Папа међу Србима: да или не?

 

Римски папа Иван Павао II је човек који већ годинама путује по свим крајевима света, трудећи се да поврати пољуљани углед Римокатоличке цркве. Поред земаља трећег света", њему је нарочито стало да посети две православне земље - Русију и Србију са Црном Гором, да би тиме означио могућност освајања нових духовних области.

Балкан је папи веома битан. Он је већ два пута посетио Туђманову Хрвтску, и као миротворац" је дошао у пост-дејтонско Сарајево. Посетио је по први пут после 1054. једну православну земљу, Румунију и тамошње унијате, али срео се и са румунским патријархом Теоктистом; у плану му је и посета Скопљу, и то на позив тамошњег државног врха. Жеља му је, и то поодавно, да крочи и на тле Светог Саве, и тако доврши своју мисију продора на Исток", а све под стегом хришћанске љубави" и идеје о уједињењу православља и римокатолицизма, снажно прокламоване приликом сусрета са цариградским патријархом Вартоломејем, 1995. године у Риму.

Какав је однос овог папе словенског порекла према православном Словенству?

У својој књизи Кључеви садашњег крвопролића" угледни римокатолички публициста Малахи Мартин ставио је до знања читаоцима да је Иван Павао II од свог устоличења свим силама радио на рушењу Совјетског Савеза и блока источних земаља само да би касније имао отворени пут ка несједињеним" и шизматицима", које треба привести у послушност Ватикану, користећи притом изразе пуне екуменске љубави" и толеранције".

У ту сврху, Иван Павао II се састао са Михаилом Горбачовом, који је од њега веома радо прихватио читав низ основних идеја за перестројку", процес у коме је Русија (иако дуго времена под именом Совјетског Савеза, то је ипак била Русија) остала без својих територија, политичке и војне моћи. Ово би можда личило на тврдњу параноичних теоретичара завере" да сам Горбачов, човек који је продао Русију под власт криминално-космополитског режима, није у Њујорк Тајмсу" од 9. марта 1992. објавио чланак Мој сарадник - папа" у коме, између осталог, пише и ово:

Водио сам интезивну преписку са папом Иваном Павлом II од када смо се срели у Ватикану децембра 1989. године. Мислим да се наш ди-јалог наставља /.../ Спреман сам да признам да су његове речи укључивале многе идеје које су биле сагласне са нашим. Блискост између нас, о којој сам управо говорио није била само лична, него и интелектуална. Оно што је увек дубоко уважавао у папином мишљењу и идејама - то је њихов духовни садржај, њихово стремљење да се помогне нова светска цивилизација. Поред тога што је папа, Иван Павао II је још и Словен".

Горбачов даље наставља:

Сада се може рећи да је све оно што се у Источној Европи десило последњих година било немогуће без огромних папиних напора и улоге коју он има у политици на светском плану. Мислим да су веома битни кораци које смо предузели у својој земљи имали значаја у развоју односа са Ватиканом; нарочито смо схватили неопходност веза између Руске Православне Цркве и Римокатоличке. To је олакшало успостављање веза између наше земље и Ватикана./.../ Уверен сам да су акције које предузима папа Иван Павао II нешто што има огроман значај. Већ сам говорио о његовој високој духовности. Био сам такође запањен његовим људским квалитетима. Речју, он је велики човек: не бих хтео да преувеличавам, али, колико ја видим, папа је извор огромне енергије и изазива велико поверење. Папа Иван Павао II играће велику политичку улогу сада, кад су у европској историји наступиле дубоке промене".

Борис Јељцин, који је Горбачова наследио у акцији коју бисмо могли назвати Продајом Русије за тридесет сребрњака", такође је успоставио присне односе са папским троном - посећујући Ивана Павла II у Ватикану, учлањавајући се у папину масонерију", Малтешке витезове, као и примајући папине сугестије у вези са Законом о слободи савести усвојеним 1997. Русија је изложена невиђеној римокатоличкој пропаганди: по први пут у историји, у Сибиру је постављен бискуп Новосибирска, језуита Јозеф Верт. Језуити се за бискупе постављају углавном на мисионарским територијама.

Набрајање разлога због којих би долазак римског папе у земље Светог Саве био недопустив захтевало би читаву студију. Било како било, читаоца треба подсетити на то да би са папом Иваном Павлом II у Србију и Црну Гору дошле све папе, од оснивача Инквизиције до Пија XII који је, руком Алојзија Степинца, благосиљао србоубилачку каму, и чија је ватиканска врхушка омогућила усташким челницима да, преко пацовских канала", побегну од људског суда и правде.

Са папом би на наше тле крочиле све заблуде папизма, смрад ломача, од средњевековних до јасеновачких, сва лаж унијатства и насилног католичења - од Марче и западне Херцеговине до црногорског Приморја. Са папом би стигло оно што је Достојевски звао горим од атеизма - хришћанство без Христа, хришћанство земаљско - политичких интереса, које би својим лажним миротворачким осмехом задало бол свакој православној души. Папа би био спреман да прича о миру сатима - само да уђе у зграду србске Патријаршије.

Но, емоције на страну. Да видимо какав је однос папе и Ватикана према Србима од када је на нашем тлу избила ратна несрећа.

Ево шта о томе каже епископ бачки господин Иринеј:

Ти односи (Србске Цркве и Ватикана, нап. аут.) су, колико их ја осећам, доста оптерећени једностраним и неправедним приступом Ватикана као државе према српском питању у претходној Југославији, југословенској кризи, насилној сецесији Словеније и Хрватске, државности сецесионистичких република и природи трагичних међуетничких сукоба на нашем тлу.

Ватикан је први - пре Немачке а да и не говоримо о осталим земљама Западне Европе и Америци, похитао да призна Словенију и Хрватску, мада је било очигледно да такво признавање по хитном поступку" не отклања него приближава опасност од страшног рата.

Ватикански радио је годинама ревносно ширио тезу о српској агресији", без осећања - које није било страно многим савесним и упућеним западним новинарима - за сложеност и трагичну природу читавог сукоба. Чак је и сам папа Јован Павле II, поводом уласка војске Републике Српске у Жепу и Сребреницу, говорио о поразу цивилизације" и срамоти човечанства", али ништа није изјавио док су редовне хрватске јединице из разних оружја тукле бескрајну колону несрећних избеглица и њихове нејачи из Крајине, 1995. године" (НИН", 20. јуна 1997.).

Радио Ватикан је (дакако, са папиним благословом) за сва зла на Балкану оптуживао Србе. Када је Клинтон, упркос одлуци међународних институција прећутно одобрио кршење ембарга на достављање оружја босанским муслиманима и Хрватима, ватикански круговал" је коментарисао:

Клинтон је знао за увоз оружја у Босну и Херцеговину унаточ ембаргу, али је одлучио да то не спријечи, супротно понашању међународне заједнице која је, баш увођењем ембарга на оружје, СПРИЈЕЧИЛА ЖРТВЕ ВЕЛИКОСРПСКЕ АГРЕСИЈЕ У ОПРАВДАНОЈ САМОО-БРАНИ. Међународни чимбенци нису поступили праведно према жр-твама и нису послушали папине позиве да се заустави рука која убија (рука босанских Срба, наравно, нап. аут.) Ако је Клинтон прекршио договор у корист жртава, онда је ембарго кршење најосновнијег права на самоодбрану, па је развидно, заправо, гдје је основана кривња, али се о њој шути" (Јавност" 25. маја 1996.)

Папа који би хтео да дође у Београд се најдиректније залагао за бомбардовање Срба у Републици Србској, рекавши у јесен 1995., када је наше свенародно страдање почело, да је ПОТРЕБНО ОБЈАВИТИ PAT РАТУ".

Папа који би требало да дође у Београд се у најновијем, косовском сукобу заложио само зато да се НАТО бомбардовање заустави за като-лички Ускрс, и да на Косову престане братоубилачки рат".

Ватикански план за Косово подразумева да југословенске власти обуставе војне и полицијске акције у јужној српској покрајини, да НАТО обустави бомбардовање како би отпочели преговори о аутономији, да се пошаље хуманитарна помоћ и поштују права цивила у рату, да се одржи мировна конференција на којој би учествовале и земље - суседи СРЈ, да Уједињене нације и специјализоване агенције" уђу у мировни процес и да ОЕБС преузме већу улогу у смиривању напетости (НИН", 6. мај 1999.)

И овај план, макар на први поглед бољи од ултимативних захтева НАТО-империје, није ништа друго до покушај да се СРЈ одузме право сувереног одлучивања о својој територији. Што се специјализованих агенција" за посредовање у мировном процесу" тиче, можда Ватикан мисли на организације типа братства Светог Еуђидија", које је својевремено учествовало у договору Милошевић - Ругова о повратку Арбанаса у школе и на факултете.

Због оваквог папског лицемерја, велики пријатељ нашег народа, књижевник Петер Хандке, објавио је URBI ET ORBI да напушта Римокатоличку цркву.

Оно најстрашније је што би са папом у Београд дошао и кардинал Алозије Степинац, духовни отац Анте Павелића и Ендехазије, кога је папа у јесен 1998. прогласио блажеником". Још 1994. када је први пут посетио Загреб, папа је упутио хвалоспев хрватској нацији која је врло рано успоставила однос јединственога заједништва са Светом Столицом што се развијало и продубљивало тијеком стољећа" због чега је и Хрватима додељен наслов најчвршћег стуба и предзиђа кршћанства". Говорећи о историји Хрвата у XX веку, папа је рекао:

Хрватска је у овом нашем стољећу била захваћена драмом која се одиграла на Балкану између два свјетска рата, а потом, након Другог свјетског рата у збивањима која се тичу југославенске федерације и њезине касније кризе". (Ниједном речју није споменуо злочине Ендехазије у Другом светском рату!)

И још: Чврсти лик Цркве у Хрвата у тим десетљећима патње био је загребачки надбискуп, кардинал Алојзије Степинац, који је, неустрашивом одважношћу, свједочио приврженост Еванђељу и вјерност Апостолској Столици".

И још:

С њим су заједно били толики други пастири све до наших дана који су, с хрватским пуком, знали дијелити његове патње, хранећи у својим вјерницима пламен вјере и наде" (Јавност", 24. септембар 1994.)

Хрватима је те, 1994. године, на растанку поменуо:

Драги Хрвати, имајте храбрости опростити и прихватити ближње. Очито, опростити не значи одустати од законских средстава правне државе, којој је дужност водити истрагу против починитеља злочина". (To јест, против Срба, којима Туђманова Хрватска суди и ове, 1999. године, држећи по својим тамницама многобројне жртве проглашене за ратне злочинце"). Те, 1994. године папа је отворено ставио до знања зашто је похитао да призна сецесију Словеније и Хрватске и то у наопаким авнојевским границама:

После Другог свјетског рата Југославија је била уређена као заједница Јужних Славена. Циљ федерације је да се поједини народи уједине у једну државу. Свака од њих у одређеним околностима и под одређеним условима може изићи и организовати се као самостална држава.

Свака од република које су настале као плод тог процеса имају право на властити суверенитет који не може бити занијекан од међународног поретка" (23. септембар 1994., Аргумент").

Ни приликом прве, ни приликом друге посете Загребу, папа није рекао ни реч о усташким злочинима, о учешћу осамсто римокатоличких свећеника у усташким војним формацијама, чији је војни викар" био Степинац, а данашњем протеривању на стотине хиљада Срба из Хрватске, о хиљадама срушених и уништених србских кућа, о крви невиних која вапије до неба. Није проговорио о хиљадама србске деце која су, оставши у хрватским градовима, била принућена да посећују католички вјеронаук" и преведена на римокатолицизам (Новости", 24. март 1995. године). Папа, миротворац", благословио је Хрвате да се бране. Тако је ревносни служитељ Ватикана, Живко Кустић, у Гласу концила" записао:

Њггко, па ни папа, хрватској држави не нијече право да се служи средствима обране, до агресоре и побуњенике и присилно сузбије" (Јавност", 22. октобар 1994.)

Због хрватске обране", Срба више нема ни у Лици, ни у Книнској Крајини, а, ако се овако настави, неће их бити ни у Западном Срему и Барањи.

Ко је до сада позивао папу да посети нашу земљу?

Некадашњи министар иностраних послова (сада представник СРЈ код Уједињених нација) Владислав Јовановић, од стране власти, и Вук Драшковић, као представник опозиције. Све је то било 1994. Неки сматрају да је патријарху Павлу, који је у марту ове године посетио Словенију и Хрватску, ова посета омогућена због тога да се Србска Црква одобровољила и одобрила папи да посети Србију и Црну Гору.

Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је, после екуменске молитве за мир" у Асизију 1994., барем према тврдњама радио Ватикана, рекао да је и Београд спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу Другом, али не сада, док траје ембарго" (Јавност" 24. септембар 1994.)

У интервјуу датом Вечерњим новостима" 24. марта 1995. године митрополит загребачко-љубљански Јован је рекао:

Нико нема право да ограничава папу да посети своје вернике, било где, па ни у Београду, али се мора знати да једна таква његова посета изазива и значајне последице. Јер, ако папа намерава да доће као протагониста мира онда је природно да да изјаву која he оставити миро-творни утисак".

Гласови ове двојице архијереја су, међутим, остали усамљени.

Треба чврсто веровати да Србска Православна Црква неће упутити позив римском папи, нити he му, ако доће у Београд на позив режима коме је стало до медијске пропаганде, упутити добродошлицу. Јер, долазак папе који је Степинца прогласио свецем, био би увреда Србима који су страдали од усташког ножа и унијаћења у II светском рату, као и онима који су пали као жртве Бљеска" и Олује" наших трагичних деведесетих. Била би то увреда Владики Николају и Оцу Јустину, који су светосавље бранили од заблуда папизма,била би то увреда Владикама - новомученицима Платону, Сави, Петру и Доситеју, које је Свети Архијерејски Сабор, заједно са закланим свештеницима Ђорћем и Бранком и старцем Вукашином из Клепаца, 1998. унео у светачник Србске Цркве јер пострадаше од верних следбеника Степинца и Пија XII. Може ли патријарх србски, који је исповедио светост епископа и верни-ка уморених и закланих од усташа, примити онога који је за свеца прогласио духовника усташких крволока?

Наравно, питање је реторско. Одговор је јасан: не може и неће.

Јун1999.

 

Дописано у јесен 1999. године

 

Текст који се налази пред читаоцем писан је пре неколико месеци, када се није знало за папине планове у вези са духовним освајањем" православног Балкана. А онда је целокупна тактика испливала на повр-шину. Наиме, папа Иван Павао II рачуна да he га православне земље примити поводом 2000 година Хришћанства. Тражио је да се сусретне како са појединим поглаварима православних Цркава, тако и са свима &има заједно - у Јерусалиму.

Грчка Црква је папин предлог одбила, иако је социјалистичка власт тражила да папу у Атини сретну чак и Светогорци (на Светој Гори се дигла права узбуна, и монаси Атоса су се папиној посети одлучно успротивили); руски патријарх Алексеј II је папи поставио услов - може да доће, али да осуди унијатство на Украјини и прозелитизам у Сибиру... Колико сазнајемо, и србске владике су биле Снажно против папиног доласка у Србију (Иван Павао II је хтео да посети само" Београд и Жичу, срце светосавске Србије, у којој је велики Сава столовао као архиепископ, заувек одвојивши Србију од папског трона.) Шта ћe се даље у православном свету дешавати, остаје да се види...

Што се тиче домаћих социјалиста - комуниста, њима би папина посета одговарала због политичких поена у земљи и свету", као што је слична таква посета одговарала и Фиделу Кастру. Комуносоцијалистима би папа одговарао због рекламе, а папи би много значило да крочи у Србију, па макар и на позив комуносоцијалиста, тако да се његова сенка и даље надвија над земље Светога Саве.

Но, човек снује, а Бог одлучује".

Верујемо да ће србски новомученици, пострадали од ревносних папских крижара, умолити Господа да спречи посету онога који је у календар римокатолика унео Алојзија Степинца.

 

 

 

< ^ >