Ћорсокаци Атеизма

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Речи вера и исцељење на грчком језику имају један и исти корен. Веровати значи наћи циљ и смисао живота, одредити своје место у свету, видети пут, који лежи иза земаљског постојања. Постоје два погледа на свет: један од њих сматра свет огромним бездушним механизмом, који је неко непознат пустио у рад.

На једној од мрља тог огромног конгломерата космичких тела, случајно је поникао феномен, назван живот. Комбинација атома и молекула, који су примили способност предаје свог структуралног плана другим системима, довели су нас до тог изненађења. Нема бесмртности.

Живот, сличан искри, која се угасила у мраку космичке ноћи, гаси се и ишчезава; човек се рађа, буквално за то, да би, сазнавши своју предодређеност, немоћ и бесмисао живота, ушао у земљу смрти, одакле нема повратка, где се свест и осећање заувек гасе у мраку гроба, у бездану небића.

Тај поглед на свет је дубоко песимистичан. Он не пружа никакве моралне идеје и вољне стимулансе, он само обећава човеку илузорну слободу тиме, што се дешава са његовим осећањем одговорности за проживени живот. Ако је живот случајан и бесмислен, онда пред ким и за шта одговарати човеку? Ако је сам човек пре свега, само структурна заједница атома и молекула, контролисаних од биолошких токова, онда кога волети? Биомашину? Пред ким носити моралну одговорност? Пред детерминисаним аутоматом, чија су дела условљена добијеним, и са његове стране обрађеним информацијама?

Ме не желимо да кажемо, да су сви атеисти неморални и непринципијални људи, али сматрамо, да сам атеизам нема односе са моралношћу. Ако је атеиста моралан, то је зато, што је у њему остало сећање на највише, вечном, урођеном закону праведности, који он одбацује својим разумом, али га срцем осећа као инстинкт живота. Следећи атеисти не постоје, атеистичка културта не постоји и не може је бити, као што не може бити ни културе "одрицања".

Култура- је сложена историјска синтеза. Зато се човек подиже на интелектуалном наслеђу многих култура и цивилизација и усваја, да тако кажемо, са млеом идеје и представе, које се корене у вери и у вечном животу и у Творца света. Савремени човек, по речима једног познатог лекара, налази се у стању "постојаног бацања између земље и неба" (Пирогов).

Атесита више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао осмрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.

Они, који одричу вечни живот, морају гледати на земаљски живот као на једину реалност и стварност, тада им садржај живота морају постати интелектуална или чулна наслађивања, који он пружа.

Али осећајна и интелектуална природа, се пре свега, ломе у противречностима, унутрашњим и спољашњим; они не могу у својим срцима прихватити живот као бесмисленост и апсурд, не могу схватити зло, које постоји у свету, помирити се са насиљем, и зато такве људе очекује трагичан удео.

Други виде смисао живота у чулним наслађивањима, о чему су говорили древним речима In vino veritas (истина је у вину). Али чулно задовољство није стање, већ некаква нервна реакција, која бива замењена осећањем опустошења и незадовољства.

Према томе, чак и примитивни људи не могу, а да не осећају у дубини своје душе да је то сурогат и фалсификат среће. Неретко, разочарење, води људе у већу радикалну способност да искључе своју свест од обмана живота, од сврхе вечног разочарења, и тада иду у алкохол и наркотике.

Живот као удовољавање страстима не може дати радости, већ ствара комплекс и навику, као што онај који пије морску воду, само увећава своју жеђ. Затим наступа лом између свих увећаних и погоршаних страсти и могућности њиховог остварења, који ствара пакао у човековом животу.

Атеист не може наћи срећу и спокој духа у размишљању над животом. У том случају, мора да види себе осуђеног на вешање и већ рођеног са омчом на врату. Он не може наћи тачку ослонца у свом послу или стваралаштву, јер и стварање, одражавајући живот, појачава осећање трагичности безизлаза.

Не може се наћи срећан у сталном послу, слично неуморном мраву, јер пред њим стоји питање: у име чега и за кога, он дела све ово и има ли смисла претворити свој живот у постојани труд и напор воље, када све подлеже коначном уништењу?

Атеиста не може наћи среће и спокоја у чулним насладама, вину и наркотицима, иза којих следују духовни пад и меланхолија. Мора да престане да мисли, осећа и жели, да би се ослободио драматичности земног живота, то јест, мора умрети пре смрти.

Одсуство моралних оријентира и оријентира у погледима на свет, жеђ за чулним задовољствима и безвољност воде човека у тешке нервне болести, депресије, хистерије, различите фобије и маније.

Егоизам и појачано осећање гордости стављају човека у сам чвор противречности, између њега и људи који га окружују. Таквом човеку се чини, да је цео свет неправедан са њим, и зато су егоисти и егоцентрици у психичком смислу најнестабилнији и најнесрећнији људи.

Незадовољавање жеља и страсти изазивају осећање гнева и мржње, који се прилепљују  психичким комплексима и зато психичке болести, пре свега, уништавају способност да се воли други. Човек се закључава у себе, у круг својих илузија, афекта и депресија.

Хришћанство учи о томе, да је највише пројављивање човекове личности, да се као признак његовог исцељења јавља љубав ка Богу и људима. Вера то је исцељење.

Хришћанство не предлаже вештачке системе за лечење болести, као например, јога и други системи, који имају прагматички и утилитарни карактер. Хришћанство лечи саму душу човека, оно показује цео живот, који лежи иза предела земног постојања.

Његов циљ је Апсолутни Дух, Божанска Личност, Извор љубави и сваког постојања. Хришћанство учи о високом човековом назначењу, о његовој бесмртности, о вечном животу као општењу са Богом и уподобљавању Њему. Хришћанство показује смисао и значење земног живота као поља, где се формира личност човека, као одскочна даска за вечност. У том животу, оно што нам се чини несрећом и страдањем, добија духовни смисао.

Хришћанство даје ту идеју, ради које је човек спреман да претрпи тешкоће и препреке, које му стоје на путу и силе за то. Вера чини више од самог исцељивања болести: она даје човеку могућност да буде срећан у самим страдањима и болестима.

И на крају, Хришћанство открива човеку као највишу вредност земног живота осећање љубави према свима другима, независно од интелектуалних, националних, социјалних и других видова разлика.

Хришћанство то је свеукупни систем човековог живота. Њега не треба разматрати аналитички, у њега се треба укључити, живети у Хришћанству и живети хришћанством, тамо је све узајамно, као у једном живом организму: и догмати, као истинити погледи на свет, храмовни обреди, као симболички језик Цркве, аскетика, мистика молитве, итд.

Хришћанство обнавља човека, делује из индивидуалне личности, помаже човека да нађе себе самога, јер је, по речима древних апологета, душа по природи Хришћанка.

Хришћанство има то, што не поседује ни један други религиозни систем Исуса Христа Бога и савршеног Човека, ту Савршену Личност, Која се јавља вечним примером и обрасцем за Хришћанина.

 

 

 

^