Да ли човек може затворити очи на све ове лажи и лажна учења и смирено дела као да није видео ништа погрешно?

Само појединци чија је савест спаљена или потпуно изгубљена могу то да ураде! Из тог разлога је још чудније чути неке, који замишљају да су Православни, како називају Руску Заграничну Цркву, староверујућом, расколничком, заосталом, мрачном итд. јер једноставно нећемо ићи у корак са временом и нећемо се усудити да одступимо од било чега из Јеванђеља Христовог и изворног учења, истинског учења Свете Цркве и према томе, сматрамо обавезом савести да осудимо ову јасно и очиглено зло савременог живота, који је већ ушао у Цркву.

У ствари, нисмо ми, ти који су расколници, већ сви они који следе дух ових времена и тим делом одсецају себе од Једне, Свете, Васељенске и Апостолске Цркве, оступајући од Апостолске вере, од вере Отаца, од Православне ере, која је утврдила васељену... ови људи се оигледно бацају преко литице одступништва у бездан пропасти, заједно са целим савременим светом, сахрањујући себе у свом одступништву од Животодавног Бога.

Да ли чујете богонадахнуте речи Апостола, модернисти, док покушавате да искривите Христово Јеванђеље и постанете тако спремно и ревносно у складу са овим светом, злим и привлачним вам какав јесте?

Ми спремно прихватамо вашу оптужницу да смо староверци, сматрајући то чашћу за наш традиционализам; али како ваша Хришћанска савест нсатавља са вашим новаторијама, која збацује суштински древну, истинску веру и Христову непроменљиву Цркву?

Зар није Апостол био тај који је упозорио Хришћане:

И не владајте се према овом веку, него се промените обновљењем ума свог, да бисте могли купати која је добра и угодна и савршена воља Божија? (Рим. 12:2)

Ми смо староверци, али не расколници, јер ми никада нисмо себе одсекли од истинсите Цркве Христове.

Ми смо у јединству са нашом Главом, Христом Спаситељем, са Његовим Светим Ученицима и Апостолима, са Апостолским Оцима, са великим Оцима и Учитељима Цркве, и са великим светилницима и стубовима вере и побожности наше Отаџбине, Свете Русије.

Али ви сте у јединству са неком врстом модернистичких, самопрокламованих учитеља, које свуда рекламирате тако безаконо и тврдоглаво, ниподаштавајући и повремено се усуђујући да критикују праве светилнике наше Свете Цркве, који су угодили Богу и који су прослављени у многим подвижничким подвизима побожности и чудима кроз историју од две хиљаде година.

Пошто је овако, ко је од нас заиста расколник?

Наравно, нису они који су у истинском духу предањског Православља, већ они кои су одступили од истинске вере Христове и одбацили прави дух Хришћанске побожности; чак и ако сви савремени патријарси, који су искривили наше вековима старо, Отачко Православље, могу да буду на страни других, као и већина савремених, такозваних Хришћана.

Заиста, Христос Спаситељ није обећао вечно спасење већини, већ прилично супротно, обећао је Свом малом стаду, које ће Му остати верно до краја, у Дан Његовог Славног и Страшног Другог Доласка, када ће доћи да суди живима и мртвима.

Не бој се, мало стадо рекао је Он, осликавајући застрашујућу слику последњих времена одступништва од Бога и прогона Вере пред очима нашег ума, јер би воља Оца вашег да вам да Царство (Лука 12:32)

Из тог разлога нас све оно што смо рекли горе подстиче нас да преиспитамо терминологију која је прихваћена у садашњости. Није довољно у нашем времену рећи само Хришћанин сада је неопходно описати ово, иреком истински Хришћанин.

Слично томе, недовољно је рећи Православан суштински је нагласити да се то не односи на новаторске модернистичке православне, већ на истинске Православне.

Све прави ревнитељи истинске вере, служечи Самом Христу Спаситељу, већ су почечли да чине ово, и у Отаџбини, поробљени свирепим непријатељима Бога, где се зилоти одвајају у катакомбе, слично древним Хришћанима, као и у Грчкој, нашем братском народу, где старокалендарци не само да одбијају да прихавте нови календар, већ такође одбацују и све новаторије било које врсте.

Имају посебно поштовање према прваку Светог Православља, Светом Марку Митрополиту Ефеском, захваљујући чијој чврстини је пропала безбожна Флорентинска Унија, са римским папом 1439. године.

У нашем чврстом стајању за истинску Веру и Цркву суштински је само избегавати све лично гордост и самоуздизање, кје незибежно води у нове заблуде и коначно чак и до пада; већ смо били сведоци овоме у неколико случајева. Нисмо ми ти који треба да се хвале, већ наша чиста и мепорочна Вера Христова.

Никакав фанатизам овде није допустив, јер је у стању да заслепи духовне очи оних, који су ревносни не према разуму. Много пре него утврђујући човека у вери, овај слепи фанатизам може да одведе човека од ње.

Важно је знати и памтити да Истински Православни Хришћанин, није онај, који само прихвата догме Православља формално, већ личност која, као што је наш велики руски јерарх Свети Тихон Задонски рекао тако предивно, мисли на Православан начин, осећа тако, живи на Православан начин, оваплоћавајући дух Православља у свом животу.

Овај дух подвижнички и који одбацује свет као што је јасно представљен у Речи Божијој и учењу Светих Отаца је најоштрије и дрско одбациван од модерниста, нео-Православних, који хоће да у свему иду у корак са духом овог света који лежи у злу, чији је кнез, по речима Самог Господа, нико други до ђаво (Јован 12:31).

Тако није Бог, Онај Коме желе да угоде, већ кнез овог света, ђаво; и тако престају да буду истински Православни Хришћани, чак и ако себе називају тако.

Ако размотримо ово дубље и озбиљније, тада ћемо видети да је то управо случај и да нас модернизам са свим својим новотаријама одводи од Христа и Његове истинске Цркве.

Ужаснимо се како је одступништво брзо напредовало, иако модернисти то не виде нити осећају, пошто и сами учествују активно у томе.

И немојмо се стога уплашити што остајемо у мањини далеко од свих њихових високо звучних титула и чинова. Сећајмо се увек да је Кајафа био високи свештеник Истинског Бога, и до којих је дубина пропао до ужасног греха богоубиства!

Док живимо у овом свету који је одступио од Бога, тежимо не ка варљивој људској слави и јефтиној популарности, која нас неће спасити, већ само да будемо унутар Христовог малог стада.

Будимо Истински Православни Хришћани, не модернисти!

 

 

 

^