Шеста Заповест

 

Не убиј.

 

А ово значи:

Бог је дао живот од Свога живота свима створеним бићима. Живот је најдрагоценије имање Божје. Отуда, ко се дрзне на ма који живот у свету, дрзнуо се на најдрагоценије имање Божје да, на сам живот Божји.

Сви ми, који сада живимо, привремени смо носиоци Божјег живота у себи, чувари смо Божје најдрагоценије имовине. Отуда, нити ми смемо, нити можемо, уништити тај позсјмљени живот Божји у себи или другима. А ово значи:

Прво ми не смемо убити; и

Друго ми не можемо убити живот.

Један лончар направи лонац од иловаче, па кад га разбијеш, лончар се љути и тражи накнаду. Заиста и човек је од јевтиног материјала, као и лонац, но скупоцено је оно, што је у човеку, душа, која тка човека изнутра, и Дух Божји Који души даје живот.

Чак ни отац ни мајка немају право одузети живот својој деци, јер не дају живот родитељи, но Бог кроз родитеље. Родитељи не дају живот; па пошто га они не дају, немају права ни одузети га.

Па кад родитељи, који се толико труде око своје деце, немају права одузети им живот, како могу имати право на то они, који се случајно сретну у овоме свету са децом туђих родитеља?

Кад лончару разбијеш лонац, не осети бол лонац, колико лончар, који је лонац направио. Исто тако, кад убијеш човека, не осети бол човек толико, колико Бог, Који је човека створио, саградио и дух Свој у њега настанио.

Па кад мораш накнадити лончару разбијени лонац, пре мораш накнадити Богу живот, који одузмеш. Заиста, и ако људи не траже накнаду за то, Бог ће тражити. Не варај се: и кад људи забораве на твој злочин, Бог не може заборавити. Гле, има ствари, које и Свемогући Бог не може. На пример: Он не може заборавити твој злочин. Сети се овога увек у гневу своме пре него се машим за нож или пушку.

Па онда, ми не можемо убити живот. Убити потпуно живот значило би убити Бога, јер живот је Божји. Ко може убити Бога? Ти можеш разбити лонац, но не можеш уништити иловачу, из које је лонац, и избацити је некуда из овога света. Исто тако, ти можеш разбити тело човечје, но не можеш ни разбити, ни сагорети, ни развејати, ни просути душу његову и дух његов.

 

***

 

У Цариграду владаше неки страшни и крволочни везир, коме је било задовољство, да сваки дан гледа, како џелати секу главе пред његовом кућом. А на улицама цариградским живљаше неки просјак, праведник и пророк, кога сав свет поштоваше као Божјег човека.

Једно јутро, баш кад џелати отсецаху главе на очи везирове, стари просјка стаде под прозор везиров и једним гвозденим маљем махаше по ветру лево и десно.

Шта то радиш?, упита га везир.

Исто што и ти, одговори просјак.

Како то?, опет запита везир.

Ето тако, рече просјак, покушавам да убијем ветар маљем. А ти покушаваш да живот ножем. И мој и твој посао су узалудни, ти не можеш убити живот, везире, као ни ја што не могу убити ветар.

И везир се повуче у тамне одаје своје куће, и никога не пушташе к себи. Три дана није ни јео, ни пио, нити је кога виђао. А четврти дан сазва своје пријатееље и рече:

Заиста, Божји човек има право. Ја сам радио узалудан и глуп посао. Живот се не може убити, као што се ни ветар не може убити.

 

***

 

У Америци, у граду Чикагу, живљаху два суседа. Један од њих полакоми се на богатство свога суседа, уђе ноћу у његову собу и одсече му главу, а његове новце метну себи у џеп и пође своме дому. Тек што је изишао на улицу, кад виде убијеног комшију, где му иде у сусрет. Но на телу комшије не беше његова глава, но глава овога убице.

Убица се окрете на другу страну и поче бежати, но комшија са главом убице на своме врату опет се нађе пре њим и иђаше му у сусрет. Хладан зној обли убицу. Како тако стиже он до своје куће и преноћи ту ноћ. Но идуће ноћи, он опет опази комшију пред собом са својом сопственом главом на његовом врату. И тако сваке ноћи. Онда убица узе отети новац и баци га у реку. Но и то не поможе. Комшија му се јављаше сваке ноћи. Убица се пријави суду и призна дело и би послан на робију. Но, и у тамници убица виђаше свога комшију сваке ноћи са својом главом на рамену. Најзад, он замоли једног старог свештеника, да се моли Богу за њега грешника и да га причести. Свештеник му рече, да мора улинити једно признање пре молитве и причешћа. Одговори осуђеник, да је он приознао да је убио свога комшију.

Не то, рече му свепштеник, Него мораш увидети и појмити и признати, да је живот твопга комшије твој сопствени живот. И да си ти убијајући њега убио и самога себе. Отуда и ти виђаш своју главу на телу убијенога. Тиме ти Бог даје знак, да је живот твој и твога комшије и свију људи укупно један исти живот.

Осуђеник се промисли. И кад се дуго промисли, он појми и признаде. По том се помоли Богу и причести. И тако престаде дух ибијеног човека да га узнемирава, а он поче проводити дане и ночи у кајању и молитви и проповедању осталим осуђеницима чудо, које се њему открило, наиме, да човек не може убити другаога, а да себе не убије.

Ах, браћо, какве су ужасне последице убиства. Кад би се то могло описати свима људима, ваистину не би било ни најлуђега, ко би подигао руку на туђи живот.

Бог пробуди и раздражи савест у убице, па га та његова савест гризе изнутра као црв што гризе дрво испод коре. И гризе, и лупа, и тутњи, и лаје као бесна лавица, те несрећни зликовац нема мира ни на дану ни у ноћи, ни у гори ни на њиви, ни у свом животу ни после гроба.

Лакше би било човеку, да му се отвори лубања и саспе рој пчела унутра да станују, него да му у глави станује нечиста и наљућена савест.

Зато је, браћо, Бог и заповедио људима ради њиховог мира и среће, да не убијају.

О Господе Предобри, како је свака Твоја заповест као млеко слатка и хранљива! О Господе Јаки, сачувај слугу Твога од зла дела и осветничке савести, да би Те славио и хвалио кроз векове и векове.

 

Амин.

 

 

Назад