Свети Оци Православне духовности 

Надахнуће и сигуран водич ка Истинском Хришћанству
Блажени Серафим Роуз

 

 

Опомињите се својих учитеља који вам казиваше реч Божију;

гледајте на свршетак њиховог живљења... 

У науке туђе и различне не пристајте

(Јев. 13; 7-9)

 

НИКАДА РАНИЈЕ НИЈЕ БИЛО ОВОЛИКО лажних учитеља, као у овом јадном XX ом веку, тако богатом у материјалним достигнућима, а тако сиромашном у уму и души. Свако разумљиво мишљење, чак и најлуђе, чак и она досад одбијана од стране генералне свести свих цивилизованих људи данас имају своју школу и сопственог учитеља. Мањи број ових учитеља долазе са представама или обећањима духовне моћи и лажних чуда, као што то раде неки окултисти и харизматичари. Највећи број савремених учитеља нуде, не више од мешавине несварених идеја које су примили из ваздуха, или оне долазе од модерних самопроглашених мудраца (или мудрих жена) који знају више од предака, само захваљујући томе што живе у нашим просветљеним временима. Као резултат свега тога, философија има хиљаде школа, а Хришћанство хиљаду секти.

Где се може наћи истина у свему овоме, ако је уопште заиста може наћи у нашим заведеним временима? На једном месту се може пронаћи извор истинског учења,  долазећи од Самог Бога, неумањен већ вековима, већ увек свеж, исто и једино код свих оних који га истински уче, водећи оне који га прате вечном спасењу.

 Ово место је Православна Црква Христова, извор милости Пресветог Духа, а истински учитељи ове Божанске науке која се излива из овог извора, су Свети Оци Цркве Православне.

Авај! Како мало Православних ово зна, и зна у довољној мери да пије са овог извора! Колико само савремених јерарха воде своја стада, не на истинске пашњаке душе - Свете Оце, већ на разрушене стазе савремених мудраца који обећавају нешто ново и боре се само да учине да Хришћани забораве истинско учење Светих Отаца, учење које је сасвим је тачно потпуно ван сагласности са лажним идејама које владају и управљају у нашем модерном времену.

Православно учење Светих Отаца, није сано за једно доба, било оно модерно или древно. То учење је преношено у непрекинутом низу од времена Христа и Његових Апостола до данашњег дана и никада пре није било времена, када је било неопходно да се откривју изгубљена светоотачка учења. Чак и када би многи Православни Хришћани занемаривали ово учење (као што је случај у нашим данима), прави представници, учитељи су и даље преносили онима који су били гладни тог учења. Постојала су велика раздобља Отаца, као сјајни период IV века, а постојали су и периоди када је долазило до слабљења у познању светоотачког учења међу Православнима, али никада није постојао период, још од самог оснивања Цркве Христове на земљи, када Отачка традиција, Предање није водило Цркву; није постојало столеће без Светих Отаца који су живели у њему. Свети Никита Стеатос, ученик и биограф Светог Симеона Новог Богослова, је написао: Дозвољено је од Господа да из генерације у генерацију не престане припремање од стране Духа Светога, Његових пророка и пријатеља за Његову Цркву.

Врло је корисно за нас, последње хришћане, да руковођење и подстицај тражимо у Свеим Оцима наших и скоријих времена, онима који су живели  у сличним условима а ипак, сачували неоштећено и непромењено исто увек свеже учење, које није за једно време или трку, већ за сва времена до краја света, и за целу трку Православних. Пре нашег обраћања ка двојици скоријих Светих Отаца, ипак, да рашчистимо пре свега, да за нас, Православне Хришћане, проучавање Светих Отаца није залудно академско вежбање. Много од онога што пролази као отачки препород у нашим временима, једва је нешто више од играчки иноверних научника и њихових Православних имитатора, не од оних који су икада открили Отачку истину, због које би били спремни да жртвују свој живот.

Таква патрологија је само рационалистичка ученост која узима учење Отаца за предмет изучавања, без икаквог разумевања да истинско, право учење Отаца садржи истине од којих зависе наши духовни живот или смрт.

Такви псеудо-патристички научници троше своје време доказујући да је псеудо Макарије, био Месалијанац, јеретик без разумевања или подвига, вежбања чистог Православног учења истинског Светог Макарија Великог; да је псеудо Дионисије, био прорачунати фалсификатор књига, чије су мистичке и духовне дубине потпуно изнад његових тужиоца; да је потпуно Хришћанско и монашко житије Св. Варлаама и Јоасафа, преданог нам од Светог Јована Дамаскина, ништа друго до препричавање приче о Буди; и стотину сличних басни произведених од експерата за лаковерну публику, која нема представу о агностичкој атмосфери у којој су ова открића настала. Где постоје озбиљна питања ученика која се тичу неких отачких текстова (а наравно, она постоје), она сигурно неће бити решена, ако буду постављена тим експертима, који су потпуни туђини за истинску отачку традицију, који само живе о њиховом трошку. Када Православни научници покупе учења псеудо патристичких научника, или направе сопствена истраживања у истоветном рационалистичком духу, последице могу бити трагичне;они се често  сматрају од многих за представнике Православља, и њихове рационалистичке прогласе сматрају да су  део истинског отачког изгледа, обмањујући многе Православне Хришћане.

Отац Александар Шмеман, например, док покушава да се ослободи од Западног утицаја, у свом непознавању истинске Отачке традиције скоријих векова (која се пре може наћи у манастирима, него по академијама), уображава да је потпуно савладао Православну теологију у модерним временима, постао је сам заробљеник протестантских рационалистичих идеја што се тиче литургијске теологије, и био је добро оцењен од Протопрезвитера М.Помазанског, истинског Отачког теолога данашњице.

Нажалост, такво јасно разоткривање, тек треба да се јасно уради у случају Г.П. Федотова, псеудо-научник Руских Светитеља и Светих Отаца, који замишља да је Свети Сергије био први Руски светитељ који се може назвати мистиком (а игноришући четири века једнако мистичких Руских Отаца који су им претходили(, трага безнадежно за оригиналношћу у писаном раду Светог Нила Сорског (што показује да он чак и не схвата значај традиције у Православљу), клевеће великог Руског Светитеља, Тихона Задонског као сина Западног Барока, пре него наследника Источне духовности, и са великом површношћу, покушава да Светог Серафима Саровског представи (који је у стварности тако запњујуће у отачкој традицији, да се једва може разликовати од великих Отаца Египатске пустиње), као неки јединствено Руски феномен, који је био први представник ове врсте духовних стараца у Русији, чији је приступ свету нечувен у Источној традицији, и који је био претеча новог облика духовности, која се може следити само у аскетском монаштву.

Тужне последице оваковог псеудо-учења се често појављују у стварном животу; лаковерне душе, које прихватају ове лажне закључке за праве, почињу да раде на литургијском препороду протестантских темеља, претварају Светог Серафима (игноришући његова неподесна учења, према мишљењу јеретика, које он дели са целом Отачком традицијом), у Хинду јогина или харизматичара, и уопште прилазе Светим Оцима као и највећи број савремених научника без дубоког поштовања и страха, као да су на истом нивоу, као према вежби у езотерији или некој врсти интелектуалне игре, уместо као према водичу ка истинском животу и спасењу.

НИСУ ТАКВИ ИСТИНСКИ Православни научници, није таква истинска Православна отачка традиција, где је оригинално право учење истинског Хришћанства преношено у непрекинутом низу, било усмено, било писаном или штампаном речи, од духовног оца, духовном сину, од учитеља ученику.

У XX - ом веку, један Православни јерарх се истакао посебно због своје отачке оријентације. Архиепископ Теофан Полтавски (+ 6 фебруар 1940.), један од утемељитеља Руске Заграничне Цркве и можда главни градитељ њеног бескомпромисног и традиционалног исповедања.

У годинама, у којима је био на месту заменика председавајућег у Синоду ове Цркве (20 их година), био је свуда признат као највише светоотачки усмерен од свих Руских теолога у иностранству.  У 30- им годинама, он се повлачи у потпуно затворништво да постане други Теофан Затворник; од тада је он био, тужно, у великој мери заборављен. Срећом, успомена на њега, свето је чувана од стране његових ученика и следбеника, и у прошлим месецима, један од његових водећих ученика, Архиепископ Аверкије из манастира Свете Тројице у Џорданвилу, Њујорк, објавио је његову биографију са одређеним бројем његових проповеди.

У тим проповедима може се јасно видети јерархово поштовање и страх пред Светим Оцима, његова послушност према њима,  и његова ненадмашна понизност која се јасно огледа у томе, што он не преноси ништа своје, већ само идеје и саме речи Светих Отаца.

Тако, у проповеди на Педесетницу, он говори: Учење о Светој Тројици је врхунац Хришћанске теологије. Стога, ја се не усуђујем да пренесем ово учење својим речима, већ речима Светих и Богоносних богослова и великих Отаца Цркве: Атанасија Великог, Григорија Богослова и Василија Великог. Моје су само усне, али су речи и мисли њихове. Они вам представљају Божански оброк, а ја сам само слуга на њиховој Божанској гозби. У другој проповеди, Архиепископ Теофан даје разлоге свог само поништавања пред Светим Оцима особина тако својствена великим преносиоцима Отачког учења, чак и великих богослова као што је Архиепископ Теофан, али која је тако безочно погрешно протумачена од световних научника као мањак оригиналности.

У својој пропведи, У Недељу Светих Отаца Шестог Васељенског Сабора, одржаној у Варни, Бугарска, он нуди вернима реч о важности Светих Отаца и Учитеља Цркве за нас Хришћане. У чему се састоји њихова величина, и од чега њихов посебни утицај на нас зависи? Црква је браћо, кућа Живог Бога, стуб и тврђа истине (1 Тим. 3:15).

Хришћанска истина се чува у Цркви, у Светом Писму и Светом Предању; али она захтева и правилно чување и правилно тумачење. Важност Светих Отаца се огледа тачно у овоме, они су најспособнији чувари и тумачи ове истине, помоћу врлине светости њиховог живота, њиховог дубоког и темељног познавања речи Божије, и обиља благодати Духа Светога која живи у њима. Остатак проповеди ове проповеди је састављен, ни из чега другог, сем из навода и цитата Светих Отаца (Св. Атанасије Велики, Василије Велики, Симеон Нови Богослов, Никита Стетатос) са којима је подржао ово гледиште.

Последњи Свети Отац кога Архиепископ Теофан наводи, у великом делу своје проповеди, је близак њему у времену, његов претходник у преношењу истинског отачког предања у Русији Епископ Игњатије Брјанчанинов. Он има двоструку важност за нас данас: не само што је Свети Отац скоро наших времена, већ је и његова потрага за истином врло слична потрази данашњих трагача, и на овај начин нам показује како је могуће за просветљеног модерног човека да се окрене од робовања модерним идејама и начинима размишљања, и ушао још једном у чисту Отачку атмосферу то јест, истинске Православне идеје и начине размишљања.

Изузетно је инспиришуће за нас да читамо, у речима самог Епископа Игњатија, како је војни инжењер раскинуо везе модерног знања и ушао у Отачко предање, које је примио, као додатак књигама, директно од ученика Блаженог Пајсија Величковског, и пренео га до наших дана.

Још док сам био студент, наводи Епископа Игњатија, Архиепископ Теофан нису постојала уживања или скретања за мене! Свет није представљао ништа примамљиво за мене. Мој ум је био потпуно уроњен у науке, и у исто време горео сам у жељи да пронађем где је истинита вера, где је право учење, туђе за грешке како догматске, тако и моралне.

У исто време, била су пред мојим погледом границе људског знања у највишим, у потпуности развијеним наукама. Дошавши до ових граница, питао сам науку Шта можеш дати човеку а да може назвати својим? Човек је вечан, и оно што је његовов, требало би да је вечно. Покажи ми ово вечно имање, ово истинско богатство, које могу понети са собом и иза гроба! До сада видим само знање које се завршава на земљи, које не може постојати након одвајања душе од тела.

Потрага младића трагала је у математици, физици, хемији, философији, показујући дубоко знање у њима; затим у географији, геодезији, језицима, књижевности; али је пронашао да су оне све са земље.

Као одговор на сва његова мучна распитивања, добијао је исти одговор коју су лични трагачи добијали у нашем, чак и више просветљеном XX веку; Наука је ћутала.

Онда, за задовољавајући одговор, истински неопходан и животни одговор, окренуо сам се вери. Али, где си сакривена, о истинита и света Веро? Нисам могао да те препознам у фанатизму (Папизму) који се није слагао са Јеванђелсом кротошћу; одисао је страшћу и високо-умљем! Нисам могао да те препознам у самовољном учењу (Протестантизам) које се одвојило од Цркве, стварајући сопствени нов систем, сујетно и поносно проглашавајући откриће нове, истинске Хришћанске вере, након омашке од XVIII векова од Оваплоћења Бога Речи! У каквој тешкој збуњености је била моја душа! Како је застрашујуће била преоптерећена! Какви таласи сумње су устајали против, устјучи из неповерења према себи, из неповерења према свему што је бучало, кричало око мене, због мањка знања, мог непознавања истине.

И онда сам често почео, са сузама, да преклињем Бога да ме Он не преда као жртву грешци, већ да ми Он покаже праву стазу на којо би могао да управим Ка Њему, мој невидљиви пут ума и срца. И, о чуда! Изненада, мисао је стала предамном ... Моје срце је кренуло ка њој, као према загрљају пријатеља. Ова ме мисао инспирисала да проучавам веру у изворима у делима Светих Отаца!

Њихова светост, рекла ми је мисао, сведочи за њихову поузданост: изабер њих за своје водиче. Послушао сам. Нашао сам смисао у набављању дела светих угодника Божијих, и са жудњом сам почео да их читам, истражујући их темељно. Када бих пренео нешто, узимао бих друге, читао их, читао, проучавао их. Шта је било то што ме је изнад свега одушевљавало у делима Светих Отаца Цркве Православне? То је био њихов склад, њихов чудесан и величанствен склад. Осамнаест векова, кроз њихова уста, сведоче о једном једнодушном Учењу, Божанском учењу!

Када у чистој јесењој ноћи, усмерим поглед ка драгом небу, засејаном са безброј звезда, тако разноврсних у величини, а и даље дају исту светлост, онда кажем себи; таква су дела Отаца! Када у летњем дану, бацим поглед на огромно море, прекривено различитим лађама са њиховим откриврним једрима, сличним белим крилима лабуда, лађе које плове под једним ветром, ка једном циљу, једној луци, кажем себи; таква су дела Отаца! Када чујем складни, вишегласни хор, у коме различити гласови у дивном складу певају јединствену Божанску песму, онда кажем себи; таква су дела Отаца!

И које сам учење пронашао у делима Отаца? Нашао сам учење, понављано од свих Отаца, наиме, да је једини пут спасења, непоколебиво праћење и слушање поука Отаца. Да ли сте видели, говоре они, некога обманутог лажним учењем, пропадајући услед погрешног избора аскетског рада? Онда знај да се уздао у себе, своје разумевање, своја сопствена мишљења, а не учења Светих Отаца (V поука Авве Доротеја), из којих су састављена догматска и морална предања Цркве. Са овим Предањем, као непроцењивим имањем, Црква храни своју децу.

Ова мисао је послата од Бога, од Кога је сваки добри дар, од Кога је добра мисао почетак сваког доброг дела... Ова мисао ми је била прва лука у земљи истине. Овде ми је душа пронашла мир од таласа и ветрова. Ова мисао је постала камен темељац за духовно зидање моје душе. Ова мисао постала ми је звезда водиља. Почела је стално да ми осветљаванврло тежак и пун патње, уски и невидљиви пут ума и срца према Богу. Погледао сам у свет религије са овм мисли, и видео: узрок сивх грешки, састоји се у непознавању, заборавности, одсуству ове мисли.

Читање Отаца ме јасно уверило да је спасење у недрима Руске Православне Цркве несумњиво, нешто чега су религије Западне Европе лишене, пошто нису очувале цело, било догматско или морално учење Цркве Христове од Њеног почетка. Открило ми се шта је Христос урадио за човечанство, у чему се састоји пад човека, зашто је Искупитељ био неопходан, у чему се састоји спасење, омогућено Искупитељем, Спаситељем. Поучило ме да неко мора да развије, осети, види спасење у себи, без чега је вера у Христа мртва, а Хришћанство је реч и име без икаквог утиска! Учило ме да гледам на вечност као вечност, учило ме да се земаљски живот као припрема за вечност...  Показало ми је да сва земаљска занимања, забаве, одликовања, признања су празне играчке, са којима се одрасла деца играју и у којима они губе блаженство вечности...

 Све ово показују Свети Оци, са потпуном јасноћом у њиховим светим делима.

Архиепископ Теофан завршава своју опомену и савет са овом молбом: Браћо, нека ова добра мисао (да узмемо Свете Оце као водич), буде такође и ваша звезда водиља, у данима вашег земаљског ходочашћа на таласима животног мора!

Истина ове молбе, као и надахнутих речи Епископа Игњатија, нису потамниле у деценијама које су протекле од када су изречене. Свет је отишао још даље у отпадању од Хришћанске Истине, и постаје чак много јасније да не постоји алтернатива овом путу спасења, већ само праћење бескомпромисног пута и истине који су нам Свети Оци предали.

Даље, ми морамо да прилазимо Светим Оцима, не само да би учили о њима,; ако им прилазимо само на том нивоу, онда нисмо у бољем стању од беспослених расправљача на мртвим академијама ове умируће цивилизације, чак и када су те богословије (академије) Православне и учени богослови у њима уредно дефинишу и објашњавају све о светости и духовности и обожењу, али немају искуство, портебно да говорили право из срца жедним душама и уводити их у жељени пут духовне борбе; а ни због знања да откријемо фаталне грешке ових академских  богослова који говоре о Богу са цигаретом и чашом вина у руци;  а ни  ради храбрости да оптужимо одступничке канонске јерархе за њихову издају Христа.

Морамо ићи Светим Оцима, са циљем, да постанемо њихови ученици, да примимо учење истинског живота, спасења душе, чак знајући да ћемо чинећи све то изгубити наклоност овог света и постати изгнаници из њега. Ако радимо овако, наћи ћемо пут из збуњујуће мочваре савремене мисли, која је заснована управи на одбацивању светог учења Отаца.

Наћи ћемо да су Свети Оци врло савремени и томе што говоре директно о духовној борби Православних данас, дајући одговоре на кључна питања живота и смрти, којих се чколовани академици обично плаше и када им се поставе, дају безопасне, површне одговоре која објашњавају ова питања онима који су само радознали, али не и жедни за одговорима. Наћи ћемо право вођење код Отаца, учећи се понизности и неповерењу према нашој сујетној, светској мудрости, које смо упили из ваздуја ових убиствених, заразних времена, верујући онима који су угодили Богу, а не свету.

Ми ћемо у њима пронаћи праве очеве, који су тако у оскудици у нашим данима, када је љубав многих захладнела (Мат. 24:12) очеве чији је једини циљ да своју децу воде ка Богу и Његовом Царству Небеском, где ћемо ходати и разговарати са овим анђелским људима у неисказаној радости заувек.

Не постоји ни један проблем у овим нашим конфузним временима, за који се не може наћи решење читањем Светих Отаца, уз пуну пажњу и дубоко поштовање било да је проблем секти и јереси, које обилују данас, или раскола и јурисдикција, било да је духовни живот под утицајем харизматске обнове, или суптилних искушења савременог задовољства и погодности; било сложених философских питања као што је еволуција или отворених моралних питања аборуса, еутаназија и контроле рађања; било да је у питању рафинирано одступништво сергијанизма, које нуди црквену оргамизацију уместо Тела Христовог, или грубости препорода, који почиње променом календара и завршава као Источнообредни Протестантизам.

У свим овим питањима, Свети Оци и наши живи Оци који их прате, једини су наш сигуран водич. Епископ Игњатије и други скорији Оци, указали су нама, последњим Хришћанима, који Свети Оци су најважнији за читање, и у ком реду.

 

^