Разлика између Православне духовности и других предања

Митрополит Јеротеј Влахос

 

Православна духовност се разликује од било које друге духовности источног или западног типа. Не може бити забуне између различитих духовности, јер Православна духовности Богоусмерена, док су све друге усмерене на човека (човеко-центричне).

Разлика се појављује пре свега у доктриналном учењу. Из овог разлога, ми стављамо реч Православан испред речи Црква да би је разликовали од сваке друге религије. Сигурно реч Православан може бити повезано и са изразом Еклесијастички, пошто Православље не може постојати ван Цркве; нити, наравно, Црква може постојати ван Православља.

Догме су последица одлука донесених на Васељенским Саборима, у различитим питањима вере. Догме се описују као такве, јер повлаче разлику између истине и заблуде, између болести и здравља. Оне формулишу живот у Цркви. Тако су оне, са једне стране, израз Откровења, а са друге стране делују као лекови са циљем да нас воде у заједницу са Богом; нашем разлогу постојања.

Догматске разлике одражавају разлике у терапији. Ако човек не следи прави пут, он никада не може достићи свој циљ. Ако не узме праве лекове никада не може стећи здравље; другим речима, неће осетити терапеутске користи. Опет, ако поредимо Православну духовност са другим хришћанским предањима, разлика у приступу и методу терапије је још очигледнија.

Основно учење Светих Отаца је да је Црква Болница која лечи рањеног човека. У многим деловима Светог Писма, користи се такав језик, један такав део је и прича о Добром Самарјанину:

А Самарјанин некакав пролазећи дође над њега, и видевши га сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу, и устаде око њега. И сутрадан полазећи извади два гроша те даде крчмару, и рече му: Гледај га и шта више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. (Лука 10:33-35)

У овој причи, Самарјанин представља Христа, Који исцељује рањеног човека и води га у Гостионицу, то јест Болницу која је Црква. Очигледно је да је Христос овде представљен као Исцелитељ, лекар који лечи човекове болести; и Црква као истинска Болница.

Веома је карактеристично да Свети Јован Златоусти, тумачећи ову причу, представља истине горе наведене.

Човеков живот у Рају  био је сведен на живот којим су владали ђаво и његова лукавства. Па га ухватише хајдуци (Лука 10:30), то јест у руке ђавола и свих других мрачних сила. Ране које је човек трпео јесу различити греси, као што Пророк Давид говори: усмрдеше се и загнојише од безумља мог (Пс. 38:5). Јер сваки грех изазива модрицу и рану. Самарјанин је Сам Христос, Који је сишао на земљу са Небеса, са циљем да исцели човека. Користио је уље и вино да лечи ране; другим речима, мешајући Крв Своју са Духом Светим, довео је човека у живот.

Према другом тумачењу, уље се односи на реч утехе а вино на јаку реч. Заједно помешане, имају силу да сједине расејани ум. Посадивши га на Своје кљусе, то јест, узео је људско тело на рамена Свог Божанства и вазнео се у њему, Свом Оцу на Небесима.

Онда је Добри Самарјанин, т.ј. Христос одвео човека у велику, чудесну и пространу гостионицу у Цркву. Предао је човека гостионичару, који је Апостол Павле, а кроз Апостола Павла и свим епископима и свештеницима, говорећи: Брините се о незнабошцима, које сам вам предао у Цркви. Они трпе болести, рањени грехом, стога их исцелите, користећи као лекове речи Пророка и учење Јеванђеља; учините их здравим кроз подсећање и утешне речи Старог и Новог Завета. Тако је, према Светом Златоусту, Павле тај који одржава Цркве Божије, исцељујући све људе својим духовним подсећањима и нудећи свакоме, оно што му је заиста потребно.

У тумачењу ове приче од Светог Јована Златоустог, јасно је показано да је Црква Болница, која исцељује људе рањене грехом; а епископи и свештеници су лекари народа Божијег.

И управо је ово дело Православног богословља. Када мислимо на Православно богословље, не мислимо просто на историју богословља. То је, наравно, део богословља, али не потпуно или искључиво. У Отачком Предању, богослови су Боговидци.

Свети Григорије Палама назива Варлаама (који је покушао да уведе западно, схоластичко богословље у Православну Цркву) богословом, али јасно наглашава да се интелектуално богословље веома разликује од искуства виђења Бога.

Према Светом Григорију Палами, богослови су Боговидци; они који су следили метод Цркве и задобили савршену веру, до просветљења ума и до обожења (theosis) [1]. Богословље је плод људског лека и пут који води до исцељења и до стицања познања Божијег.

Западно богословље, међутим, разликује се од Источног Православног богословља. Уместо да буде терапеутско, оно је више интелектуално и емоционалноо у карактеру. На Западу (након Ренесансе Каролинга), схоластичко богословље се развило, које је антитетично Православном Предању. Западно богословље се заснива на рационалним мислима, док је Православље исихастично.

Схоластичко богословље покушало је да разумом схвати Откровење Божије и да га прилагоди философским методологијама. Карактеристика таквог приступа јесте и изрека Анселма (архиепископа Кентерберијског 1093-1109, једног од првих након норманског освајања и уништења Старе, Енглеске Православне Цркве): Верујем тако да би схватио. Схоластици признају Бога на почетку и онда теже да докажу Његово постојање логичким аргументима и рационалним категоријама. У Православној Цркви, како је изражено Светим Оцима, вера је Бог Који се Сам открива човеку. Прихватамо веру слушањем, не да би је схватили рационално, већ да би могли да очистимо срца, задобијемо веру theoriom[2]  и искусимо Откровење Божије.

Схоластичко богословље је достигло свој врхунац у личности Томе Аквинског, проглашеног за светитеља код римокатолика. Он је тврдио да су Хришћанске истине подељене у природне и натприродне.

Природне истине могу бити доказане философски, слично истини о Постојању Бога. Натприродне истине као што су Троједини Бог, Оваплоћење Логоса, васкрсење мртвих не могу бити доказане философски, па ипак не могу бити и оборене.

Схоластицизам је повезао богословље веома блиско са философијом, чак још више и са метафизиком. Као последица, вера се променила и само схоластичко богословље је пало на потпуно лош глас, када је идол Запада метафизика пропала. Схоластицизам се сматра доста одговорним за трагичну ситуацију створену на Запада у погледу вере и питања вере.

Свети Оци уче да природне и метафизичке категорије не постоје, већ говоре о створеном и нествореном. Никада Свети Оци нису прихватили метафизику Аристотела. Међутим, није моја намера да настављам даље о овоме.

Богослови Запада, током Средњег века, сматрали су схоластичко богословље, даљим степеном развоја учења Светих Отаца, и са овог места почиње учење Франака, да је схоластичко богословље надмоћно у односу на Свет Оце. Последично, Схоластици, који су заробљени разумом, сматрају себе надмоћнијим у односу на Свете Оце Цркве. Такође, сматрају да је људско знање, као изданак разума, узвишеније од Откровења и искуства.

У овом контексту треба да се посматра сукоб између Светог Григорија Паламе и Варлаама. Варлаам је у суштини био схоластички богослов који је покушао да схоластичко богословље преда Православном Истоку.

Погледи Варлаама да ми не можемо стварно знати ко је Дух Свети тачно (чији је изданак агностицизам), да су древни грчки философи надмоћнији у односу на Пророке и Апостоле (пошто је разум изнад виђења Апостола), да је светлост Преображења нешто створено и да може бити постигнуто, да исихастички начин живота )т.ј. очишћење срца и непрестана умна молитва) није суштински јесу погледи који изражавају схоластички и последично, световни поглед на богословље.

Свети Григорије Палама је предвидео опасност да се ови погледи држе за Православне и кроз силу и енергију Најсветијег Духа и искуство које је сам стекао као наследник Светих Отаца, супротставио се овој великој опасности и сачувао неисквареним Православну Веру и Предање.

Дајући оквир овој теми, Православна духовност је испитана у односу на римокатолике и протестанте. Протестанти немају предање лекарског третмана. Они претпостављају да веровање у Бога, интелектуално, доноси спасење. Ипак, спасење није ствар интелектуалног прихватања истине; оно је трансформација човека и обожење благодаћу. Ова трансформација се догађа сличним третманом човекове личности, као што ће се видети даље. 

У Светом Писму изгледа да вера долази слушањем Речи и окушавањем "theoria"-је (виђења Бога). Ми прихватамо веру у почетку слупањем, са циљем да би били исцељени, а онда задобијамо веру теоријом (виђењем Бога), која спасава човека. Протестанти, зато што верују да прихватање истина вере, теоретског прихватања Божијег Откровења, т.ј. да вера која се слуша спасава човека, немају терапеутско предање. Може се рећи да је такво схватање спасења веома наивно.

Римокатолици такође немају савршенство терапеутског предања, које Православна Црква поседује. Њихово учење Филиокве, јесте манифестација немоћи њиховог богословља да схвате однос између личности и друштва. Они мешају особине личности: Нерођеног Оца, Рођеног Сина и Исхођење Духа Светог. Отац је узрок рађања Сина и исхођења Духа Светог.

Латинска немоћ да схвате и неуспех да изразе догму Тројице показују непостојање опитног богословља. Три ученика Христова (Петар, Јаков и Јован) гледали су славу Христову на Гори Тавор; одједном су чули глас Оца, Ово је Син Мој љубљени и видели долазак Духа Светог у облаку, јер, облак је присуство Духа Светог, како каже Свети Григорије Палама. Тако су ученици Христови стекли знање о Троједином Богу у theoria (виђењу Бога) и откровењу. Откривено им је да је Бог једна Суштина у Три Ипостаси (Личности).

То је оно што учи Свети Симеон Нови Богослов. У својим химнама, он опет и опет говори да, док гледајући Нестворену Светлост, обожени човек стиче Откровење Бога Тројице. Будући у "theoria" (виђењу Бога), Светитељи нису мешали особине личности.

Чињеница да је латинско предање дошло до тачке мешања особина Три Ипостаси и учење да Дух Свети происходи и од Сина, показује непостојање опитног богословља код њих. Латинско предање говори такође о створеној благодати, чињеница која сугерише да тамо нема искуства благодати Божије. Јер, када човек задобије искуство Бога, тада он долази до схватања да је благодат нестворена. Без овог искуства не може бити истинског терапеутског предања.

И заиста, у целом латинском предању, не можемо наћи еквивалент Православном терапеутском методу. О уму се не говори; нити се он разликује од разума. Помрачени ум се не третира као болест, нити његово просветљење као терапија. Многи велики објављени текстови Латина јесу сентиментални и исцрпљују се у јаловој етици.

У Православној Цркви, напротив, постоји велико предање које се тиче овога, које показује да унутар Ње, постоји истински терапеутски метод. Вера је истинска вера докле год поседује терапеутске користи. Ако је у стању да исцељује, тада је истинска вера. Ако не исцељује, није истинска.

Иста ствар се може рећи и за медицину: истински научник је доктор, који зна како да исцели и да његов метод има терапеутске резултате, док шарлатан није у стању да исцели. Исто је тако и у питањима душе. разлика између Православља и предања Латина, као и протестантских конфесија, очигледна је пре свега у методу терапије. Ова разлика постаје очигледна у учењу сваке деноминације. Догме нису философија, нити је богословље једнако философији.

Пошто се Православна духовност толико разликује од духовности других конфесија, колико се онда више разликује од духовности источних религија, које не верују у Богочовечанску природу Христа и Духа Светог.

Оне су под утицајем философске дијалктике, која је превазиђена Откровењем Божијим. Ове традиције нису свесне појма личности и Ипостатског принципа. А љубав, као основно учење, је потпуно одсутна. Човек може наћи, наравно, у овим источним религијама напор једног дела њихових следбеника да се у себи лише слика и разумних мисли, али то је у ствари покрет ка ништавилу, ка не-постојању. Нема пута који води њихове ученике ка обожењу целог човека.

Из тог разлога постоји широка и хаотична пукотина између Православне духовности и источних религија, упркос одређеним спољашњим сличностима у терминологији.

На пример, источне религије могу користити изразе попут екстазе, бестрашћа, просветљења, умне енергије, итд. али оне су прожете садржајем, другачијим од одговарајућих израза у Православној духовности.

 

 


[1] Теозис Обожење је учествовање у Нествореној благодати Божијој. Она се идентификује и повезана је са теоријом (виђењем) Нестворене Светлости. Назива се theozis у благодати, јер се задобија кроз енергију Божије благодати. Она је сарадња Бога са човеком, пошто је Бог, Онај Који чини, а човек је онај који сарађује.

[2] Теорија је виђење славе Божије. Она се изједначује са виђењем Нестворене Светлости, нестворене енергије Божије, са јединством човека и Бога, са човековим обожењем. Тако су теорија, виђење и обожење блиско повезани. Теорија има различите степене. Постоји просветљење, виђење Бога и постојано виђење (у сатима, данима, чак месецима). Умна молитва је први степен виђења. Теоретски човек је човек који је на овом степену. У Отачком богословљу, он је описан као пастир овцама.

 

 

 

 

^