Уски и прави пут 

Свети Теофан Затворник

 

Човек може чути људе како учестало говоре: Господ, стварајући човека, увео га је у Рај и пружио му све за његово уживање. Након пада, иако је човек изгнан из Раја, његове способности за уживање и средства су остала: цвеће нуди занос мириса, воће  укуса, звездано небо  погледа, песма птица слушања. Касније, уз исте линије човек је пронашао музику. Све у природи говори о доброти Творца. Постоје међутим и они, који у инат Божијој доброј вољи, желе да свуда поставе ограничења, границе. Они силују природу, они погрешно представљају Бога, држећи истакнуто врло искривљену слику.

Тужно стање ствари заиста! И пишући вам у последњем писму да чак ни мирјани не би требало да избегавају монашку строгост, ако зеле да буду истински Хришћани, мислио сам да сам убедио свакога и да су све ваше забуне и тешкоће решене. Али какву збрку имамо овде! Зашто сте на земљи себе ставили у такву неприлику ако је истина на њиховој страни.

Ви треба да им одговорите: Само напред, моји пријатељи, забављајте се, занимајте се, отворите широко сва врата задовољстава и заноса и веселите се на гозби овог живота... Нико вас не задржава, нико вам неће постављати препреке на вашем путу. Живите како шелите. Вама је само речено, у речима Господа, да постоје два пута за синове човечије: уски пут и широки пут; и да први води у живот, док други води у пропаст. Читајте сами, ако желите.

Ово је директно из Јевандјеља: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Као што су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе. (Мат. 7;13-14) Ако желите да чујете, онда чујте, али ако не желите, онда радите како желите. То није некакво људско откриће; то је ништа мање него заповест Божија. Борите се да уђете на уска врата, каже Господ другом приликом, јер ће многи, кажем вам, тражити да уђу и неће моћи (Лука 13;28)

Борите се, т.ј. журите, као да се тркате, надмећући се са другима да уђете кроз ова уска и права врата, игноришући друге, грабећи их од других; Пусти мене, пусти мене! Јер за неодлучне би се ова врата могла затворити.

Зашто је то тако, није на нама да судимо. Господ је одредио тако и то је то! Да и шта је то Господе? Он, Који је ради нашег спасења, Сам ишао испред нас тим уским путем и након патњи свих врста, дао Своју душу Богу са Крста, говорећи распетом разбојнику: Данас ћеш бити са Мном у Рају. Он је, уосталом наш Спаситељ! Сви који желе да буду спасени морају ићи за Њим.

А ићи за Њим, могуће је само ношењем свога крста: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Ово је пут свих оних који желе спасење: Апостоли, Мученици, Јерарси, Светитељи и сви они који су задобили спасење и сада насељавају Божји град, Небески Јерусалим.

Па шта да се ради? Несумњиво, човек не може бити спасен на други начин, када међу онима који су спасени нема никога ко је задобио вечна блаженства неким другим путем.

Зар није боље покорити се овој неопходности, чак иако није баш толико пријатно? Уосталом, горе је патити вечно. Нека они који желе да буду спасени некако принуђавају себе и нека не траже изговоре. Тешко је али шта да се ради? Није без разлога, живот назван борбом, подвигом. Као што Свети Павле говори: Бори се добром борбом. (1. Тим. 6;12)

Али они који не желе да се покоре, радиће шта желе. Требало би да знају, међутим, да различита правила и принуде нису људски проналасци; оне су заповести Божије. Реч појашњења би се овде могла додати.

Зашто је то тако, да је неопходна ова или она принуда? Зашто например, морамо да постимо, зашто усамљеност, зашто толико молитве, итд? Међутим, ја нећу улазити у све то. Они који прате пут спасења знају колико је све то неопходно, док они који избегавају овај пут, би пре да не слушају о томе.

У односу на она искривљена тумачења која сте имали у свом писму, мислим да сам вам, већ одговорио. У Рају, истина је, постојале су многе ствари које су пружале уживања, али она су представљала спољашњи украс рајског живота; оне су биле од другоразредног значења. Човекова главна сврха није била да ужива у њима, већ да буде у заједници са Богом кроз добровољно испуњавање воље Божије.

Да је Рај остао човеково место живљења, људи би свакако уживали у тим спољашњостима, али они не би уопште размишљали о њима; то им не би била брига; то би био природан додатак, сенка Богоугодног живота.

Као што видите, чак и у Рају, они нису расправљали или се узбуђивали због ситница, али ми, који смо изгубили Рај, желимо да поставимо задовољство као врховни циљ живота. Ако би уживање законито било удео човека, Господ не би изгнао наше прародитеље из Раја.

Њиховим изгнањем, Он нам је показао да живот са попуштањима и уживањем не пристаје палом човеку. Као што знате, кроз пад се променио целокупни поредак ствари. Човековом зивоту је додат кратак период земаљског постојања, пун туга и невоља, одређених да просветле, поправе и очисте човека, да га учине достојним вечног наслађивања у другачијем, вечном рају.

Човеков истински живот долази после гроба, или још прецизније, након његовог васкрсења; док је садашњи живот само почетак, припрема за тај будући живот. У природи је овог садашњег живота, како је одређено од Бога, да имамо различите спољашње туге и несреће, и Он је преписао за то различите недаће у циљу очишћења.

Мученицима су скидали кожу гвозденим канџама и на тај начин их припремили за Рај. Ово је слика човековог садашњег живота, у коме човек кроз ове очишћујуће забране или принуде, слично бичевању, бива припремљен за блажену вечност! Ако успеш да нађеш човека који ће добро схватити и принети срцу краткоћу садашњег живота и колико пуно користи има у тим ограничењима за будући, бескрајни живот, он не само да ће престати да их избегава, већ напротив, тражиће их и тежиће ка њима, као према нечему добром и позитивном. Ето тако то изгледа код свих оних који правилно схвате значење овог садашњег живота.

У трагању за објашњењем овог гледишта, на ум ми долазе мисли мог драгог учитеља К. Амфитеатровог. Једног дана, док смо се шетали кроз шуму, у пролазу сам га питао: Зашто постоје такве неједнакости у природи? Овде је предивни цвет, а одмах крај њега жарећа коприва или кужњак. И небо: некад је чисто, а некада облачно и туробно.

"Неразумни мој друже," одговорио је, "Ове неједнакости нису неважне ствари у домостроју Божијег Промисла у односу на наше спасење. Милостиви Бог нам је на тај начин говори: Једино праведно би било да забринутост никада не силази са твог цела; али Ја понекада дајем теби да осетиш задовољство живота, допуштам да твоје очи буду напуњене светлошћу, твом челу да буде ненаборано борама, и осмеху да игра на твојим уснама, да не би изгубио наду и пао у очајање. Једино је праведно да земља доноси трње и чичак за тебе, али Сам уредио да понекад произведе изобиље уживања тако да ти не би изгубио уверење, да и још увек постоји могућност поновног задобијања изгубљеног блаженства. Једино би било праведно да у ваздуху изнад твоје главе и око тебе не буде ничег другог сем олуја, громова и муња; али ти често видиш блиставо сунце и уживаш у пријатној светлини јутра и прекрасно спокојство вечери тако да би могао памтити да Небеса нису скупа затворена за тебе, да је Мој загрљај увек отворен према теби и да Сам спреман да те примим у небеска обиталишта."

Ово је дакле разлог засто одређена уживања остају у природи; не зато да би ми могли да ове мрвице претворимо у доживотну забаву, или да градимо од ових делића храм среће на земљи! Али, наши трагаоци за уживањима мисле другачије. По њиховом мишљењу, свака принуда, свака препрека ка уживању је насиље на људском природом и супротна је Божијој вољи. Већ сам рекао да то није тако и да је Сам Бог заповедио човеку да иде уским путем. Да то није ни на какав начин насиље над људском природом, може се разумети из следећег.

Када је човек пао, он није пао само испод свог достојанства, он је такође прихватио унутра и нека начела страна његовој стварној природи, семена сваке врсте зла. Последично, у палом човеку морамо разликовати шта је својствено, а шта страно његовој природи. Сва принудна правила и мере преписана и установљена од Бога, нарочито су и посебно усмерени против туђих и злих семена, са циљем да их смрве, да их угуше и стога да донесу слободу правој људској природи.

Тако, принуде и ограничења нису насиље над природом, већ пре користан алат или средства. Они су потребни као и операција за хируршко уклањање тумора, или завој за штетну рану. Наша природа је у ропству. Стављајући различита ограничења на нас, Господ жели да ослободи нашу природу. Али ми се опиремо: "Не дирај! Не ограђуј нас правилима!" И према томе, уместо брањења ми клевећемо себе. Трагаоци за уживањима су изгубљене душе. Не говорим да нема места у животу за узивање; ми би требали да прихватамо све из Руке Божије са захвалношћу. У исто време, не треба да тежимо за уживањима ни више од свега, да се бунимо против свих врста принудбених правила.

Није их зато Сам Бог прописао. Такво бунтовништво показује не само мањак разумевања саме ствари, већ и агресивно богоборство. Видите где све то води! Али они мисле површно о томе.

У садашњости они могу бити и у добром стању , али шта ће наћи у будућем свету? Стешњења и против њихове воље, горка и јадна стешњења, али тада неће бити уопште користи од њих.

 

 

Господе, имај милости и спаси нас!

 

 

^