Сведочење или апостасија?

Проглас свештенства и монаштва

 

Мисли и процене након Равене

 

Двадесети век, који тек што се завршио, могао би се окарактерисати као век Екуменског Покрета. Овај покрет, у основи протестантског надахнућа, тежио је приближавању и сједињењу расцепканог протестантског света. Брзо се развио у покушај сједињења углавном хришћанског света.

Покрет је на жалост усвојен и од Православне Цркве која је на тај начин ставила под сумњу своју самосвест као Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, са којом би требало да се уједини остатак хришћанског света, и претворила се у једну од стотина хришћанских конфесија или цркава", које су у својој подељености нецеловите и проблематичне; треба да се уједине, да би се достигла визија јединства свих, по изреци Господњој да сви једно буду". Као да је престала да постоји у историји Црква као тело Христово, као евхаристијска заједница, и сада се тражи као непостојећа стварност, која делимично или непотпуно постоји у многим црквама".

 

Изједначавање Цркве и јереси

 

Сједињење се не схвата више као сједињење са Црквом, као сједињење отцепљених са нама, са Црквом", са нама", као што је схватано увек, него као сједињење цркава", као што је овај термин наметнут и у богословској науци, након дугогодишњег екуменистичког ропства и отуђења. На жалост нисмо избегли изједначавање хришћанских конфесија; навучени смо да у пракси, и поред супротних изјава, схватамо сједињење као свеконфесионално припајање.

Папизам, захтевајући за себе и до данас еклисиолошку искључивост, иако је одговоран и уводитељ је поделе, није начинио грешку да учествује као члан Светског Савета Цркава и да се претвори у једну од многих цркава". На речима, међутим, и лицемерно хвали Екуменски Покрет, који благосиља као припрему за сједињење са Петровим Римом и са папом. Особито се радује и весели због учешћа Православне Цркве, која је у пракси укинула саму себе као јединствено оваплоћење и наставак Једне Свете, уступајући свој простор, свој идентитет, шизма-тичком и јеретичком Риму, Риму filioque-a, папског примата, бесквасних хлебова, очистилачког огња, тварне благодати и свих других новачења и одступања.

 

Бкуменисти умирују савести

 

Протагонисти од Православних овог досад невиђеног отпадништва, као што се у пракси потврдило, умиривали су и умирују своје савести, али и оправдано страховање црквене пуноте, тврдећи да учешће Православних у Екуменском Покрету има за циљ сведочење Православне Вере, да бисмо помогли остале цркве да виде истину, да им просветимо мисао на братски начин, упознавајући их са учењем једне, свете, саборне и апостолске Цркве, која је Православна Црква, непромењена од апостолске епохе", као што пише у Декларацији православне делегације пред Конференцијом у Лунду (1952) искључили су и одбацују на речима заједничарење у тајнама", пре него што се васпостави јединство у вери. Предлажу такоће и избегавање заједничких молитава.

Тако, у Декларацији православне делегације на Другој Скупштини Светског Савета Цркава у Еванстону (1954) пише: када испитујемо проблем јединства Цркве, не можемо га сучелити на други начин, него као пуно васпостављање целине вере и епископског устројства Цркве, што је основа за њен тајински живот".

И ниже: Верујемо да he сам повратак свих Конфесија у веру првобитне јединствене и недељиве Цркве седам Васељенских Сабора, или у целовито и непромењено и заједничко наслеће предака свих (данас) подељених хришћана, донети жељено поновно сједињење свих подељених Хришћана. Зато што he само једин-ство и заједница свих Хришћана у једној заједничкој вери имати као неизоставан исход и њихову заједницу у светим тајнама и њихово нераздељиво јединство у љубави као чланова једнога и истога тела једне Цркве Христове". И да не би постојала никаква сумња и еклисиолошка недовршеност и нејасноћа где постоји Црква, говоре на крају: Закључујући дужни смо да изразимо наше дубоко убећење, да је само света Православна Црква сачувала ,веру једном предату светима' у свој њеној пуноћи и целовитости".

У енциклики Васељенске Патријаршије Свим аутокефалним Православним Црквама" из 1952, која је потписана од патријарха Атинагоре, након што се усваја и истиче дело Светског Савета Цркава као богоугодан труд", изражава се препорука да се избегавају заједничке мо-литве са инославнима:

Потребно је да православни клирици претставници буду колико је могуће обазриви у богослужбеним окупљањима са инославнима као противним свештеним канонима и јер отупљују конфесионалну осетљивост Православних, тежећи увек да врше, ако је могуће, чисто православна богослужења и чинодејства, да би се тако показао сјај и величанство православног богослужења пред очима ино-славних".

He сумњамо у намере и мотиве свих оних који су узели учешћа у почетку у екуменским конференцијама. Бог испитује срца и утробе". Треба чак да похвалимо добру битку и смелост коју су имали да изузетним изјавама истакну православну самосвест и сведочење, што није случај данас. Шта је међутим произашло из свега тога? Зар се не укида све ово изједначавањем у пракси заједничарења Цркве са јересима и расколима, истине за заблудом? Једноставно помажу данашње екуменисте од стране православних да их наводе као алиби потпуног и бескрупулозног одступања од Предања и да се показују двоједушни и двојезични, понекад строги Православци и верни Предању, а понекад отворени за све компромисе.

 

Двојезичје и двоједушје

 

Данас заиста постоји опасно двојезичје и двоједушје, један коле-. бљиви став православних воћа, који појачава смућење и гори је од јавне, отворене заблуде. Више бисмо волели да постоји поклапање дела и речи, вере и дела. Ако неко слуша патријархе, архиепископе и епископе кад говоре о православној вери и предању, о наслеђу Отаца, о многоценом и јединственом нашем благу, о величини наших Светитеља и њиховом доприносу, о потреби да држимо све оно што су нам праоци оставили у наслеђе, диви се преданости и привржености ономе што је од Отаца, почиње да верује да има пред собом отачке величине. Шта ти вреде међутим речи и призивање отаца, када одмах затим дела и понашање то поричу? Двоједушан човек, непостојан је у свима путевима својим" (Јак. 1,8). Бог суди не по речима, него по делима.

Шта да радимо са Декларацијама Православних представника сада, и са препорукама да се избегавају заједничке молитве, јер се противе свештеним канонима?

Шта да радимо са одговором васељенског патријарха у Волосу (јуни 2002) на питање новинара, да важи забрана давања светог Причешћа инославнима, када пре неколико дана у Равени, пред очима хиљада телевизијских гледалаца, у току савршавања страшне тај-не Божанске Евхаристије, и док је ћакон говорио двери, двери с премудрошћу пазимо", и патријарх произносио светиње светима", не само да нису затворене двери за непосвећене, за неправославне, него је и давано Божанско Причешће јеретицима и шизматицима, римокатоличким вер-ницима, као што се видело из начина на који су се крстили? Да ли је дакле крив ђакон за сву екуменистичку апостасију и отуђење које се већ годинама негује, за отупљење православне осетљивости и самосвести?

Ко је позвао и ко је дозволио папским клирицима и муслиманима да стоје, и то пред Царским Дверима, током савршавања Божанске Евхаристије? Ко дозвољава већ годинама заједничке молитве са инославнима, не само у Европи и Америци, него сада и у Јелади, у току недеље заједничке молитве која се организује сваке године? Зар није заједничка молитва узајамно учешће представника током престоних празника Рима и Константинопоља у богослужбеним сабрањима и благосиљање православне пуноте од тамо присутног кардинала?

 

Очекивано сведочење претворило  се у апостасију

 

Није нам циљ овде да побројимо све манифестације које потврђују да се очекивано сведочење православне вере претворило у одступништво и у отуђење. Дочек папе у Атини и у другим православним земљама, и на тај начин његово признавање као канонског епископа Рима, ме-ђурелигијски синкретистички сабори, узајамно признавање светих тајни и заједничко причешћивање које је дозволила Антиохијска Патријаршија са Монофизитима, а свету тајну брака и Александријска Патријаршија, повећан број захтева за учествовање паписта у православ-ној Божанској Евхаристији и православних у папској, на основу онога што је договорено у неприхвтљивом унијатском тексту из Баламанда, невероватно одобрење од стране одсека Теологије Богословског Факултета Универзитета у Солуну две докторске дисертације које представљају Монофизите Диоскора и Севира као православне, узнемириле су и саблазниле у великој мери православну пуноту. Да ли је на крају остало ишта усправно од међаша које су поставили оци наши?

Питање заједничарења са јеретицима, као и следствено томе заједничарења са онима који су у заједници са њима, који овом праксом постају недостојни заједничарења са Православнима, највеће је и најхитније питање у данашњем црквеном животу. Црквено тело опасно болује; одговорни за то смо сви, не само они који заједничаре са инославни-ма, него и сви који заједничаримо са онима који то чине; одступање и преступање личе на спојене судове, на загађење животне средине, које се не ограничава само на онога који проузрокује загађење. Помињући патријархе, архиепископе и епископе на богослужењу, учествујемо у екуменистичком отпадништву.

He намеравамо, наравно, да одемо из Цркве, да проузрокујемо раскол. Црква није лична својина ниједног патријарха и ниједног архиепископа и епископа. Из Цркве одлазе они који заједничаре са заблудом, они који обмањују и који су обманути. Црква је основана и развила се часном крвљу Господа нашег Исуса Христа, кретала се и креће се кроз историју благодаћу и дејством Пресветога Духа, који је показао Апостоле, мученике, преподобне, јерархе, исповеднике и учитеље непорочног Православља. Заједница са њима је гаранција и критеријум Православља а не оно што из утробе износе екуменисти.

Предањски израз са свима светима" и следујући светим оцима" је правило и образац. Молимо се само да у овим кризним временима просвети најпре Пресвети Дух да остану при својој одлуци о неучешћу у Светском Савету Цркава све православне Цркве које су иступиле, а нај-пре древна и прворођена Јерусалимска Патријаршија, мајка Цркава. Затим да уздигне и покаже из реда епископа, да пројави снажне и до-стојне времена пастире, достојне не световних и световномислећих, Него достојне Цркве и достојне пуноте Цркве, која се нада и чека. Да нас просвети све да ходимо правим путем Светитеља и Отаца.

Белешка: Сви клирици, монаси и монахиње који желе да учествују у овој малој представци православног исповедања могу да то изјаве пишући: Слажем се са Прогласом о Равени и потписујем". Нека пошаљу своју изјаву са својим именом и свештеничким или монашким чином на адресу:

 

Часопис  ,,ΘΕΟΔΡΟΜΙΑ", Τ. Θ. 1602,54124 ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ

Факс: 9920-310-996663

Тел.: 9930-310-996660

 

Потписници;

 

Архим. Јосиф, Игуман манастира Ксиропотама, Света Гора

Протој. Теодор Зисис, Професор Теолошког Факултета у Солуну

Протој. Георгије Металинос, Професор Теолошког Факултета у Атини

Архим. Атанасије Анастасиу, Игуман манастира Велики Метеори

Архим. Максим Кирицис, Игуман манастира светог Дионисија Олимпијског

Архим. Максим Каравас, Игуман манастира свете Параскеве Милохориу

Архим. Севастијан Асмантидис, Игуман манастира свете Параскеве, Касторија

Архим. Теоклит Болкас, Игуман манастира преп. Арсенија, Халкидики

Архим. Кирило Кехајоглу, Игуман манастира Пантократора, Мелисохори

Архим. Тимотеј Цотрас, Игуман манстира преп. Јована Руског, Касандрија

Архим. Хрисостом Пихос, Игуман манастира Лонговарда

Архим. Теофил Зисопулос, Духовник православног хришћанског сестринства ЛИДИЈА"

Архим. Лаврентије Грациас, Митрополија Флоринис, Преспон и Еордеас

Архим. Пајсије Пападопулос, Митрополија Флоринис, Преспон и Еордеас

Архим. Лука Циуцикас, Митрополија Лангада

Архим. Павле Дурос, Митрополија Китрус, Катеринис и Платамонос

Јером. Илија Захаракис, Митрополија Карпенисиу

Јером. Јеротеј Скиадас, Митрополија Етолиас и Акарнаниас

Јером. Хрисостом Карцонас

Протој. Сарантис Сарантос, Професор Богословије Ризариу

Протој. Георгије Кујумзоглу, Митрополија Сидирокастру

Протој. Лампрос Фотопулос, Митрополија Атикис

Протој. Јоанис Фотопулос, Атинска Архиепископија

Презв. Атанасије Минас, Атинска Архиепископија

Презв. Василије Коколакис, Атинска Архиепископија

Монах Дамаскин Каракалинос

 

Из Српске Цркве;

 

Артемије (Радосављевић), Епископ рашкопризренски и косовско-метохијски, са својим целокупним свештенством и монаштвом.

 

 

 

 

< ^ >