Увод

 

Једном пише у својим забелешкама Мотовилов - ускоро после мог исцељења, почетком зиме 1831. године стајао сам у "Саровској пустињи" у цркви Живописног источника на свом уобичајеном месту. Ту ми приђе једна од сестара манастира и запита ме:

"Јеси ли ти онај човек кога је недавно исцелио отац Серафим?"

Одговорио сам да сам то ја.

"Онда иди код Баћушке" рече она, "наредио је да те позовем. Он је у својој келији и рекао је да ће те тамо чекати."

Они који су бар једанпут били у "Саровској пустињи" за живота великог Старца и који су макар само чули за њега, могу разумети колика је радост испунила моју душу због тог неочекиваног позива. Речима се не може описати радост коју сам осетио у срцу, и одмах сам похитао Старцу.

Целога дана нисам ни јео ни пио али, био сам одједном некако сит. Истину говорим, мада ће се моје речи можда учинити претераним онима који нису лично искусили шта значи ситост и опојност којом се човек испуњава у таквим тренуцима. Уверавам вас својом хришћанском православном свешћу да је све ово само слаб опис онога што сам стварно тада осећао...

Но, како да опишем оно што је моја душа осетила следећег дана!?

... Био је четвртак. Дан тмуран. Земља је била прекривена високим снегом који је и даље падао густим пахуљицама. О. Серафим је отпочео разговор са мном на једном пропланку близу његове "пустиње", на узвишици близу обале речице Саровке. Мене је био посадио на пањ од стабла који тек беше посекао, а он је сео преко пута мене.

"Господ ми је рекао," рече Старац, "да сте ви у детињству силно желели да сазнате шта је циљ нашег хришћанског живота. Често сте се о томе распитивали код духовника."

"Морам рећи" наставља Мотовилов "да је мене још од дванаесте године заиста та мисао заокупљала и да сам се због тога обраћао многим познатим духовним лицима, али њихови одговори ме нису у потпуности задовољавали."

"Но, нико вам" продужи о. Серафим "није о томе рекао ништа одређено. Говорили су вам: иди у цркву, моли се Богу, испуњавај заповести Божје, чини добра дела ето, то ти је циљ хришћанског живота. Али вас тај одговор није могао да задовољи. Неки су вам чак замерали што сте толико љубопитљиви па су вам говорили: не испитуј оно што је више од тебе. Али није требало да вам тако говоре. И ево, ја, убоги Серафим, покушаћу да вам сада објасним у чему је тај циљ."

 

 

Назад