Подржање ревности

 

Онај, ко има ово у виду и који постојано прима духовну храну, тај не говори, да је савремена ситуација у Цркви безнадежна и да већ ништа није могуће учинити. У стварности, путеви за делање у наше време, могу бити задивљујуће необичним и неочекиваним. Шта ће из наше активности изаћи – ми не знамо. Постоји много могућих варијанти.

Следује нам да научимо себе, да очекујемо неочекивано, да будемо спремни за такав пут, који се у многоме разликује од оног, што је могли имати места, још сасвим недавно, али који, тим не мање, лежи у сфери и могућностима истинског хришћанства.

Виђење тог пута зависи од умећа гледања нагоре, а не надоле. Непосредно пред нама је пример човека, који је постојано пребивао у том стању. То је наш Архиепископ Јован. Савршено очигледно, да је он постојано пребивао у другом свету. Поменућу, како је он сам беседио о духовном животу. Он је говорио:

„Ми немамо ништа слично ономе, што је карактеристично за касније „свете“ латинске цркве, који као да су постојано пребивали у облацима, у некој сфери наслада и светлости и у ружичастим облацима. То је „ПРЕЛЕСТ“. Сва наша светост заснована је на томе, да би наше ноге стајале чврсто на земљи и будући, постојано на земљи, да би ми постојано устремљивали свој разум нагоре.“

Савршено је очигледно, да је Архиепископ Јован заиста сам био такав. Када се дешавало да је долазио у нашу продавницу, одмах поред Храма (у Сан Франциску), он је увек имао да каже нешто ново и надахњујуће. Уз њега је увек био мали кофер, и он је отварајући га, говорио например: „Погледајте – ово је слика Светог Албана, а ово његово Житије.“ Он је пронашао то негде. Он је сакупљао сличне ствари: Житија Светих Румуније, например, и сваког рода, немајући уобичајене делове живота или ка администрацији Епархије.

Неки су га сматрали лошим администратором. Не знам. Сумњам у то, зато што знам, да када бих му некад писао писмо, врло брзо бих добијао одговор од њега на том језику, на коме је писмо било написано. Дакле, према сличним пословима, односио се веома пажљиво и разборито. Али са највећом пажњом, са највећим напором, односио се према томе, да би постојано био у другом свету, да њиме буде постојано надахнут и оживљаван.

Супротно томе, јавља се претварање Цркве у својеврсно предузеће, жеља да се иде само за административном страном, за економском страном, или чак ниже – за тим, да би се живот Цркве устројио и протицао не по законима Духа и Истине, већ по законима овог света.

Ако се слично томе упражњава продужено време, губи се искра, губи се највиша страна стварности. Архиепископ Јован нам даје пример, како постојано гледати на ту највишу страну стварности, гледати на горе, постојано устремљивати свој разум према стварима највишег поретка; и како више ви улазите у тај највиши поредак, више се убеђујете, да нема другога пута, да нема других могућности.

Ако ви, будући Православним хришћанином, будете пребивали у таквом расположењу, то ће вас људи сматрати ненормалним, називати “удареним”, итд. Али ви ћете имати свој сопствени одвојени живот, кроз кога ћете ви достићи Небо. Као алтернатива томе, јавља се да будете сахрањени у овом злом свету, испуњеном прилагођавањима ради комфора и мишљења. Задивљујуће је, колико има мишљења шта је добро, шта лоше, шта се мора чинити, а шта не мора – како се она не граниче, како нису повезана са стварношћу.

Тако например, раширило се мишљење (и то веома карактеристично за људе из оног дела Цркве, који је престао да мисли о највишем), да би ти, кад идеш у храм, обавезно требао да будеш топло обучен, зато што би тобож било немогуће пратити Богослужење и спремати се за Причешће, ако те узнемирвају смрзнуте ноге.

“То је велики недостатак” - говоре вам они. Ако су вам се смрзле ноге, нећете имати ни духовни живот, ни благодати. Такво мишљење. Оно је ЛАЖНО.

Свети Оци разних времена, живели су у најразличитијим условима и можда не приличи, да неко себе намерно мучи замрзнутим ногама, али, чак и такво стање може послужити на корист: може вам помоћи да се унеколико трезвеније односите према духовном животу и да благодарите Богу на земном богатству, кога се можемо лишити сваког минута, а не сматрати да се самим собом подразумева сав тај комфор и слично.

У наше време, ако неко хоће да учини нешто у Цркви, али не задобије постојану пажњу и стремљење ка небеском, он губи искру ревности, интерес за духовно, постаје светован.

Светован – значи мртав, духовно мртав.

 

 

Назад