Јер се открива гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправде људи који држе истину у неправди

(Беседа на Римљанима 1:18; III)

Свети Јован Златоусти

 

1. Примети благоразумност Павлову, како он почевши посланицу као веома пријатну, претвара је у страховиту. Рекавши да је Јеванђеље узрок спасења и живота, сила Божија, да оно може да спасе и оправда; он сада говори, да Јеванђеље може да застраши чак и непажљиве. Уобичајено је да већину људи привалаче врлини не толико обећана блага, колико страх од мука. Али Апостол Римљане приклања врлини и једним и другим. Тако чини и Бог; јер не само обећава царство, него и прети паклом. А тако су и Пророци проповедали Јудејцима, свагда обећаним добрима додајући и реч о казни. Зато и Павле своју беседу чини разнообразном, и то не без основе. Он најпре предлаже оно што је пријатно, а затим оно што је жалосно, показујући да је прво, дело Божије воље која претходи, а да последње (тј. оно што је жалосно, прим. прев.) зависи од порочнога живота немарљивих. Тако и пророк најпре напомиње о благу, говорећи: Ако хоћете да послушате мене, добра земаљска јешћете. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести (Ис. 1. 19-20). У таквом поретку и Павле поставља овде своје речи.

Погледај, говори он, Христос је дошао и донео опроштај, оправдање и живот, а све ово он дарује не просто него посредством крста. Али најважније и оно што је овде изванредно, није само то што нам је Он даровао ово, него то што је Он тако много пострадао. Зато ако се будете надмено односили према даровима, бићете подвргнути несрећама. Још примети како Апостол објављује реч: јер се открива, говори он, гнев Божији с неба. Неко ће упитати: Откуда се то види? Ако такво питање постави верник, онда ћемо му ми показати оно што је Христос рекао. Ако упита неверни или јелин, онда ће му сам Павле затворити уста оним што ће касније говорити о суду Божијем, наводећи ненаруишв доказ из догађаја који су се десили са незнабожачким народима. Међутим, изнад свега задивљује ово: Апостол доказује да они који се противе истини сами потврђују учење о њој својим свакодневним радом и говором. Но о овоме ћемо рећи касније, а сада занимајмо се започетим предметом.

Јер се открива гнев Божији с неба. Свакако и у садашњем животу ово се често дешава, например, (гнев Божији открива се) у глади, у ранама и ратовима, када се кажњава сваки посебно или сви скупа. Шта ће се тада (тј, после овоземаљскога живота, прим. прев.) ванредно десити? Десиће се то, да ће казна бити већа, заједничка за све и друге врсте. Знај да су казне у садашњем животу средство за исправљање, а након овога живота наступа права казна (за оне који су је заслужили, прим. прев.). Имајући за циљ да укаже на ово, Павле је рекао, да смо сада покарани, да не будемо осуђени са свијетом (1.Кор. 11. 32). Сада се многима чини, да се доста тога (односно кажњавања, прим. прев.) дешава не услед гнева одозго, него да су таквим догађајима узроци људска непријатељства. Међутим тада када Судија, севши на страшном престолу, буде заповедио да једне вргну у пећ, друге - у таму непрозирну, а остале осуди на друге неизбежне и неподношљиве муке, тада ће бити јасно да је казна од Бога. Због чега Апостол није тако јасно рекао, на пример, то да ће Син Божији доћи са хиљадама Анђела и тражити одговор од свакога, него говори: открива се гнев Божији?

 Сви слушаоци су били новообраћени, зато их Апостол најпре привлачи оним што су они и сами увиђали. Осим тога, мени се чини да је ово било упућено незнабожцима, па због тога Апостол и почиње од општих појмова, а касније говорк и о суду Христовом.

На сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Овде Апостол показује да су неправедни путеви многобројни, а да је пут истине један. Јер је заблуда нешто што је разнообразно, многовидно и мешовито, а истина је једна. Рекавши о учењу, Апостол говори и о животу, напомињући о неправдама људским. И неправда је разнолика: једна се дотиче имања, када неко оштети имање свога ближњега, друга се тиче жене, када неко оставививши своју жену, другоме растура брак. Павле ово назива штетом говорећи: и да нико не преступа и не штети брата својега у свему томе (1. Сол. 4. 6). Други опет, отевши жену и имање, отимају и част ближњега. Такође и ово је неправда. Боље је име него велико богатство, и милост је боља него сребро и злато (Приче Сол. 22. 1). Премда многи тврде да је Павле ово рекао о учењу, но једнако се ове речи односе и на прво и на друго (тј. и на учење и на живот). Шта значе речи: људи који држе истину у неправди, сазнај из онога што следи. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио (ст. 19). Али, незнабошци су ову славу приписивали дрвећу и камењу.

2. Човек, коме је била поверена царева имовина, са заповешћу да је троши за цареву славу, а он је буде трошио на злочинце, блуднице и врачаре и исте буде раскошно издржавао од царскога новца, биће кажњен као онај који је веома ожалостио цара. Тако су и незнабожци чинили, јер добивши знање о Богу и слави Његовој, затим приписавши ово знање идолима, држали су истину у неправди, и сопственом кривицом повредили су знање, користећи се њиме како није доликовало. Да ли су вам сада јасне апостолове речи или је потребно још их појаснити? Можда је неопходно опет поновити.

Према томе, шта заправо значи ово што је Апостол рекао? Бог је знање о Себи положио у људе од самога почетка, али су незнабошци своје знање о Богу усмерили на дрвеће и камење и сопственом кривицом повредили су истину, јер је сама истина неизмењива и има непоколебиву славу. А из чега се види, Павле, да је Бог и незнабошцима дао ово знање? Из тога, одговара Апостол, јер што се може дознати за Бога познато је њима. Али ово је израз, а не доказ. Ти ми докажи и убеди ме да је знање о Богу било откривено незнабожцима, а да се они самовољно уклонише од њега. Како им је дакле било откривено? Зар се према њима разлегао глас са неба?

Не, него је Бог учинио да је оно што је боље од гласа могло да привуче њихову пажњу. Заправо Он је пред њима поставио Своју творевину, која је једино помоћу посматрања лепоте свега видљивога, учила и мудраца и незналицу, и Скита и Варвара да се мишљу узносе ка Богу. Зато Апостол и говори: јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види (ст. 20). Ово и Пророк потврђује: небеса казују славу Божију (Псал. 18. 1). Шта ће незнабожци рећи на дан суда? Ми Тебе нисмо знали? Али зар ви нисте слушали глас неба. који се усваја погледом, и сасвим усклађену хармонију, која звучи громогласније од трубе? Зар нисте приметили законе дана и ноћи, који свагда остају непромењени. Затим чврст и непоколебљив поредак зиме, пролећа и осталих годишњих доба, величину мора у време велике буре и усред таласања? Је ли могуће да нисте приметили да је све у поретку и да својом лепотом и узвишеношћу објављује Творца? Све ово, па чак и више од овога Павле је изразио у следећим речима: јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора (ст. 20).

Наравно да Бог није због овога створио свет, премда се ово и догодило. Он је људима понудио ову лекцију не због тога да би их лишио оправдања, него да би они познали Њега. Али пошто су се показали неблагодарни, људи су сами себе лишшга сваке заштите. Примети како Апостол показујући на који начин су људи постали лишени оправдања, говори: јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога, нити Му захвалише (сш, 21). Веома је велико ово једно сагрешење, но друга њихова кривица је та што су се они клањали идолима, што је још и Јеремија осуђивао рекавши: два зла учинише људи ови: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване."(Јерем. 2. 13).

Као доказ да су незнабожци знали Бога и да се овим знањем нису користили како доликује, Апостол износи то да су они признавали многе богове, па је зато и додао: јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога. Он указује и на узрок њиховога пада у такво безумље. Какав је узрок томе? Узрок томе је што су се они поуздали у своје помисли. Уосталом, Апостол није тако рекао, пего кудикамо изражајније: залудјеше у својим умовањима, потамње неразумио срце њихово (ст 21). Ако било ко реши да у ноћи без месечине пође непознатим путем, или да плови по мору, тај не само да неће достићи циљ него ће убрзо и погинути. Тако и незнабожци, одлучивши да пођу путем који води на небо, сами су себе лишили светлости. Предавши се затим уместо светлости, тами умовања, почели су да траже Бестелсснога у телима и неописивога у облицима (образима, ликовима). На овај начин они су се подвргли ужасној пропасти.

Осим указаног узрока њихове заблуде, Павле наводи и други: говорећи да су мудри, полудјеше (ст 22). Они, мислећи високо о себи и не пожелевши да иду путем на који им јс Бог наредио да иду, заглибили су се у неразумне помисли. Примети како Апостол указујући и описујући погибао незнабожаца и величину ужаса и лишености свакога оправдања, говори следеће: и замијенише славу бесмртнога Еога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца (ст 23).

3. Прва кривица незнабожаца је та што нису нашли Бога; друга у томе, што нису нашли Бога, премда су за ово имали велике и оче-видне основе; трећа је кривица њихова што су себе називали мудрима; четврта у томе што ие само да нису нашли, него су н поштовање које припада Богу одали демонима, камењу и дрвећу.

У посланици Коринћанима Павле Такође изобличава високоумље незнабожаца, али друкчије него у овој посланици. Тамо их он поражава крстом говорећи: јер је лудост Божија мудрија од људи (1. Кор. 1. 25), а овде он неупоредиво више исмејава незнабожачку мудрост, доказујући да је она сама по себи глупост и једино испољаваље високоумља. А да би ти знао да су незнабожци имали знање о Богу али су га сами погубили, Павле је рекао замјенише, као они који нешто мењају са циљем да добију нешто друго. Незнабожци су хтели да нађу нешто боље, но пошто су били љубитељи новотарија, зато се и нису задржали у датим границама, а лишише се и предходнога дара. У овоме се дакле и састојала сва јелинска мудрост. Зато су они и устајали један на другога.

Аристотел је устајао на Платона, стоици су се оружали против Аристотела и уопште речено један другоме били су противници. Стога није потребно дивити им се због мудрости, него се треба одвраћати од њих и ненавидети их, јер су због овога што рекосмо они и постали неразумни. Да се они нису предали размишљањима, доказивањима и софизмима, тада не би претрпели оно што су претрпели. Настављајући даље са оптужбом, Апостол исмејава све идолослужење незнабожаца. Ако је и најмања замена славе Божије смешна, онда је замена тако великих размера без икаквога оправдања. Размисли дакле. коме су незнабожци одали славу и за шта су је заменили? Било је потребно да се о Богу мисли да је Он Господ свега, да је Он створио невидљиво, да Он о свему промишља и брине.

У томе се састоји слава Вожија. Чиме међутим незнабожци заменише ову славу? Не људима, него подобијем смртнога човјека. Чак се ни на овоме нису задржали, него се спустише до животиња. а боље је рећи до ликова (изображења) њихових. Примети Павлову мудрост, како је он предтсавио две крајности: Бога Који је изнад свега, и гмизавце који су испод свега. Но, боље је рећи овако: не гмизавце, него подобије њихово. Овим Апостол без сумње јасно показује безумље незнабожаца. Јер познање које треба да су имали о Бићу, које неупоредиво све превазилази, они су усмерили на оно што је неупоредиво испод свега. Можда ће неко уиитатн, да ли се ово односи и на философе?

Да, све овде речено првенствено се на њих односи. Они за учитеље имају Египћане, који су ово изумели. Овим се и Платон гордио, и замишљао је себе као достојног поштовања више од других. Платонов учитељ такође је био привржен овим идолима. Тако је он наредио да се принесе петао на жртву Ескулапу. У незнабоштву је било могуће да се истовремено виде изображења животиња и гмизаваца, а такође Аполона и Дионисија, који се поштују скупа са гмизавцима. Неки философи су чак до неба подизали телиће, скорпије, драконе и сваку другу сујету. Тако сс ђаво на све могуће начине старао да низведе људе до подобија гмизаваца и да оне које је Бог хтео да узведе изнад небеса, подчини онима који су од све твари неразумнији. Не само из овога што рекосмо, него и на другом месту може се видети да је глава философа (Платон) крива за оно што је горе наведено. Када он пореди песнике и говори, да је потребно поверити им учење о Богу јср они имају тачно знање, онда за доказ он даје ништа веће, него збирку басана (измишљотина). Притом још потврђује, да збркане ове измишљотине треба сматрати за истините.

Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима (сш. 24). Овде Апостол показује да је непоштење било узрок нарушења закона. А реч - предаде овде значи - попусти. Као што војсковођа оставља војску н, удаљавајући се у време врућега боја, оставља војнике непријатељима, али не садејствујући непријатељима, иего тиме што војнике лишава своје помоћи, тако и Бог, испунивши са своје стране све, оставио је оне који нису хтели да приме Његове заповести, и први се од Њега удаљише. Зато расуди о следећем: Бог је људима скупа са учењем понудио мир, дао им је разум и расуђивање, које је способно да схвати оно што је потребно. Али ништа од овога они нису користили на своје спасење него су чак изопачили оно што су добили. Стога, шта је требало чинити? Зар јс требало привући их силом и невољно? Но то не значи учинити их врлинскима.

Преостало је још препустити их самима себи, што је Бог и урадио, да би људи посредством личнога искуства сазнавши све оно ка чему су тако снажно стремили, сами на крају бежали од срамоте. Познато је да ако било који царев син, на очеву срамоту, пожели да буде са лоповима, убицама и гробокрадицама и ако дружење са таквим људима претпостави очевом дому, онда ће га отац свакако оставити да би сопственим опитом он могао да спозна своју безмерну неразумност.

4. Зашто Апостол не напомиње ни о једном греху какав је на пример убиство, љубав према стицању и о осталим сличним њима, него једино спомиње неуздржање? Ја бих рекао зато што је имао у виду своје савременике слушаоце и оне који су требали да приме његову посланицу.

У нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима. Примети како је изражајна ова изрека. Незнабошци, говори Павле, нису у толикој мери могли да буду увређени од других, колико су сами иа себе навукли погрду, коју су непријатељи њихови могли да им нанесу. Стога, вративши се поново на узрок, Апостол говори: који замјенише истину Божију лажју, и вшие поштовашс и послужише твари него Творцу (ст 25). Оно што је нарочито било смешно у незнабоштву, то Аностол набраја по врстама, а о свему осталом што беше достојно помена он је говорио уопштено. Помоћу ова два начина он доказује да је незнабоштво служење твари. Примети како је он изразио своју мисао. Није просто рекао: послужише твари, него је додао више него Творцу. Овим додатком он увеличава кривицу незнабожаца и лишава их свакога оправдања.

Који је благословен у вијекове. Амин (ст 25). Но ово ни мало није наудило слави Божијој, говори Павле, јер је Бог благословен у векоие векова. Овде Апостол показује да Бог није оставио незнабожце да би се светио за Себе, јер Он ништа од овога није претрпео. Иако су Њега незнабошци увредили, Он се није увредио нити сс слава Његова умањила. Он увек остаје благословен. Ако и мудар човек може често да сасвим не осећа увреде, онда неупоредиво више то може Бог, Суштина бесмртна и неизменљива, слава непролазна и непокретна.

Знај да се и људи уподобљавају Богу у овој ствари тада, када ни мало не осећају увреде од оних који желе да им их нанесу. Затим, када се не огорчују због нанетих им увреда, не осећају ударце када их бију и подсмех када им се други смеју. Но да ли је то могуће упитаће неко? Могуће је, чак је веома могуће, и то сваки пут када се ти не будеш увредио због онога што се буде десило. А је ли могуће, упитаће неки, не увредити се? А ја питам: зар је могуће увредити се? Реци ми дакле: ако би те увредило твоје сопствено дете, зар би ти увреду сматрао за стварну? Зар би се због тога огорчио? Не. А ако би то почело да те вређа, зар нећеш тада бити смешан? Зато и ми имајмо такав однос према ближњем и тада нећемо претрпети ништа непријатно (јер они који вређају друге неразумнији су од деце). Немојмо захтевати да нас не вређају, него, будући вређани, великодушно поднесимо увреду, јер се у томе и састоји истинска част. Због чега је то тако? Због тога што си ти у томе господар, а у нечем другом други.

Зар ниси видео како ударени дијамант сам удара?[1] Таква је његова природа, одговорићеш ти. Но знај да је твојом добром вољом и теби могуће да постанеш такав, какав је он по природи. Шта дакле? Зар не знаш да су младићи у пећи остали неопаљени и да Данило у рову није претрпео никакво зло? И сада ово може да се догоди. Нас такође окружују лавови: гњев и похота, који имају опасне зубе и растржу оне који се изложе њиховом нападу. Буди такав какав беше Данило и не дозвољавај овим страстима да ти зарију зубе у душу. Но, рећи ћеш ти, Данилу  је у свему помагала благодат. Истина, али помагала му је због тога што јој је претходила његова слободна воља.

Стога, ако и ми будемо пожелели да постанемо слични њему, свакако ће благодат и сада бити спремна да помаже. Јер, као што се ни гладне звери тада нису приближиле, тако се ни страсти неће коснути твога ребра. Ако су се застидели тада када су угледали тело слуге, зар се онда неће смирити сада када угледају удове Христове (а такви смо ми који верујемо)? Ако се пак и не смире, то је свакако због оних који су убачени међу њих. Истина је, многи овим лавовима дају обилну храну на тај начин што имају блуднице, нарушавају бракове, свете се.   Зато и бивају растргнути пре него што стигну до дна јаме. Но са Данилом се није тако догодило, што се такође ни са нама неће догодити ако ми то пожелимо, него ће се десити нешто веће од тога, што се пре и са Данилом беше збило. Тада му лавови нису нанели повреду, а нама, ако будемо ревновали, увредиоци ће донети корист. Тако је Павле постао знаменит због увредиоца и злотвора, а Јов због многих болести и рана, Јеремија због прљаве јаме, Ној због потопа, Авељ због зле замисли, Мојсије због оних који су жудели за крвљу Јудејаца. Тако су и Јелисеј и сви ови велики мужеви задобили блиставе венце не због безметежнога и раскошнога живота, него због невоља и искушења.

Зато је и Христос знајући за овај начин прослављања, говорио је ученицима: У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет. (Јн. 16. 33). Стога, шта ће дакле неки упитати: зар нису многи такође пали под тежином зала? Пали су, али не од својства искушења него због свог немара (нерађења). Али Онај, Који ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети (1. Кор. 10. 13), Сам нека помогне и свима нама и пружи нам руку да би смо славећи победу, достигли вечне венце благодаћу и човекољубљем Господа Нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава, част и моћ, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

превели са руског

Дечански монаси 


 

[1] Пошто је дијамант најтврђи материјал, онда, ако га нечим ударимо биће очигледно да је он тада ударио, јер ће својом чврстином деформисати објекат којим је ударен. (прим.прев.)

 

 

 

^