Реплика без коментара

 

Није много умесно улазити у спор који људи воде, а посебно не ако неко није прозван и позван. Али ако је чућење пред неким ставовима јасно - и о томе he и бити речи - онда постоји и неко право на чућење које би ваљало искористити. Г. Димитријевић помиње питања која муче нашу јавност" и ради те јавности - посебно хришћанске јавности - нужне су неке реплике.

У његовом се тексту помиње владика Лаврентије који је ишао наводно у Рим на поклоњење папи Јовану Павлу II, говори се о Цркви и канонима, о кардиналу А. Степинцу над чијим недавно посвећеним ликом оправдано стоји сенка због подршке Павелићевом режиму, те посебно о распаду бивше Југославије. Много онога од тог декора" уз текст и не заслужује неки коментар јер је свак слободан да мисли тако како мисли. Сликао се загребачки кардинал са Павелићем, a сликали су се наши јерарси и са Младићем и Караџићем, који су крвавим трагом обележили простор Балкана.

Нема доказа ни за то да смо ми Срби били посебно заљубљени у Југославију, и наши су националисти викали сваку Југославију у мутну Марицу" и када је Марица мутна и крвава однела што је однела заиста нема смисла мудровати о томе. Није нама папа крив" - тако је записао својевремено владика А. Јевтић - и много смисла нема и даље о томе расправљати. Десет пуних година су Милошевићеви идеолози и ратни пропагандисти о томе пробијали главу јавности и свету.

Ипак има у овом спору неких ствари које нису неважне и заслужују макар неку реплику.

Чак и у овим нашим слућеним временима има места чућењу и реплици око важних проблема. Није преосвећени г. Лаврентије ишао у Рим на некакво поклоњење, већ у обилазак вечног града и срео се са папом као хришћанин са хришћанином. Симболику и вредност тог екуменског чина нико није довео у питање. To да ми Срби хришћани не треба да општимо са другима је познат став школске теологије, али не и званичан став и учење наше Цркве, која у канонском јединству са другим православним црквама не пристаје на духовну изолацију.

Вековима постоји једно неписано правило - заблуда које се најчешће овако формулише - Ми се, православни, молимо за све, али не са свима". Службено никада није речено да је то и став савремене СПЦ и наши јерарси и сам патријарх стално опште и моле са другима. Ову заблуду данас препознајемо у оном православљу" које заступају Зјуганов, Лимонов и бројни други који као свог духовног учитеља признају недавно преминулог митрополита Санкт-Петербурга и Ладоге Јована који је код нас посебно популаран. У данашњој Русији он не ужива такву част. У једној својој књизи Тријумф православља, он говори о сумраку Европе", a немачки фашизам објашњава као реакцију" на Француску револуцију која је највећа катастрофа са својим рушилачким политичким и религијским масонским модернизмом".

Ово и овакво православље" знамо и из аката фамознога карловачког синода" који је упутио био поздравну адресу А. Хитлеру, а усташком поглавнику Павелићу позајмио епископа Гермогена за поглавара фамозне Хрватске православне цркве. Није то непознато, али колико се зна наша Црква службено не следи једно такво православље", иако је доста и оних којима је нешто слично блиско. Још једна невоља - никако мала - изазива чуђење, онако како је у тексту г. Димитријевића то дато.

Једно је цитирати Свето писмо и каноне, а друго је подизати зид до неба измећу нас и света. He постоји Црква ради канона већ канони Цркве ради и тога се СПЦ углавном придржава службено и то је њено учење. Са канонима дакле не треба бацати прашину у очи. И 64. правило Петог васељенског сабора и 19. Халкидонског изричито бане да световњаци уче пред народом", то се забрањује свима осим клирицима највишег ранга" па сада - то је актуелан пример - ћe и г. Ђинћићу бити дозвољено да рукополаже" вероучитеље за потребе лаичких школа. Има у канонима много тога што је важеће, али и оног што је мртво слово. Бране канони узимање оружја у руке, али је епископ милешевски који седи на престолу св. Саве запрепастио свет са калашњиковом у рукама. Зла су ово времена и опака, и није свеједно за које ћемо се православље определити. Може неком бити близак и Д. Љотић - као г. Коштуници -али нам Љотићево православље неће бити на спасење у овим временима пуним зла и неспокоја. На улицама већ имамо праве црностотинаше, али срећом нема доказа да их СПЦ и службено подржава.

Коментари нису ни потребни, али би нека реплика верујемо имала смисла - реплика уз чуђење.

 

Мирко Ђорђевић

Република, 269/2001.

 

 

 

< ^ >