Судбина екуменског дијалога

 

Сви православни конзервативци" (то јест људи верни Светом предању) од самих почетака упозоравају да је екуменски дијалог само дипломатска размени учтивости, без икаквих суштинских корака напред. И то се сад показало: иако је папа екуменски" походио православни Исток, Ватикан и даље жели покатоличење тог истог Истока, што се јасно види на примеру Русије. Кардинал Каспер, који у Србији прича о заборављању прошлости" и стремљењу светлијој будућности" у исти мах каже како Римокатоличка црква има права да мисионари" у Русији... А докле је доспео сам дијалог"?

Године 1993, у сиријском граду Баламанду, била је потписана декларација у којој обе стране, и православна и римокатоличка, признају благодатност Светих Тајни оне друге. Овај споразум наишао је на велико противљење православне јавности, која је схватила да се тиме пориче наша вера у ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ БОЖИЈУ.

Огласили су се многи: од Светогораца до покојног грчког теолога Јована Романидиса. А онда се 1998. у Балтимору у САД састала мешовита теолошка комисија православних и римокатолика с циљем да се расправља о статусу унијата. Шта се тамо десило? Иако је у Ари-цији код Рима те исте, 1998, потписан заједнички текст православних и римокатолика по коме се унија осуђује као ненормално стање" (што је, имплицитно, значило да унијати треба да се определе - да ли су за Православну Цркву, од које су насилно отргнути, или су римокатолици), папа је у Балтимор послао своје писмо у коме вођу католичке делегације, кардинала Касидија, подсећа на чињеницу да за Католичку Цркву Источне Католичке Цркве имају исти дигнитет који имају и све друге Цркве које се налазе у пуној заједници са Епископом Рима". Када су православни прочитали папино писмо, сведочи се y званичном извештају Грчке Православне Цркве (комисија за међуправославне и међухришћанске односе), тада је са стране Православних истакнуто да Римокатолици обмањују Православне, и да HE ДОЛАЗЕ РАДИ ДИЈАЛОГА ВЕЋ СА НАМЕРАМА ДА НАМЕТНУ ГОТОВЕ ОДЛУКЕ. При том су осудили Папино уплитање као неприхватљиво".

Затим су католици предложили једну подкомисију. А њени исходи били су ови: Формирана је уредничка Подкомисија, која је поднела један нови текст, у коме су Римокатолици успели да провуку све своје ставове, а да Православни нису додали ниједан свој".

А последице су биле следеће: Иза овог изврдавања Римокатоличке делегације назире се њен покушај да спроведе у дело инструкције Римског Понтифекса и да еклисиолошки и богословски оправда постојање Уније и признање ва-жности исте, да се она налази у пуној заједници са Епископом Рима, који тврди да има Светски Примат над Црквом./.../ Унија, упркос супротног тврђења Римокатолика, представља црквену, номоканонску и дог матску девијацију и насилно одвајање и распарчавање верника од њихове Мајке Православне Цркве, и као таква треба да буде укинута".

На састанку у Балтимору се својом непопустљивошћу истакао кардинал Валтер Каспер, онај који тако лепо прича о србољубљу римског папе који је тврдио да Баламандски споразум допушта римокатолицима да унијате сматрају канонском црквом". Због тога је Међуправославна делегација 18. јула 2000. у Балтимору изјавила: После овога, Међуправославна делегација се осећа обавезном да изјави да и за нас сви у Баламанду остварени кораци попуштања према унијатима треба сада да буду сматрани као да се нису ни догодили, будући да од стране Рима нису вредновани како треба".

Поводом овог догађаја, на страницама часописа Видослов", саборника епархије захумско-херцеговачке и приморске, развила се занимљива полемика о православном и римокатоличком схватању екуменизма, коју је изазвао текст редакције О римокатоличким екуменизму" (Видослов" 22/2001.). На исти је реаговао монсињор Ратко Перић, бискуп мостарски. Монсињор Перић је редакцији Видослова" дао повод за текст својим предавањем о екуменизму одржаном у Сарајеву. Иначе, Перић је професор екуменизма и задужен за екуменизам од стране римокатолика у Босни и Херцеговини. Предавање је носило назив Екуменизам Католичке цркве".

Бискуп Перић је, сматра редакција Видослова", иако у свом Предавању говори о екуменизму као општем кршћанском гибању", у ствари уверен у оно у шта су уверени и сви други римокатолици - то јест, да једна и јединцата Црква Кристова субсистира или подстоји у Католичкој Цркви". Друге некатоличке Цркве и црквене заједнице" немају такву пунину".

Међу непотпуне" Цркве спадају и Источне Православне Цркве које су у канонском заједништву с екуменским патријархом цариградским". Даље се редакција Видослова" осврће на документ DOMINUS JESUS" и НОТА О ИЗРАЗУ ЦРКВЕ - СЕСТРЕ", у који-ма је јасно изражен ексклузивизам савременог римокатолицизма, без обзира на екуменске маске. Видослов" истиче да се код римокатолика елементима пунине Цркве сматрају крштење, евхаристија и епископат са апостолским наслеђем, док се нигде не помиње права вера, за коју је Свети Максим Исповедник посведочио: Бог и Господ свих рекао је да је Католичанска Црква ПРАВИЛНО И СПАСОНОСНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ У ЊЕГА".

Свети Петар је ту веру исповедио као веру у Једину Главу Цркве, Христа. (Григорије Богослов очито пророчки предсказујући гордост оних који верују у себе као намеснике Христове" рекао: Један је Христос, једна глава Цркве и једно тело; другу треба одбацити").

Додаје Видослов": Отуда, за Православне, без пуне и праве вере нема ни пуне и праве Цркве, a ca том и таквом вером свака канонска (с апостолским наслеђем) Епископална Црква, крштена уз исповедање Символа праве вере, и окупљена у Светој Евхаристији, јесте Света и Католичанска Црква (Св. Игњатије, Св. Иринеј, Св. Кипријан. итд.), а није само партикуларна" Црква, како то каже документ Dominus Jesus"/.../ Све такве, макар и локалне Цркве, јесу међусобно Цркве Сестре, и међу тим Сестринским Црквама, црквено - онтолошки, евхаристијско - еклисиолошки, епископско - јерархијски, нема подређених и надређених Цркава, макар се неке од њих називале МАЈКЕ ЦРКВЕ, или биле Патријаршије, Аутокефалне" Цркве, итд. (Мајке Цркве" у смислу да су покрстиле младе Цркве.)"

Римска црква свакако није Мајка; ако је нека Црква Мајка, то је Јерусалимска црква (Сион, Мати Црква" - Пс. 86/87,5), одакле је, на Педесетницу, почела благодатна проповед Еванђеља. Видослов" наводи да су и данас, као и у доба Светог Марка Ефеског и екуменског" (унијатског) Флорентинског сабора, главни проблеми у дијалогу римско извртање апостолске и у Цркви од почетка кроз све векове вероване богооткривене вере у Духа Светога (без FILIOQUE)" и такође римско извртање истинског ЈЕДИНСТВА и ЈЕДИНСТВЕНОСТИ Цркве у Христу Богочовеку, редуцирањем и подвођењем истога под непостојећу у Светом Писму и Светом Предању древне цркве Светих Апостола и Отаца и Сабора институцију Папског примата Власти и Учитељства" и изведене из тога Infallibility = Непогрешивост или Незаблудљивости", како преферирају Хрватски теолози (мада ни у српском непогрешив" не значи безгрешан", те не видимо разлога што хрватски теолози замерају српским за такво поређење, док српски њима с правом замерају такав догмат".)"

Бискуп Перић је изнео потешкоће у дијалогу како их види Римска црква: Међу нама католицима и православцима главна је потешкоћа у томе што Католичка Црква као опћа Црква чврстом вјером вјерује да је она субсистенција Кристове Цркве управо због све пунине и целине служба које је Исус поверио Петру и осталим апостолима, та снагом сукцесије Петрову насљеднику и Збору бискупа као наследнику Збора апостола. Православци сматрају своју Цркву једном светом католичанском и апостолском, и то без Петрова насљедника. Друга је потешкоћа политичкога карактера. Екуменизам и екуменски дијалог има свој кршћански пут, садржај, смисао и сврху. He може бити мазиво за овоземаљске и ововремените нечасне политичке циљеве и интересе. И чим се у томе примјете лакоми национални или интернационални прсти земаљскога краљев-ства" одмах се човјеку тако згрсти да отказује судјеловати у таквим зло-употребама". (Згрсти" на хрватском" значи згади" или смучи".)

Понављајући разлику између римокатолика и православних (код њих је врховно мерило" Римски Папа и потчињење њему, хајде да кажемо заједништво с њиме, а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој/.../"), Видослов" истиче да ставови о политици и екуменизму код Перића показују пуну неискреност Г. Перића, и нажалост опет давно-познато клеватења Православних од стране браће Римокатолика, посебно клеветање нас Православних Срба од браће Католика Хрвата.

Јер изрази као што су нечасни политички циљеви и интереси" и лако-ми национални прсти" одавно су се чули, и много више него овај један век слушали на нашим просторима, а како видимо још нису престали нарочито не код нас у Херцеговини. Повика је на вука док лисице ме-со једу", каже наш мудри народ, знајући на својој кожи шта је све до са-да препатио - од времена силом - уценом наметане нам уније, до најно-вијих трагичних догађаја овога века овога миленијума. Зато, најмање Ватикан има право да говори другима о политичким циљевима и интересима", а иза њих, богами, и Хрватска јерархија".

Бискуп Перић се нашао погођен овим чланком Видослова", па се огласио у једном од наредних бројева часописа (26/2002.) Перић је критички настројен према ставовима о екуменизму које су износили отац Јустин Поповић и владика Атанасије Јевтић (кога, кроз алузије, препо-знаје као аутора чланка у Видослову"). Он тврди да није истина како је у екуменском дијалогу с католичке стране небитна вера. Још у полазиштима Мешовите богословске комисије православних и римокатоличких теолога пише: Циљ дијалога између Римо-Католичке и Православне Цркве јест поновна успостава пунога заједништва међу тим двјема црквама. To ћe заједништво, утемељено на ЈЕДИНСТВУ ВЈЕРЕ у складу са заједничким искуством и предајом прве Цркве, наћи израз у заједничком слављењу свете Еухаристије". Дакле, вера је свакако битан елемент дијалога и за римокатолике, а не само за православне, и Перић то јасно истиче.

Што се тиче Filioque", и ту постоји напредак, што је признао и митрополит Јован Зизјулас. Говорећи о папином примату, бискуп Перић сматра да су Свети Кирило и Методије (макар и не имали исти појам примата као ми данас") папино првенство власти признавали. Доказ за то му је енциклика папе Ивана Павла II Slavorum Apostoli,, (1985.): Будући да су подузели своју мисију по налогу Цариграда, настојали су затим, у одређеном смислу, да је потврди Римска Апостолска Столица, ВИДЉИВО СРЕДИШТЕ ЈЕДИНСТВА ЦРКВЕ (подвлачење наше, нап. прир.) Они су изградили Цркву потакнути осјећајем њезине уни-верзалности као Цркве једне, свете, католичке и апостолске". (При чему и папа и његов бискуп заборављају да су Светог Кирила и Методија (нарочито Методија!) и њихове ученике папски франачки свећеници гонили, a y XI веку концилски анатемисали у Сплиту, уништавајући глагољашку традицију у Хрвата.)

Бискупа мостарског погађају и речи оца Јустина посвећене догмату о папској непогрешивости. Тај догмат је за великог србског богослова страхота над страхотама" и невиђена побуна против Богочовека Исуса Христа". Перић наводи и речи владике Атанасија да ни II Ватикански концил ништа суштински није изменио у том догмату по коме је Папа непогрешив" по себи а не по сагласности Цркве". Бискуп вели да је то Дух Свети није Петровим насљедницима обећао да по његовој објави доносе нову науку, него да под његовим вођством (ЕО ASSISTENТЕ) објаву пренесену Апостолима односно полог вјере свето чувају и вјерно преносе". Дакле, папа није непогрешив по себи, него по асистенцији Светога Духа". (Али, за православље у томе и јесте главни проблем римоцентрицне теологије. Јер, како пише у Посланици Источ-них Патријараха из 1848. године, у Цркви ниједан епископ није непогрешив сам по себи, па чак ни сабор епископа самих по себи, него CAB НАРОД БОЖЈИ ЧУВА ВЕРУ ЈЕДНОМ ПРЕДАТУ СВЕТИМА (Јуд. 1,3).)

Перић затим тврди како непогрјешивост" није исто што и неза-блудљивост" Папина у учитељству вјере". Јер, непогрешивост је морална категорија, а незаблудивост догматска. А разлог због кога православни теолози из Србије користе нетачан израз непогрешивост", а не исправан незаблудивост", је у томе да би своје читаоце навели да мисле како је такав догмат страхота заблуде и гријеха". И Перић наставља: Католици вјерују и уче да је Папа непреварљив или незаблудив - не може увјести народ Божји у вјерску заблуду кад учи EX CATHEDRA, тј. под одређеним увјетима: кад под посебном асистенцијом Духа Светога као Учитељ и Пастир цијеле Цркве проглашава одређене истине из подручја вјере и морала дефинитивно, свечано и у складу са Светим Писмом и светом Предајом Цркве. Католици су то вјеровали и прије Првога ватиканскога концила, а послије као догму проглашену 1870".

Па у томе и јесте сва лаж ове догме, а највећа јерес папизма то што римокатолици верују да је могуће да један човек (папа) може бити Учитељ и Пастир цијеле Цркве", који је кадар да сам, EX CATHEDRA, проглашава догмате. Ужаси су и анатематизми I ватиканског концила из 1870. који осуђују сваког оног ко не признаје да папа има не само пр-венство части, него и првенство власти, ко не признаје папу као главу Цркве, ко не признаје папину власт као потпуну и непосредну над свима, целом Црквом и сваким пастиром, ко не признаје да догмат о незаблудивости папе припада истинама Божанског откривења. Јерес је и у бискуповом тврђењу да је папинство мистеријска институција", коју је Крист Господин основао кад је Петру три пута повјерио задаћу и слу-жбу да пасе стадо Божје и хтио да да се та служба продужује у Цркви, уз Његово јамство да Он остаје у све дане до свршетка свијета с њиме и осталим апостолима. To је дакле служба у Цркви и за јединство Цркве, како хоће Отац, Син - Крист и Дух Свети!"

Дакле, Света Тројица хоће" папство...

И Перић додаје: Посве ми је јасно да наша римоцентрична" мјерила и критерији нису исти као и православни. Па и дијалогизирамо ли због тога и ради тога што су нам мјерила и критерији" различити у овом једном сувременом кршћанском покрету који се зове екуменизам, а не три екуменизма?"

Што се тиче дијалога у Балтимору, католици нису могли пристати да се унијатске цркве називају абнормалнима. Бискуп ипак каже: Католички теолози су спремни. Потез је на православнима".

Једном речју, дијалог се није померио с мртве тачке, иако се годинама дијалогазирало". Бискупи и њихово стадо верују да је Бог основао мистеријску институцију" папства, и да је папа (под одређеним условима) НЕЗАБЛУДИВ ПО ПИТАЊИМА ВЕРЕ; православни верују да су сви епископи једнаки по благодати и власти, а да се разликују само по части, као и то да је незаблудив само Дух Свети, који Цркву води у сваку истину и подиже из народа Божјег исповеднике (попут Светог Марка Ефеског), чак и ако велики део епископата падне у заблуду.

Иако дијалог траје, плодова нема. А папа се више не стиди да продире на Исток са својим мисионарима...

 

1.     О римокатоличком екуменизму, Видослов 22/2000.

2.     Заједничко саопштење Међуправославне делегације, Видослов 22/2000.

3.     Св. Синод Цркве Јеладе, Богословски дијалог православних и римокатолика, Видослов 22/2000.

4.     Мсгр. Ратко Перић, бискуп мостарски: О кршћанским екуменизмима, Видослов 26/2002.

 

 

 

 

< ^ >