Царски Пут

Истинско Православље у Доба Одступништва

 

 

Као што Оци говоре, крајности на обе стране су једнако штетне...

(Морамо) ићи царским путем, избегавајући крајности на обе стране.

 

Свети Јован Касијан

 

Православни Хришћани живе данас, у једном од најкритичнијих времена у историји Цркве Христове. Непријатељ спасења човека, ђаво, напада на свим линијама и тежи да свим средствима, не само скрене верне са пута спасења, показаног од Цркве, већ чак да покори саму Цркву Христову, упркос обећању Спаситеља (Матеј 16:18), да претвори само Тело Христово у екуменску прганизацију, у припреми за долазака његовог изабраног, Антихриста, великог светског владара последњих дана.

Наравно, знамо да ће овај покушај Сатане пропасти; Црква ће бити Невеста Христова, чак до краја света и сусрешће Христа, Свог Женика, у Другом Христовом Доласку, чиста и неупрљана прељубничком заједницом са одступништвом овог времена. Али највеће питање нашег времена, за све Православне Хришћане, са којим се суочавају је веома битно: Црква ће остати, аали колико нас ће бити у Њој, који ће издржти ђаволове моћне покушаје да нас одвуче од Ње?

Наша времена су веома слична, времену Светог Марка Ефеског, када је изгледало да ће Црква нестати у безбожној Унији са Католицима. Наша времена су чак и гора и опаснија од оних; јер је тада Унија била дело наметнуто силом, споља, док су сада Православни народ, дуго био припреман за прилазећу екуменску интеграцију свих цркава и религија, деценијама опуштености, незнања, световности и повлађивању у погубном учењу да нас ништа у стварности не раздваја , од свих осталих, који себе називају Хришћанима.

Православна Црква је преживела лажну Флорентинску Унију, чак је знала и за време спољашњег напредовања и унутрашњег духовног цветања након тога; али након нове лажне Уније, којој се сада тежи са чак већим импулсом, да ли ће Православље уопште постојати, сем у катакомбама и у пустињи?

Током последњих десет година и више, под катастрофалним екуменским правцем, успостављеним од стране патријарха Атинагоре и његовог претходника, Православне Цркве су већ опасно дошле близу пропасти. Најновија екуменска изјава Патријарха Константинопољског, већ довољно сведочи, колико је Православна свест изгубљена у Помесној Цркви, која је некада била прва међу Православним Црквама у исповедању Истине Христове; тај тужни документ само показује колико су близу јерарси Константинопоља дошли, да буду упијени у инославно Хришћанство Запада, чак и пре званичне Уније која се још увек припрема. Корени данашњег екуменизма у Православним Црквама, иду назад до обновљенства и модернизма одређених јерарха у двадесетим годинама.

У Руској Цркви, ови догађаји су произвели прво, Покрет Живе Цркве , који је уз помоћ комунистичког режима, покушао да збаци Патријарха Тихона и преуреди Цркву на изузетно перотестантски начин, а онда као више конзервативнији наследника Живе Цркве - Сергијанистичку црквену организацију (Московски Патријархат), који наглашава пре свега политичку страну помирења са идеологијом и циљевима комуниста (у складу са злогласном Декларацијом Митрополита Сергија, 1927. године), а само се у протеклим деценијама, умешао  још једном у поље црквеног обновљенства, својим активним учешћем у екуменском покрету.

У Грчкој Цркви, ситуација је била слична: обновљенски Све-Православни Сабор у 1923. години, са својим протестантским реформама, надахнутим од стране патријарха Мелетија Метаксакиса, показао се као превише радикалан за прихватање од стране Православног света, а обновљеници су морали да буду задовољени са наметањем реформе календара, у неколико не-Словенских Цркви.

Велики покрети протеста, супротставили су се и у Грчкој и у Руској Цркви, стварајући дубоке поделе, које постоје да сада у Православном свету. У Руској Цркви, Сергијанизам је одлучно одбачен од стране мноштва Епископа и верног народа, вођених Митрополитом Јосифом Петроградским: овај покрет Јосефита касније је посато ораганизован у одређеном степену и постао познат као истинска Православна Црква. Историја ове илегалне Катакомбне Цркве у Русији је, до овог дана, под велом тајне, али је у протеклих пар година одређени број чињеница о њеиховој садашњој активности, изашло је на светлост, водећи до неумољивих казненоих мера дела Својетске владе. Име њиховог садашњег водећег јерарха (Митрополи Теодосије) постало је познато, као и име једног од десет или више епископа (Епископ Серафим).

У Дијаспори, Руска Загранична Црква, поставила се од самог почетка Сергијанизма, 1927. године, на чврсту анти-сергијанистичку позицију, и у бројним приликама је изражавала своју солидарност са Истинском Православном Црквом у Русији, одбијајући свако општење са Московским Патријархатом.

Њена бескомпромисност и чврст традиционализам у овој, али и у другим стварима, нису били по укусу неколицини руских јерарха, Западне Европе и Америке, који су били пријемчивији за реформистичке догађаје у Православљу двадесетог века, одвојивиши се у различитим периодима од Руске Заграничне Цркве, стварајући тако садашње јурисдиксцијске разлике Руске Дијаспоре.

У Грчкој је покрет отпора, са сличним Православним осећајем, слично узео име Истиснки Православни Хришћани. Од почетка, 1924. године (када је реформа календара била представљена), овај покрет је постао посебно снжан међу простим монасима, свештеницима и световњацима у Грчкој; први Епископ који је напустио Државну Цркву Грчке, и придружио се покрету, био је Митрополит Хризостом Флорински, а и данас наставља своју пуни независни живот и организацију, обухватајући отприлике једну четвртину Православних у Грчкој, и можда половину или више од свих монаха и монахиња.

Иако популарно знани као старокалендци Истински Православни Хришћани Грчке, стоје за чврст традиционализам у Православном животу и мисли уопште, гледајући на реформу календара само као на први степен и пробни камен модернизма и реформизма. 

Док екуменски рак све више изједа, све више и више, преостале значајне органе Православних Цркава данас, повећана наклоност се показује, од стране најосетљивијих чланова званичних Православних јурисдикција за ствар и представнике анти-екуменистичких и анти-реформистичких Цркава Русије, Грчке и Дијаспоре. Неки, видећи званичне јурисдикције сада неопозиво на путу анти-Православља, напуштају их као бродове који тону, придружујући се Истинским Правослабним Хришћанима; други, надајући се и даље за обнову Православног пута у светском Православљу, сматрају довољним, да искажу наклоност за Истинске Православне Хришћане, или да храбро протестују против реформистичког менталитета у званичним јурисдикцијама. Десет година од анти-екуменистичке Посланице Митрополита Филарета, Водећи Јерарх Руске Заграничне Цркве, ударио је осећајну жицу у бројним Православним Црквама, чак иако је звнични одговор на њих, био углавном ћутање или непријатељство.

Данас, више него у було ком другом времену, у педесетогодишњој борби за очување Православног Предања у време одступништва, глас Истинског и Бескомпромисног Православља може се чути, кроз свет и иимаће дубоки утицај на будући правац Православних Цркава.

Можда је, заиста, већ прекасно да се спречи обновљениски, ОСми Васељенски Сабор и екуменска Унија која лежи иза њега; али вероватни, једна или више Помесних Цркава, могу још  бити убеђене да одступе од тог пута пропасти, који ће коначно водити у коначно уништење (Православља) оних јурисдикција, које га буду пратиле до краја; а у сваком случају, појединци и целе заједнице, сигурно могу бити спасени са тог пута, да не помињемо оне од инославних, који још увек могу наћи пут у спасавајућу ограду Истинске Цркве Христове.

Од суштинског је значаја, према томе, да тај глас буде стварно један од Истинског, то јест, Отачког Православља. Нажалост, дешава се понекад, нарочито у ватри противуречности, да основне, очуване Православне позиције, буду преувеличане на једној страни, а неразумевање других и тако је потпуно погрешан утисак створен у неким умовима, да је ствар Истинског Православља данас, врста екстремизма, врста реакције десног крила на преовладавајући пут левог крила, који се рати од вођа званичних Православних Цркава.

Такав политички вид борбе за истинско Православље је потпуно лажан. Ова борба је, напротив, узела, међу најбољим представницима данас било у Грчкој, Русији или Дијаспори облик повратка на Отачки пут умерености, средине између крајности; ововје оно што Свети Оци називају ЦАРСКИМ П УТЕМ.

Учење овог царског пута је наведен, као промер, у десетој поуци, књиге Поуке Авве Доротеја Авве Доротеја, где он посебно наводи Пету Књигу Мојесијеву: Не окрећи се ни на лево, ни на десно, већ иди царским путем (5 Мојс. 5:32;17:11), а Свети Василије Велики: Исправног срца је онај који се не окреће ни неумерености ни недостатку, већ је усмерен само ка средини врлине.

Али, можда је ово учење најјасније изражено од стране великог Православног Оца V века, Светим Јованом Касијаном, који је био суочен са задатком, који није био много различит од нашег данашњег Православног задатка: да представи чисто учење Источних Отаца, Западним љидима, који су били духовно незрели и нису још схватали дубине и финоћу Источног духовног у чења и који су према томе, били нагнути крајностима, или немарности или неумерености у примењивању у свом животу. Свети Касијан представља Православно учење царског пута у својим Разговорима о трезвености (или опрезности) књигу хваљену од стране Светог Јована Лествичника (Поука 4:105) за своју прелепу и узвишену философију:

Свом нашом снагом и свим нашим трудом, морамо тежити да смиреношћу, стекнемо за себе добри дар трезвеноумља, које нас може очувати неоштећеним крајностима обе стране. Јер као што Оци говоре, крајности обе стране су једнако штетне и неумереност у посту и преједање, неумереност у бдењу и у продуженом сну, али и друге крајности.

Трезвеноумље учи човека да иде царским путем, избегавајући крајности обе стране: са десне стране му не дозвољава да буде заведен прекомерним уздржањем, на левој страни да не буде одвучен у безбрижност и опуштање. А искушење десне стране је чак опасније од оног на левој: Прекомерно уздржање је штеније од преједања; јер уз помоћ покајања, човек се са другог може повратити на прво, али из првог не може. (то јест, јер гордост због човекове врлине стоји на путу покајног смирења, које може спасти човека). (II књига)

Примењујући ово учење на нашу ситуацију, можемо рећи да је царски пут Истинског Православља средина, која лежи између крајности екуменизма и реформизма на једној и, ревности не по разуму (Рим.10:2) на другој страни.

Истинско Православље не иде у корак са временом са једне, нити иде у строгост и исправност или канонисање (који су добри по себи), као изговор за фарисејску само-задовољност, искључивост и неповерење, са друге. Ова истинска Православна умереност неће бити збуњена пуком млакошћу или равнодушношћу, или било којом врстом компромиса између политичких крајности. Дух реформе је толико у ваздуху данас да свако, чији су погледи формирани духом времена сматраће истинску Православну умереност, дозом фанатизма, али свако ко загледа у питање дубље и примени Отачко начело, пронаћи ће да је царски пут, далеко од сваке врсте крајности.

Можда ниједан Православни учитељ нашег времена не обезбеђује такав пример чвсрте и ватрене Православне умерености, као Архиепископ Аверкије Џорданвилски; његови бројни чланци и беседе, дишу освежавајућим духом истинске, Православне ревности, без икаквих одступања на десно или лево, и са сталним нагласком на духовнј страни Истинског Православља (види књигу Света Ревност у библиотеци презентације Светосавље)

Руска Загранична Црква је смештена, Божијим Прoмислом, у веома повољни положај за очување царског пута у средини конфузије, великог дела Православља двадесетог века. Живећи у изгнанству и сиромаштву у свету, који није разумео страдања њеног народа, она је сконцентрисала пажњу на очување неизмењености вере, која уједињује њене људе, и тако се прилично природно, нашла странцем у целом екуменистичком менталитету, који је заснован на религијској равнодушности и само-задовољности, материјалном изобиљу и бездушном интернационализму.

 Са друге стране, она се сачувала од уападања у екстремизам на десној страни (као што би могле бити изјаве да су Тајне Московског Патријархата без благодати), живом свести да Сергијанистичка Црква у Русији није слободна; човек наравно не може имати општење са таквим телом, којим влдају атеисти, али прецизна одређења њеог статуса, најбоље је оставити слободном Руском Сабору у будућности.

Ако овде изгледа да постоји логичка противуречност (ако не одбацујете њене Тајне, зашто немате општење са њом?), то је проблем само рационалистима; они који приступају Црквеним питањима срцем, као и главом, немају проблем са приохватањем ове позиције, што је и тестамент завештан Руској Заграничној Цркви, њеним мудрим водећим Јерархом, Митрополитом Анастасијем (+1965) 

Живећи у слободи, Руска Загранична Црква је сматрала као једну од својих највећих обавеза, да изрази своју солидарност и пуно општење са Истинском Православном Црквом Русије, чије постојање је било потпуно игнорисано и лак одбацивано од стране званичног Православља. У Божије време, када ужасно искушење Руске Цркве и људи буде прошло, друге Православне Цркве ће моћи да схвате ситуацију Руске Цркве боље; до тада, вероватно се сви могу надати да слободне Православне Цркве, неће никада довести у питање право Руске Заграничне Цркве да потврди или одбаци благодат њених Тајни, јер су скоро све остале дуго у општењу са њом (док је њено не-учествовање у екуменском покрету, није одвојило и учинило укором осталим Црквама, поседно у последњој деценији), и до овог дана се (у најмању руку пасивно) опиру политички надахнутим покушајима Московског Патријархата, да је прогласе расколничком и неканонском.

У протеклим годинама, Руска Загранична Црква је такође давала подршку и признање Истински Православним Хришћанима Грчке, чија је ситуација дуго била веома тешкаи несхваћена.

У Грчкој, први удар против Цркве (промена календара), није био толико смртоносан као Декларација Митрополита Сергија у Русији, и из овог разлога је требало дуже богословској свести грчког Православног народа да види његов пуни анти-Православни значај.

Даље, пар епископа у Грчкој је било довољно храбро да се придружи покрету, (док је, напротив, број не-Сергијанистичких епископа у почетку, био већи од целокупног епископата Грчке Цркве.) А само у пар протеклих година, ствар старо-календараца постаје чак мало интелектуално поштована, док им све више и више универзитетски образованих прилази.

Током година, трпели су прогоне, некада прилично сурове, од Државе и званичне Цркве, а и до овог дана остају омаловажавани од префињених и потпуно без признања од званичног Православног света.

Нажалост, унутрашње неслоге и поделе, наставиле су да ослабљују ствар старо-календараца, и довело до тога, да мањкају у јединственом, једногласном гласу у изражавању њихове одбране Отачког Православља. И даље, основно Православље њихових позиција, не може бити одбачено, и човек може само поздравити таква, чврста сведочења Православља.

Повећано остварење у протеклим годинама, основног јединства ствари Истинског Православља у целом свету, било даје то Катакомбна Црква Русије, старо-календарци у Грчкој, или Руска Загранична Црква, водило је неке да мисле у изразима уједињеног фронта исповедајућих Цркава, као супротстављање екуменском покрету који је запосео званично Православље.

Међутим, под садашњим условима, ово ће се тешко остварити; а у сваком случају, то је политички поглед на ствари, који види значај мисије истинског Православља на претерано спољашњи начин.

Пуне димензије Истински-Православног отпора против екуменског Православља, насупрот неутрално, млаког Православља одступништва, тек треба да се открију, пре свега у Русији.

Не може бити, да је сведочење толиких Мученика и Исповедника и Победника Истинског Православља у двадесетом веку, било узалудно. Нека Бог сачува Своје ревнитеље на царском путу Истинског Православља, верне Њему и Његовој Светој Цркви до краја века!

 

The Orthodox Word,

Sept.-Oct., 1976 (70), 143-149.

 

 

^