О покајању пред Богом

 

Без помоћи Божије или без благодати Светог Духа ми не можемо учинити ништа добро и спасавајуће, чак и помислити о добру немамо права, али по неопходности треба да просимо за себе у Бога, благодатну помоћ за сва дела и занимања наша.

Једнако, при испуњавању сваког дела и занимања свог, по немоћи своје природе, човек ће по неопходности падати, будући гоњен непријатељима нашег спасења... Тада треба устати и исправити се. Али како? Кроз покајање пред Богом.

 

Например: како само приметиш у себи (при светлости савести и закона Божијег) грех ума, речи, мисли, или какве греховне страсти или навике, која се бори са тобом у свако време и на сваком месту те исте минуте се кај пред Богом (па и мислено): Господе прости и помози! (т.ј. опрости, што сам Те увредио и помози, да Те више вређам Твоје достојанство). Те три речи: Господе, опрости и помози, треба произносити полако неколико пута, или, боље, док не уздахнеш; уздах значи долазак благодати Светог Духа, Који нам је опростио грех, за који се у датом тренутку кајемо Богу. Тада свако демонско дејство на мисли наше и посебно на маштања, отпада од нас.

 

Ако демонско дејство поново приђе, поново треба изговорити покајничку молитву; само тако ће човек достићи чистоћу срца и мир душевни. При таквом покајању никаква страст (т.ј. непристојна мисао) или греховна навика не могу да опстану, већ се постојано умањују и на рају у потпуности ишчезавају по мери чистоће срца.

Рече Господ: блажени чисти срцем, јер ће Бога видети пер свега у свом срцу, испуњењем душевног мира, јер Свето Писмо говори: у миру је место Његово (у мирном распоожењу срца) и стан Његов на Синоу.

 

Али да би имали навику покајања пред Богом, треба пожелети чврсту решеност и молити Бога да укрепи нашу вољу за то дело; и почети га тада, када се дан приклонио вечери и наступа ноћ, и тада пред одлазак на сан треба помислити: како сам провео дан?

 

Сети се где си био, шта си видео, шта си говорио и лоше учинио: против Бога, против ближњег и против своје савести.

 

И ако запазиш нешто греховно, тада се окај Богу за цео дан, а ако не увидиш, не сетиш се ничега, то не значи, да се ништа није догодило, већ знали, да је због расејаности мисли све заборављено; тада се теба кајате пред Богом и за сам заборав Бога, говорећи себи: Заборавих Те Господе! Тешко мени! Али Ти немоје заборавити мене Господе, мене који сам те заборавио!и те речи треба изразити (иако и мислено) неколико пута отегнутим тоном, јер управо при таквом тону, а не приликом брзог изговарања, срце бива скрушено и смирено; тада се отима и уздах, као знак доласка к нама благодати Духа Светога, без Кога је човек, сам по себи - ништа!

Ако Господ не сазида дом душевни, узалуд се трудимо, пева Света Црква.

 

Вечерња навика о покајању пред Богом води даље ка средини дана, а затим ћеш се хватати на месту преступа и греховног пада (у малом). Такво покајање пред Богом водиће ка пуном савршенству (или светости) без посебних подвига! Тако су учили древни Оци.

 

Бог не потребује од нас изузетне подвиге, већ мале, само постојане, по речима Светог Јована Златоустог.

 

 

Назад