Болест органа сазнања

 

Карактер сазнања условљен је устројством, природом и стањем органа сазнања. На свима својим ступњевима сазнање органски зависи од органа сазнања. Човек није творац Истине, стога је акт сазнања - акт усвајања већ објективно дате Истине. То усвајање има органски карактер: слично је калемљењу лозе на чокоту и живљењу лозе чокотом и од чокота (ср. Јн. 15, 1-6).

Отуда је сазнање плод на дрвету личности. Какво дрво - онакав и плод; какви органи сазнања - онакво и сазнање.

Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања.[1] Зло има своја чула, то су страсти (τα πάθη), а „страсти су болест душе“.[2] Зло и страсти не припадају природи душе; они су нанос[3]  и неприродан додатак души.[4]

Шта су страсти по себи? Оне су „нека тврда суштина".[5] Узроци страсти су житејске ствари.[6] Страсти су: жудња за богатством, за гомилањем ствари, телесна наслада, частољубље, властољубље, надимање лепотом господства, кинђурење и жеља за допадањем, жудња за људском славом, страх за тело.[7]

Све ове страсти имају једно заједничко име: ο κόσμος = свет.[8]  „Свет је живљење по телу и мудровање телесно“.[9] Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити.[10] Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу.[11] Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама,[12] зато су му и мисли збуњене, фантастичне. „Свет је блудница“[13] која својим душегубним дражима опчињује душу, разорава јој чедност, уништава богодану чистоту, и она, нечиста и разблудна, рађа нечисто сазнање.

Болесна душа, болестан ум, болесно срце, болесна воља, једном речју: болесни органи сазнања могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање.

 

 

---

[1] 'Επιστολή 4, стр.380. Τοΰ οσίου πατρός ημών  Ισαάκ τοΰ Σύρου, Τα ευρεθέντα ασκητικά, έκί.  Νικηφόρου τοΰ Θεοτόκη, έν Λειψία 1770, άνατυ-πούμενα έπιμ.  Ιωακείμ Σπετοιέρη,  Άθήναι 1895. Сви су наводи по овом издању.

[2] тамо, Λόγος  83, стр. 317

[3] тамо.

[4] Логос 82, стр. 314.

[5] Лог. 69, стр. 271.

[6] Лог. 6, стр. 32.

[7] Лог. 30, стр. 132.

[8] тамо, стр. 131.

[9] тамо, стр. 132.

[10] Лог. 38, стр. 164.

[11] Лог. 26, стр. 112.

[12] Лог. 56, стр. 227.

[13] Лог. 85, стр. 329.

 

 

 

< ^ >