Друга Заповест

 

Не обожавај никакав лик резан нити икакву слику од онога, што је горе на небу, или доле на земљи, или у води и испод земље.

 

Ово значи:

Не обожавај створење као Створитеља. Ако си се већ уздигао на гору високу, на којој си се срео са Јединим Господом Богом, на што се обзиреш на сенке у бари под гором? Када један човек жуди да види цара и после дугог труда успе да изађе пред лице његово, на што се онда обзире лево и десно и гледа по слугама царским? Можда се обзире лево и десно иуз два разлога: или зато, што не сме сам да стоји у присуству цара, или пак зато, што мисли, да му сам цар не може помоћи?

1. Но, зашто човек не сме да стоји сам у присуству цара Бога? Није ли тај цар у исто време и  отац његов? А ко се још бојао, да стане лицем у лице са својим оцем? Није ли Бог мислио о теби, човече, и пре твога рођења? Није ли те Он дотицао Својим прстима и у сну и на јави, и кад ти ниси то ни слутио ни осећао? Не мисли ли Он о теби сваки дан више него што ти сам о себи мислиш? Зашто Га се онда бојиш? Заиста не бојиш Га се ти као човек, него као грешник.

Грех је увек трудан страхом. И порађа се тамо где није место ни њему ни његовом породу. То је грех што одвлачи твоје погледе с цара на слуге. Међу слугама греху је лако; он тамо господари и пирује, у своме друштву. Но ти треба да знаш, да је цар милостивији до слугу. Зато не обзири се, но слободно погледај цара оца свога. Царев поглед сажећи ће грех у  теби, као што сунчев зрак сажеже отровног инсекта у води, те вода постане чиста и питка.

2. Или мислиш, да ти сам цар не може помоћи, те погледаш и по слугама његовим?

Заиста, ако ти Бог не може помоћи, све Његове слуге моћи ће још мање. Не очекују ли сва Божја створења помоћи од Бога; какву помоћ онда ти очекујеш од Божјих створења? Ако се жедан не може напојити на јаком извору у планини, како ће се напојити лижући кап по кап росе са ливаде?

Ко обожава лик резан или какву слику? Онај ко не познаје ликоресца или сликописца онај само обжава лик и слику. Онај ко не верује у Бога или не познаје Бога, приморан је да обожава ствари, јер човек нешто мора да обожава. Бог је изрезао планине и долине, и тела животињска и биљна, и Бог је насликао ливаде и поља, и облаке и језера. Онај ко то зна, одаје славу и хвалу Богу, као великом ликоресцу и сликописцу, а онај који то не зна одаје славу и хвалу самим тим резббама и сликописима Божијим.

Но то још није последњи грех. Најцрњи је грех, кад човек обожава своје сопствено дело, направу свога мозга и својих руку. Дивљи људи истешу себи бога из дрвета; па му се онда клањају и моле. Но дивљим људима да се и опростити. Њихова дивљина њих оправдава. Према њима је прави и вечити Бог, снисходљив и милостив, те оне молитве, које они упућују својој направи од дрвета, Он прима као да су Њему упућене и шаље Своју помоћ и заштиту непросвећенонј деци Својој.

Али иам и питомих људи, кој направе нешто својим мозгом или својим рукама, па ту своју направу сматрају божанством. Има сликара, који обожавају своју слику као право божанство. Има књижевника, који напишу књигу и уврте себи у мозак да је њихова књига боља од неба и земље, па се онда клањају својој књизи. Има богаташа, који нагомилавају богатство, као хрчак зимницу, па дигну свој нос и очи изнад Бога и Његовог света, и клањају се свом прашљивом и мољчаном богатству. Тамо где су човекове мисли и све срце, тамо је и његов Бог.

Ако један човек посвећује све своје мисли и све своје срце својој фамилији, и не зна за другог Бога, онда је његова фамилија за њега божанство. То су болесници душевни једне врсте.

Ако ли један човек посвећује све своје мисли и све своје срце злату и сребру, и неће да зна за другога бога, онда је злато и сребро његово божанство, коме се он клања дан и ноћ, док му не стигне и смртна ноћ и не затрпа га својим мраком. То су болесници душевни друге врсте.

Ако ли један човек усредсреди све своје мисли и све своје срце на то да се дигне над другим људима, да буде први, да предњачи пошто-пото, да се слави од других, са се хвали од других, и ако сматра себе бољим од свих људи на земљи, од свих ствари на небу и на земљи, онда је такав човек сам себи божанство, коме он жртвује све. То је болест душевна треће врсте.

Заиста, браћо, само болесне душе не знају за правога Бога. А здраве су душе, здраве од свога познања и признања правога и јединога Бога, Који је господар и владалац свих резби и свих слика, и свих фамилија људских, и свега злата и сребра, и свих смртних људи на темљи.

Ако ли неко напише Име Божје на хартији или дрвету, или камену, или по снегу, или по блату, ти поштуј ту хартију и то дрво и тај камен, и снег и блато, због Имена Најсветијег, које је написано по њима. Но не обожавај оно, на чему је Најсветије Име написано.

Или кад неко наслика лик Божји ма на чему, ти се поклони; но знај да се не клањаш материји, на којој је Бог насликан, но Живоме и Великоме Богу, на Кога те слика опомиње.

Или кад неко изговори језиком или отпева Име Божје, ти се поклони; но знај, да се не клањаш људскоме језику и људскоме гласу, но Живоме и Страшноме Богу, на Кога те је људски језик опоменуо.

Или кад ноћу погледаш по величанству звезда небесних, ти се дубоко поклони, но не клањај се створењу руку Божјих, но клањај се Господу Свевишњем, вишем од звезда, на Кога те пресјајне звезде опомињу.

И кад увече клекнеш да се молиш, реци:

Господе Једини, Тебе Јединога познајем, признајем и славим: и када ми дан открије сву красоту Твоју, кроз красоту Твојих дела и када се ноћ огрне тамним плаштом и остави мене самог са Тобом.

 

Амин.

 

 

Назад