Човек или Богочовек?

Свети Јустин Ћелијски

 

1. Нема сумње, човек је после Бога најтајанственије и најзагонетније биће у свима световима за које мисао људска зна. У безданим бескрајностима човекова бића живе и вихоре непомирљиве супротности: живот и смрт, добро и зло, Бог и ђаво; и све што је у њима и око њих. Кроз све своје религије, философије, науке, културе, цивилизације род људски је, уствари, решавао један проблем, један свепроблем: проблем човека. И од свих мука и мучеништава исковао себи врховно божанство, и служио му као својој врховној свевредности и врховном свекритеријуму. А таврховно божанство? - Ево њега: = човек је мера свих бића и ствари. Но тиме његово божанско величанство човек - није решио цроблем човека. Јер мерећи себе собом, он није разумео ни себе ни свет око себе (ср. 2 Кор. 10,12). Уствари, радио је узалудан посао: огледао је огледало у огледалу. И све се сабрало у потресни вапај и језиву исповест: "Ништа не знам собом - (Кор. 4,4): не знам ни шта је човек, ни шта је Бог, ни шта је смрт, ни шта је живот. Притом, свим бићем осећам да сам роб смрти, роб зла, и грехом роб ђавола. Кроз свеколике делатности човекове из васцелог рода људског изаткало се једно тело: "телр смрти". И сваки човек постао сутелесник тог тела смрти. А у телу смрти шта се таји? Смрад, смрад, смрад; гаој, гној, гној; црвињак, црвињак, црвињак. "О, ја несрећни човек! Ко ће ме избавити из тела смрти ове" (Рм. 7,24).

Нико, нико, нико до - Богочовек. Јер Богочовек Христос, победивши смрт васкрсењем, разорио је "тело смрти" као онтолошку стварност (сп. Откр. 20,14,10), избавио род људски од смрти, даровао му Живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, и сва остала вечна Божанска блага која само Бог Љубави и Човекољубља може подарити. И тако решио сав проблем човека, сав свепроблем човека. И стварно, откако је Бог постао човек, и јавио се као Богочовек, и телом Својим - Црквом остао као Богочовек у земаљском свету, Он је заиста постао, и занавек остао, врховна свевредност и врховни свекритеријум рода људског, Он: Једини Истинити Бог и Једини Истинити Човек, Једини Савршени Бог и Једини Савршени Човек у свима познатим световима. Као такав, Он је једина врховна свевредност и једини врховни свекритеријум самога човека у његовој психофизичкој стварности и богочовечанској потенцијалности, и свега човечијег и човековог. Тек у Богочовеку човек је по први пут угледао себе савршена, себе вечна. И познао себе од врха до дна. Отуда ново аксиолошко и гноселошко свеначело у роду људском: Богочовек је мера свих бића и ствари -. Но начело: "човек је мера свих бића и ствари" и надаље царује и влада, понајвише Гего јш^ие у незнабожачком, многобожачком и ванхристовском свету. Зато најбогомудрији познавалац човека и Богочовека, све философије у роду људском своди на две философије: на философију по човеку, и на философију по Богочовеку (Кол. 2,8).

2. Само је Богочовек савршени и довршени ^Човек. Али истовремено; и савршени Бог и савршени Човек. Ту је Ипостас Бога Логоса најважнији чинилац. То су свети богомудри Оци Четвртог Васељенског Сабора богонадахнуто исповедили и објаснили. У Богочовеку Христу човек је постигао сва своја савршенства: Богом је усавршио и довршио и своју душу, и своју савест, и своју вољу, и свој ум, и своје срце, и своје тело; речју: себе васцелог. И збило се најважније и најмилије чудо: Богочовек оставио себе у нашем земаљском свету, и у свима световима, као Цркву, као тело Своје: да би сваки човек могао постати "сутелесник" Богочовекова тела, и тако постигао сва своја савршенства (ср. Еф. 3, 6). Свако људско биће може једино у Богочовеку постати прави човек, савршени човек, потпуни човек. Само њиме кроз Цркву и Црквом "са свима светима" достићи "у човека савршена, у меру раста пуноће Христове" (Еф. 3,18; 4,11-16). У Богочовеку Христу "живи сва пуноћа Божанства телесно , да би сваки од нас у Цркви и Црквом испунио себе том пуноћом Божанства (Кол. 2,8-10). И стварно, сваки од нас то може постићи само  "са свима светима" кроз свете тајне и свете врлине, предвођене светом вером и светом љубављу (Еф. 3,17-20).

Без Богочовека човек је, уствари, без главе, и још: без себе, без себе вечног, без себе бесмртног, без себе боголиког. Ван Богочовека - нема човека, већ увек подчовек, или качовек, или нечовек. Уз то иде и ова истина: без Богочовека човек је увек роб смрти, роб греха, роб ђавола. Једино Богочовеком човек и постиже свој богопостављени циљ: постаје "Бог по благодати", и тиме постиже савршену пуноћу свога бића и своје личности. Достиже своју божанску вечност кроз Богочовечност. Живећи у Богочовечанском телу Цркве "са свима светима", човек се постепено обогочовечује кроз свете тајне и свете врлине. И носи га радост оне свете благовести и неболетне заповести светог Василија Великог: "Човек је биће коме је наређено да постане Бог". Створен као потенцијални богочовек, човек се у Богочовечанском телу Цркве труди да ум свој усличи Богу, да га преобрази у Богоум, ("ми ум Христов имамо" - 1 Кор. 2, 16); да савест своју усличи Богу, да је преобрази у Богосавест; да вољу своју усличи Богу, да је преобрази у Боговољу; да тело своје усличи телу Богочовека, да га преобрази у Боготело ("тело је за Господа, и Господ за тело" -1. Кор. 6,13). Обогочовечујући себе Црквом и у Цркви, човек враћа себе предгреховној богосличности, раскошно је употпуњујући божанским лепотама чаробне христоликости (Гал. 419; 3,27; Рм. 8,29). Без Богочовека и ван Богочовека, човек је увек у опасности да себе ођаволичи, јер је грех истовремено и сила и слика Ђавола; и робујући ван Богочовека греху, човек добровољно постаје ђавосличан, постаје свој ђаволу: "Који твори грех од ђавола је" (1 Јн. 3, 8). Не треба сметати с ума: ђаволу је главни циљ да човека обезбоголичи, обезбогочовечи, обезбожи, у тако претвори у биће слично себи. Хуманистички антропоцентризам је у суштини ђавоцентризам, јер и један и други желе једно: да буду само своји, само у себи, за себе. Тако они уствари преводе себе у царство "друге смрти": где Бога нема, нити ичега Божјег (Откр. 21,8; 20,14).

Све довде речено није друго до еванђелски, апостолски, светоотачки, православни теантропизам, теохуманизам, теохоминизам.

3. Хуманизми европски, сви: од најпримитивнијег до најсуптилнијег, од фетишистичког до папистичког, заснивају се на вери у човека, човека онаквог какав је у својој психофизичкој датости и историчности. Уствари, сваком хуманизму сва је суштина: човек = хомо. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам. Човек -највиша вредност, свевредност; највиши критеријум, свекритеријум: "Човек - мера свих бића и ствари". То је, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми, у последњој линији, незнабожачког, многобожачког порекла. Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, па ренесансних,    па    надаље:    протестантских,    философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, и непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, да еванђељем по човеку замене Еванђеље  Богочовека,  да  философијом  по  човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку; једном речју: да животом по човеку замене живот по Богочовеку. И све вековима тако, док се све то у прошломе веку, 1870. године, на Првом Ватиканском Концилу није слило: у догмат о непогрешивости папе. Од тада овај догмат је постао сведогмат папизма. Зато је на Другом Ватиканском Концилу наших дана тако упорно и вешто третирана и брањена његова неприкосновеност и неизменљивост. Овај догмат је од најепохалнијег значаја за васцелу судбину Европе, првенствено за њен апокалипсис, у који је она већ крочила. Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса.

Искреност је језик Истине: догмат о непогрешивости папе -човека, није друго до ренесанс незнабоштва и многобоштва. Ренесанс незнабожачке аксиологије и критериологије. Али се и то мора рећи: догматом о непогрешивости папе догматизиран је незнабожачки хуманизам, на првом месту јелински. Догматизирана је свевредност, догматизирано свемерило јелинске културе, јелинске цивилизације, поезије, философије, уметности, политике, науке: жхутшу хрцџатч |и8троу ссуброожхт. А све то? - Догматизирано незнабоштво. И тиме догматизирана аутаркија европског човека, за којом су вековима чезнули сви европски хуманизми.

Догмат о непогрешивости папе је ничеовско "Ја - 8адип" целокупном стваралаштву европског хуманистичког човека. " Ја -8аип" његовој култури и цивилизацији. А оне су и по циљевима и по методима претежно незнабожачке и многобожачке. Богочовекова је благовест и заповест: Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати (Мт. 6,33). А европска хуманистичка култура и цивилизација шта све није објавила као циљ човекова постојања и као метод његова рада! Богочовек = Једини Спас човека од греха, смрти и ђавола; Једини Обновитељ и Обесмртитељ и Васкрситељ и Вазнеситељ и Овечнитељ и Обожитељ и Обогочовечитељ човека у свима световима, изричито и свејасно прописује као свециљ човекова бића и живота: постати савршен као Бог (Мт. 5, 48). А европски хуманистички човек шта све није место тога поставио и озаконио као циљ човекова бића! Еванђелска је необорива истина: "сав свет лежи у злу", и после Богочовекова подвига у нашем земаљском свету (1 Јн. 5, 19-21). Штавише, по светом апостолу Павлу, ђаво је: "Бог овога света" (2 Кор. 4, 4). Између таквога света који добровољно "лежи у злу" и Богочовековог следбеника нема компромиса. Богочовеков следбеник не може на рачун Истине Еванђелске правити компромис са хуманистичким човеком који све то оправдава и догматизира. Ту је увек посреди судбоносна, и свесудбоносна, дилема и избор: Богочовек или човек. Јер хуманистички човек кроз све своје делатности иступа и поступа као аутаркичан делатељ, као врховна вредност и врховно мерило. Ту нема места за Богочовека. Зато у хуманистичком царству место Богочовека Христа заузима vicarious Christi (-Заменик Христов), а Богочовек је потиснут на небо. Свакако, то је своје врсте разоваплоћење Богочовека Христа. Зар не?

Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку - Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе Црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

4. У историји рoда људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу " себе постати Бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане Бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и - сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: Сатане. А то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ншпта осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек самосвој, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. А то? - Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе - сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати Бог. Отуда и ђаволово обећање нашим прародитељима у рају, да ће помоћу њега -"постати као богови" (1 Мојс. 3,5).

5. Свечовекољубивим Богом човек је створен као потенцијални богочовек: да на темељу боголикости свога бића добровољно изгради себе Богом у богочовека. Али човек је по своме слободном избору кренуо кроз грех у безгрешност, кроз ђавола Богу. И сигурно би тим путем постао своје врсте ђаво, да Бог, по безмерном човекољубљу Свом и "великој милости" Својој, није интервенисао поставши човек - Богочовек, те човека повео ка Богочовеку:   увео   га   Црквом,   телом   Својим,   у   подвиг обогочовечења кроз свете тајне и свете врлине. И тако омогућио човеку да узрасте "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4, 11). И на тај начин постигне своје божанско назначење: постане добровољно благодатни Богочовек. Папин пад: хтети заменити Богочовека човеком. 5. У нашем човечанском свету, по речима светог тајновидца Јована Дамаскина, само је Богочовек Христос - "једино ново под сунцем". И то - вечито ново: и Својом Богочовечанском Личношћу, и Својим богочовечанским подвигом, и Својим Богочовечанским телом - Црквом. А и човек је једино у Богочовеку  - нов,  увек нов, вечито  нов:  у  свима својим богочовечанским доживљајима на путу спасења, освећења, преображења, обожења, обогочовечења. У овом земаљском свету све стари, и све умире; само не стари и не умире убогочовечени и обогочовечени  човек:   "сутелесник"  Христов.  Богочовеком уцрквењен и оцрквењен, јер је постао живи, органски делић светог и вечног Богочовечанског тела Христовог - Цркве, у којој се личност развија и непрекидно расте "растом Божијим (Кол. 2, 19) - "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4, 13). А то значи: расте и развија се бескрајно и безгранично, према боголиким     димензијама      божанских      бескрајности      и безграничности, датих људскоме бићу Тросунчаним Господом при стварању човека боголиким.

Богочовек Христос је тако изузетно нов, и изузетно један, и изузетно једини, да је уствари "Истина" - од Њега постала (Јн. 1, 17), и кроз Њега остала у нашем човечанском свету. Све до Њега, и без Њега, и сада и увек - Истине као да и нема. И стварно је нема, јер је само Богочовечанска Ипостас - Истина:"Ја сам Истина" (Јн. 14, 6). Нема човеку Истине без Богочовека. Јер нема човека без Богочовека.

Све је ново у Богочовеку, и од Богочовека: најпре Он сам, па онда и спасење, и учење о спасењу, и метод спасења. По новини изузетна је у роду људском Богочовекова благовест: двојити грех од грешника; мрзети грех - волети грешника; убијати грех -спасавати грешника; не изједначавати грешника са грехом; не убијати грешника због греха већ спасавати од греха. Потресна илустрација тога: жена ухваћена у прељуби. Свемилостиви Спас: одвојио женин грех од њеног боголиког бића, осудио грех -помиловао грешницу: "Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада не греши" (Јн. 8, 11) То је "догматизирани" метод Православља у спасавању грешника од греха; светопредањски метод, богомудро разрађен и озакоњен у Православној Цркви од стране светих Отаца. И богонадахнуто изражен Светим Симеоном Новим Богословом: "Добро које се не учини на добар начин - није добро".

У светлости овог еванђелског Светог Предања православног антиеванђелска је, антихристовска је страхота: убијати грешника због греха. Ту никаква инквизиција не може бити промовисана за свету. У крајњој линији, сви хуманизми убијају грешника због греха, уништавају човека са његовим грехом. Јер - неће Богочовека, у коме је једино спасење човека и од греха, и од смрти, и од ђавола. Ко није за Богочовека, самим тим је против човека; и још: самим тим је убица човека; и још: самим тим је и самоубица. Јер: оставља човека на милост и немилост греху, смрти и ђаволу, од којих само Богочовек може спасти, и нико други под небом. Поступајући тако са грешником, хуманистички човек неминовно врши самоубиство: убија душу своју, себе сама предаје паклу на вечито друговање с ђаволом, тим "човекоубицом" од искони (Јн. 8, 44). А кроза све то апсолутистички царује и влада наказни језуитско-хуманистички сведогмат етички: " циљ оправдава средства".

6. Шта Богочовек даје човеку, а други му нико дати не може? - Победу над смрћу, грехом и ђаволом, Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечно Добро, Вечну Љубав, Вечну Радост: сву пуноћу Божанства и Божанских савршенстава. Апостолски речено: Богочовек даје људима оно што око људско не види, и ухо људско не чу, и у срце човеку не дође.То уготови Бог онима који Га љубе (1 Кор. 2, 9). Отуда ваистину само Он, чудесни Богочовек, и јесте "једино потребно" човеку у свима његовим световима и у свима његовим животима (ср. Лк. 10, 42). Отуда само Богочовек и има право да тражи од људи оно што се нико други није усудио тражити: да сваки човек више воли Њега него родитеље, него браћу, него сестре, него децу, него пријатеље, него земљу, него Анђеле, него ма кога или ма шта у свима световима видљивим и невидљивим (Мат.10,37-39: Лк. 14, 26. Рм. 8,31-39).

7. Други Ватикански Концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам - леш. А све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату о непогрешивости папе = човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безумно трагичан посао: оцеђују комарца - гутају камилу. А догматом о непогрешивости папе тај посао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат о непогрешивости човека није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви, на челу са европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрсним земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима.
Тада? - Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином Човекољупцу у свима световима.

8. Шта је срце догмата о непогрешивости папе = човека? - Обезбогочовечење човека. На томе раде сви хуманизми, па и они верски. Сви они враћају човека у незнабоштво, у многобоштво, у двоструку смрт; духовну и физичку. Удаљујући се од Богочовека, сваки хуманизам се постепено претвара, и најзад претвори у нихилизам. То илуструје савремени крах свих хуманизама, на челу са папизмом, посредним и непосредним, вољним и невољним родитељем свих европских хуманизама. А крах, катастрофални крах папизма је у догмату о непогрешивости папе. Тај догмат и јесте - врхунац нихилизма. Њиме је европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат о аутаркичности европског човека, и тако коначно обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи: Укагјиз Сћт*! га у потпуности замењује, Уствари, тим доgматом живи, држи га се, и упорно га исповеда сваки европски хуманизам.

Сви хуманизми европског човека у суштини нису друго до непрекидни устанак против Богочовека Христа. На све могуће начине врши се погубни Umwertung aller Werte: Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vicarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом о непогрешивости папе проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватиканских и протестантских. Међу њима нема битне разлике. Јер: папизам је - први протестантизам, по речима Истиновидца Хомјакова.

9.         Непогрешивост је природно богочовечанско својство и природна богочовечанска функција Цркве као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна Глава - Истина = Свеистина; Друга Ипостас Пресвете Тројице: Богочовек Господ Исус Христос.
Догматом о непогрешивости папе папа је, уствари, проглашен за Цркву, и он, човек, заузео место Богочовека. То је завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и "друга смрт" (Откр. 20,14; 21,8) папизма, а кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но према
Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат о непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат о непогрешивости папе - човека. Нема сумње, то је јерес над јересима. То - страхота над страхотама. То - невиђена побуна против Богочовека Христа. То, авај! најјезивије протеривање Господа Христа са земље. То - поновна издаја Христа. То - поновно распињање Господа Христа, само не на
дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. А све је то - пакао, пакао, пакао за јадно биће земљино што се човек зове.

10.   Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести смртоносних?

 

Има, има, има: ПОКАЈАЊЕ...

 

 

 

Преузето из књиге

Истина је једна: Свети Оци о римокатолицизму

стр. 363-371

 

 

^