Треба ли Срби да се поклоне папи?

Владимир Димитријевић

 

 

О коме је реч?

 

Реч је о владики Лаврентију (Трифуновићу), оном дивном Лаврентију јеромонаху који је путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о цвећу са босанских планина", о душама православних из србске Босне; реч је о владики Лаврентију, који је, са толико мере и укуса, уређивао новине србске Патријаршије, Православље", у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божјом; реч је о оном владики који је кад је отишао у Немачку, све своје силе уложио да организује црквени живот тамошњих Срба; и, наравно, наравно, наравно - реч је о оном човеку који, са свом љубављу и са свом хришћанском и отаџбинском одговорношћу, припрема сабрана дела Светог Николаја Жичког, и у свом Химелстиру их, скупљајући марку по марку, довијајући се како је знао и умео, штампа у дивном издању које се илегално уноси у Србију и чита (не чита: гута) међу Србима који стењу под Титовом тиранијом.

Због тога и владика Лаврентије трпи прогоне, али не посустаје, спреман и да пострада да би се србски Златоуст вратио своме роду. Да, о таквом човеку је реч - добром по души, драгом свом народу, кога и његови свештеници воле; и зато овај текст, текст који следи, тре бало би да буде плач о владики Лаврентију. И свако ко га тако чита, Heћe погрешити; и свако ко пролије сузу, молећи се Господу за владику Лаврентија, неће погрешити.

 

А  зашто  плакати?

 

Зато што је владика шабачко-ваљевски, од свог доласка на катедру оног краја у коме почивају два највећа светилника србска, Владика Николај и Отац Јустин, по свему судећи настављајући праксу коју је започео док се у Химелстиру дружио са римокатолицима и протестанстима, све више губио православну ревност и трезвеност, да би данас, на крају 20. века и почетку трећег миленијума, постао човек који се најискреније обраћа римском папи као добротвору србског народа. Обраћа се тако оном римском папи који је канонизовао Степинца, папи који је тиме пљунуо на све србске жртве усташког ножа и прекрштавања.

Како је до свега тога дошло? Којим је редом све ово кренуло?

 

Хронологија несреће

 

Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на молитве за мир", које папа организује у Асизију, не само са представницима разних хришћанских конфесија, него и са представницима ислама и јудаизма, па чак и многобошцима-индуистима, будистима, индијанским шаманима.

А Отац Јустин, велики ћелијски исповедник, наводећи 45. апостолско правило, које забрањује епископу, свештенику и ђакону молитву с јеретицима, под претњом одлучења од Цркве, каже да је оно јасно и за комарачку савест" (Православна Црква и екуменизам"). Али, очито, владика Лаврентије те речи није сматрао обавезнима за себе, па је хитао и хита у Асизи, код светог" Фрање Асишког. После једног од таквих скупова, 1994., он је радио Ватикану исказао своју заветну жељу". Рекао је (а пренела Јавност" од 24. септембра 1994.) да је и Београд спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу II, али не сад, док траје ембарго". У својој епархији, владика се редовно дружио са надбискупом Франце Перком, и присуствовао мисама које је дотични служио у католичкој цркви у Ваљеву. За своју задужбину, Сокоград, примао је, без икаквих дилема, прилоге римокатолика, а намерио је да овај манастир буде седиште екуменских сусрета.

Али, владика се није дружио само са римокатолицима. Он је отишао тако далеко да је успоставио добре односе и са секташима - пентекосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од светоотачке православне вере, и привели их себи, на тај начин их заувек отуђујући од спасења и вечног живота. У пролеће 1998., док су се поједини представници Србске Цркве али и других институција, трудили да јавност упозоре на опасност од секташког разарања нашег духовног бића, владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентекосталне брошуре Књига живота", у којој се, по протестантском обрасцу, препричава Христов живот.

Владика је и одраслима и деци књигу препоручио топло и од срца", а истакао да иста може идеално да послужи и као уџбеник за ученике веронауке". На питање новинара Данас"-а (25. мај 1998.) зашто је то учинио, с обзиром да је јавност ову књигу прогласила секташком и да су неки који су је делили због ње добили и батине од незадовољних грађана, владика је одговорио:

Књигу живота" прочитао сам од А до Ш и у њој нема ничега неправославног", нити секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ (подвлачење наше, В. Д.)... Није важно ко штампа књиге и публикације, већ шта у њима пише". Да ли је баш тако?

Пре свега, у књизи се не налази само препричавање еванђелског штива, него и читав низ убогих новопротестантских молитава типа: Драги Боже, схватам да има много ствари везаних за моју будућност које не могу да контролишем. Помози ми да дневно живим са сазнањем да ћe то како живим данас утицати на моју будућност. Верујем да ћеш се бринути за моје сутра и своје поуздање полажем у твоје руке"; или: Боже, потребан ми је пријатељ на кога увек могу да рачунам. У Библији си рекао да ћеш увек бити наш пријатељ и да нас никад нећеш напустити. Хоћеш ли да будеш онај пријатељ који ми је очајнички потребан.' Хвала ти, Исусе, за сигурност тога обећања".

Да ли то треба да наша деца уче на веронауци, уместо Царе Небески", Богородице Дјево", Исусове молитве, тропара и кондака? Уз то, чак и да у књизи нема ничег секташког (а има), уопште није свеједно од кога сведочење долази. Господ Исус Христос није дозвољавао демонима да Га називају Сином Божјим, јер, како веле Оци, није хтео да се истина проповеда нечистим устима злог духа (Лк. 4,41). Апостол Павле је из жене гатаре истерао погаћачког духа, иако је он апостоле називао слугама Бога вишњега и позивао људе да их слушају (Д. Ап. 16,16-18). To не значи, наравно, да су пентекосталци демони" - они су људи у духовној заблуди, људи за чије се обраћање треба молити Богу и проповедати им реч истине; истовремено, они раде посао зла - наводе многе да на-пуштају Православну Цркву, и тако их одводе са пута спасења.

Његова сарадња са разним верским групацијама (читај: сектама) наставила се. Половином јуна 1998. (пишу о томе Политика експрес" и Република" 192-193/1998.), са благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији Центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом Међувјерски дијалог и обу-ка за рјешавање сукоба". Скуп је био затворен за јавност.

Поред два представника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су ту и ПЕНТЕ-КОСТАЛЦИ и КРИШНАИСТИ (следбеници секте Харе Кришна", која је у свету позната по својим скандалима). Скуп је водио извесни пастор Дејвид Стил, чији је циљ био да толеранцији поучи нетолерантне' Балканце. (Најтолерантнији су на скупу испали - пентекосталци. Наравно. Они су Мејд ин Ју-Ес-Еј"). Хајде да човек разуме дијалог са римокатолицима, лутеранима, јудаистима, муслиманима - они су традиционално присутни на нашем простору, и са њима има о чему да се прича кад су основне вредности културе у питању. Али са кришнаистима, и то са благословом православног владике?

У априлу 2000. године владика Лаврен-тије је постао покровитељ извесног Међурелигијског центра, у коме су, поред римокатолика и муслимана, ПЕНТЕКОСТАЛЦИ и СУБОТАРИ (АДВЕНТИСТИ)! Почетком коловоза (пише лист београдских римокатолика Благовест") 2000. године у манастиру Светог Николе - Соко код Љубовије владика Лавентије је благословио" скуп под насловом Бог је један", на коме је реферат поднео и вођа домаћих суботара - Радиша Антић, декан њиховог Теолошког факултета у Београду. Суботаре као традиционалну протестантску конфесију не признају ни немачки лутерани, али су зато добродошли у задужбину владике Лаврентија.

Наравно, ипак је најважнија сарадња са римокатолицима. На почетку прославе свете Ане, заштитнице шабачке жупе", године 2000. учествовао је, пише октобарски број Благовести", и шабачко-ваљевски епископ Лаврентије у пратњи особног тајника/.../ На слављу је судјеловао и шабачки православни црквени збор Свети Јован Богослов", ко-ји је отпевао Оче наш", и на крају мисе и многолетствије", те на латинском складбу Аве Марија", што је било примљено са великим задовољством". Владика Лаврентије похвалио рад шабачког жупника Ђиролама Јакобучија" за кога је рекао да је ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЈЕРНИКА, НЕГО ЈА" (ако је заиста тако, то је страшно!).

Но, најстрашније од свега, нешто због чега је духовно уздрхтала Небеска Србија је поклонење римском папи, које је епископ Лаврентије организовао за своје свештенике 19. и 20. августа 2000. године (усред Великогоспојинског поста), а за време римокатоличког Јубилеја младих који су из целог света дошли да се са папом састану. Октобарски и децембарски број Благовести", београдског католичког листа, за 2000. донео је подробан опис догађаја, па се наслањамо на тај опис, ништа не препричавајући. Жупник Драго из Ваљева у Благовести" за октобар пише следеће:

Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубилејног сусрета младих са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко-ваљевске епархије којима су се у Риму придружили и монсињор Станислав Хочевар и владика Лаврентије Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој над-бискупији у задње време./.../ Док смо чекали у недељу преподне на дола-зак Папе да би започели св. Мису на пољима Top Вергате, један је италијански свештеник рекао некима од православних свештеника:

Зашто не чинимо једну Цркву?" А један од њих је одговорио: Зато смо и ту". Осећала се је дубока жеља да будемо једно, сватко чувајући своју традицију". На ходочашћу" је било и младих Срба (вероватно преведених у римокатолицизам!). Један од њих, Мирољуб, у Благовести" за децембар 2000. каже: Био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше епархије, који су на позив дон Ђиролама били на сусрету са Папом." (А причало се, пре но што су свештеници отишли, да се иде само на туристичко" путовање по Италији. У ствари, папа је хтео свим младим римокатолицима света да покаже како му се клањају и Срби, и то србски свештеници, да би доказао како његова благодат и сила намесника Христовог на земљи" и незаблудивост по питањима вере" привлачи и те упорне Србе, који стално остају у својој источној шизми".)

Свештеници шабачко-ваљевске епархије имали су низ плодоносних" екуменских сусрета - у Трсту су срели бискупа Равињанија, у Фиренци (тамо где је Свети Марко Ефески својим животом бранио Православље против уније) кардинала Пјованелија, а затим, на крају, као круну свог ходочашчћа" видели су и римског папу, у његовој резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима:

Ваша светости, ја и свештеници из моје дијецезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали ДА НАС ПРИМИТЕ И БЛАГОСЛОВИТЕ (подвлачење наше, В. Д. - дакле, ишло се по ПАПИН БЛАГОСЛОВ). Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокато-личке Цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у просла-ви овог великог Јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском народу, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указивали и указују у овим најтежим дани-ма србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијецези имамо Ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА (подвлачење наше, нап. аут.) што сте нам у Београд послали биску-па у лицу монсињора Станислава Хочевара који достојно наставља мисију свог претходника монсињора Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу".

Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклонење србских свештеника. Он им се обратио директно на србском, па тек онда на италијанском, да га разуме и остала паства. Папа је рекао: Моју реч сада управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве из Шабачко-ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам Вас и вашег владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову Блаженству Павлу.

Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу који се у овом тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу.

Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице ваших верника у којима живите и делујете као саслужитељи у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије. Вашој отаџбини Србији желим да успе у савладавању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајамно уважење са суседним земљама". После ове беседе, папа је сваком свештенику даровао по бронзану медаљу свог јубилеја.

Овај папа је заиста имао разлога да ликује. Он је папа који је разбио бившу Југославију, као што је, по признању Михаила Горбачова, радио и на рушењу Совјетског Савеза, то јест - велике и јаке Русије. (А Југославија је, под својим рушевинама, сакрила, можда заувек, наду да he Срби на Балкану живети у једној држави, а не у крвавим, Титовом руком цртаним, авнојевским границама.) Како каже наш познати историчар геноцида, Милан Булајић: Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991.; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991." Папин претходник Пио XII, примио је у аудијенцију поглавника Ендехазије, др Анту Павелића, 18. маја 1941.; а Иван Павао II је примио врховника Хрватске, др Фрању Туђмана, 25. мај 1991.

У јануару 1992. патријарх Павле је папи писао да је, тиме што је први признао сецесију Хрватске и Словеније, као шеф цркве и државе, двоструко одговоран пред Богом и пред историјом". Тада је патријарх Павле папи рекао да је признавањем сецесије преузео и одговорност за сваку сузу српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља"... У јесен 1995. кад је требало бомбардовати Србе у Босни, папа се ставио на Клинтонову страну, и затражио да се објави рат рату" (то јест, босанским Србима). Коначно, у јесен 1998., папа долази у Хрватску и на свечаној миси, којој присуствује и Фрањо Тућман (који је, захваљујући Милошевићевој политици, организовао изгон Срба из Крајине, Лике, Кордуна, са Баније, из Западне Славоније), проглашава Алојзија Степинца, војног викара усташке војске, за блаженика" и мученика вјере", чиме Степинац постаје државотворни светац Хрватске - оно што је Свети Сава за Србе. Таквом папи је отишао владика Лаврентије, са својим свештеницима, да тражи благослов. (Касније, 25. јануара 2001. ишао је опет у Рим, на молитву за мир")

Дрхтала је од тога Небеска Србија. Задрхтао је Свети Симеон, кога је отац Завида крстио по православном чину, не признајући прво, римокатоличко крштење над Немањом обављено; задрхтао је Свети Сава, који је папине следбенике звао богумилима", и трудио се да од њих огради србску земљу, уврштавајући у своје Законоправило спис о латинској јереси; задрхтао је Свети краљ Милутин, који се против паписта и унијате Михаила Палеолога борио; задрхтао је Свети Висарион Сарај, од паписта умучен у Румунији; задрхтали су новомученици владике Петар, Платон, Сава и Доситеј, свештеномонах Рафаило Шишатовачки, свештеници Ђорђе и Бранко са старцем Вукашином Јасеновачким, које је архијерејски сабор СПЦ канонизовао 2000. године као побијене од усташа због вере православне и имена србског; задрхтали су они други, неизбројни, пострадали од Степинчевог духовног сина Анте Павелића; задрхтали су и свети светлосници шабачко-ваљевске епархије, Владика Николај и Отац Јустин; да, Владика Николај, који је написао службу Ђердан од мерџана" у славу Срба од папиних крижара побијених у II светском рату, службу у којој каже да су усташе за своју ревност у злу, добро знану свима, /похвале добили из пакла и Рима"; да, задрхтао је и отац Јустин Ћелијски, који је у својој књизи Православна Црква и екуменизам" напчисао да су три највећа пада у историји рода људског били пад Адамов (отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад папин (проглашавање себе, на I ватиканском концилу, богом - непогрешивим по питањима вере"). Да ли је неко осетио тај дрхтај Небеске Србије? Да ли је неко заплакао због тог ужаса и јада?

Тешко. Мало је данас срца која плачу Бога ради.

 

Шта да се ради?

 

Заиста, шта? Има ли наде да се сва та несрећа заустави? Има. Сваки православни верник дужан је да у борби за Православље учествује свим својим бићем, јер је то основа нашег спасења. Према томе, сваки верник (пре свега из шабачко-ваљевске епархије) треба да се моли Христу да владику Лаврентија, доброг и драгог владику Лаврентија, призове Себи, Љубави Која је Истина, да би владика видео да Христос на земљи не може имати намеснике, и да је страшно да се епископ Светосавске Цркве са својим свештенством клања намеснику Христовом на земљи".

Сваки верник треба да се моли Богу и за свештенике који су се папи поклонили, да им Господ дарује покајања пред Њим и пред Небеском Србијом. И свако, свако, свако треба и може да пише епископу Лаврентију, и да га моли, преклиње, да куми и богоради, да он престане са својим екуменизмом", који није ништа друго до гажење светих канона Цркве Православне. He значи то да ми не треба добросуседски да живимо са римокатолицима или да, не дај Боже, треба да их мрзимо због њихове вере; не значи то да с њима не можемо да разговарамо. Али, мо лити се с њима, клањати се папи - зар је то достојно православног Србина? Зар је то пут ка спасењу, и нашем и њиховом? Зар папи који је Степинца у светачник увео да се поклоне Срби, и то владика са свештеницима?

Осим тога, зар са суботарима и пентекосталцима водити дијалоге" и практично их сматрати духовно равноправнима са православцима? О, треба молити владику Лаврентија, треба кумити и богорадити - да се врати Владики Николају и Оцу Јустину, да се врати себи и својој младости, да му се опет радујемо као када је брао цвеће са босанских планина". Надамо се да ћe му у томе помоћи и његова сабраћа - архијереји, који ћe га такоће умолити за тај повратак.

Читаоче, опрости писцу ових редова - од срца и срцем је писао, и, пред Богом сведочи - са једном једином жељом: да останемо на путу Христа, Бога нашег, и Светог Саве, сина Његовог по благодати!

 

 

 

 

< ^ >