Црква Фарисеја

Свештеник Тимотеј Сељски

 

Лик религиозног вође јудејског народа се тако често појављује на страницама Јеванђеља, да нам се то може понекад учинити претераним. Нису ли јеванђелисти могли приказати посебно Христов лик, да тако кажемо "у чистом облику", не поредећи Га са фарисејима?

Највероватније да није реч само о томе да Јеванђеље приказује стварну слику извршеног у историји спасења човечанства од греха и смрти уместо пуког моралног кодекса, већ и о томе да, подвукавши црту под Старим Заветом, оно завршава доновозаветну историју човечанства, која је (ако то није превише дрско рећи) била само начелно написана, да би са доласком Христа добила своју праву верзију. У Цркви је општеприхваћено мишљење да су многи догађаји из Старог Завета само праслика будућих догађаја. Чини нам се да није далеко од истине ако кажемо да се суштински духовни моменти у историји Цркве као Божјег народа понављају, не у смислу понављања историјских догађаја, већ у смислу развоја духовних тенденција.

Могло би се рећи да је Господ водио свој народ кроз целокупну старозаветну историју и оваплотио Се на крају поред осталог и због тога да би се садашња Црква, кроз коју нам је омогућено спасење, освртала на своју старозаветну претходницу не само зато да би извлачила,моралне поуке, већ и појмила историјско време и трајање, као и путеве и начине Божјег промишљања о свету.                                            

Заиста, зар не налазимо сличност између епохе непосредне теократије за време Мојсија и израиљских судија и прве Цркве апостола и изливања благодати? Нема ли сличности између победа Исуса Навина и победничке проповеди апостола (наравно, узимајући у обзир разлику између телесне и духовне победе)?

Зар не постоји сличност у смењивању непосредне теократије - теократијом од Бога даном тј. Царством, Царством Израиљским и Царством после цара Константина? Зар нема сличности у промени карактера богослужења при преласку из једне епохе у другу? Зар не подсећа пад у идолопоклонство јеврејског народа на појаву јереси за време Константинове епохе? Не пореди ли сам Господ јеретике-николаите са прелешћеним синовима Израиљевим, који принеше жртве идолима (Отк.2,14-15)? Зар није јасна сличност у опоменама Господњим за безакоња у царској православној епохи са падом у Вавилонско ропство? Зар подударност у временском трајању не наводи на размишљање и поређење? (Седамдесет година је Израиљ био у ропству вавилонском исто толико Руска Црква у ропству комунизма, нап. прев.)

Сагледавши све ово, зар да се не осврнемо на епоху после пада у ропство? А тиме смо се већ приближили фарисејима.

Фарисејство и јесте последица пада у Вавилонско ропство. Три младића и пророк Данило као последњи представници верника из старе царске епохе упокојише се у Господу за време ропства. Од живих извора живог црквеног предања више нико не остаде. Наравно, појавиће се онда Јездре, Малахије и Макавеји, као и друге духовне вође, који ће после низа компромиса са противницима успети да "одрже спољашњу црквену организацију", односно своје водеће место у њој. У себи и у својим потомцима они ће развити потпуно нове особине, а пре свега повећану виталност у дарвиновској борби за опстанак. Господ је допустио да ове нове вође буду на челу религиозне стихије народа, која је практично изгубила везу са вером предака, и да народ поведу сасвим другим путевима. Такође, са Божјим допуштењем, они ће скоро у потпуности васпоставити црквене норме, које су постојале до пада у ропство, али ће при томе доћи до суштинске промене у религиозној самосвести већине чланова Цркве, који се неће више трудити да сачувају дух својих предака, иако ће споља задржати поштовање свих празника и држати се свих обреда.

Под фарисејем се уобичајено подразумева сваки гордељивац, који је ревностан у придржавању свих канона и обреда и који за то очекује милост Божју као награду за своју "чистоту" и презирање свих "нечистих" грешника. Мада то није у потпуности тачно. Сличне особине имају и есени, вероватно и караими и друге секте "чистих" Јудеја и хришћани слични њима. Есени се ипак разликују од фарисеја, јер су и настали као реакција на фарисејство. То значи да су се у нечему разишли.

У суштини, главна карактерна црта фарисеја није у гордости. Фарисеји нису секташи, нису елита неких чистунаца, већ духовне вође целог народа. Они су увек вође, које, како је самокритички изјавио један руски револуционар, не прихватају споредне улоге. Циљ је у томе да се заузда душа Божјег народа, а све остало су само средства. Овај циљ је опет настао из добронамерне жеље да се очува спољашња црквена организација без уздања у Господа и силу Његову. Овакво спасење у току своје дугогодишње еволуције води ка томе да се спасавају само спасиоци, који уствари сада сачињавају Цркву а народ који долази мере према својој мери.

Нема "чистих" јеретика, који би могли или покушали да се уподобе фарисејима, иако неки делимично копирају неке њихове спољашње особине. Није случајно да је Господ у причи о виноградару упоредио фарисеје са злим виноградарима, који желе да присвоје виноград Божји, убију Наследника Господара винограда и присвоје Његов виноград. "Чистунци" би са презрењем рекли виноградарима и Сину Господара: што се гњавите са тим виноградом кад он ионако даје уместо грожђа трње; погледајте само какав је наш виноград!

Фарисеји би поступили другачије, јер имају и други циљ. Они не ратују директно са Домаћином, не уништавају лозу, не буне се, не захтевају већу плату. Они, када су у могућности "иза леђа", а када нису - "отворено", труде се да приграбе виноград. То је суштина, а средства која примењују могу бити слична или различита у различито време у зависности од околности, а пре свега од самог Божјег винограда.

То значи да гордељивац, који не предводи велике масе црквеног народа, није уствари фарисеј. Условно га можемо назвати есеном. То је потпуно други духовни тип, који није приказан у Јеванђељу у целости, већ су дате само кроз поједине његове особине. На пример, у причи о царинику и фарисеју, могао је као фарисеј бити приказан "есен".

Из овога можемо закључити да је прва и главна особина фарисеја и
њихова природна одлика - човекоугађање у најширем смислу те речи. Треба угађати свим људима без изузетка, чак и псу чувару из Грибоједовљеве приче, али наравно, сваком на другачији начин. Јер могуће је
угодити човеку и на други начин: "поробљујући га, ждерући, одузимајући му, надимајући се над њим и бијући га по образу" (Кор 11,20) и исто тако поробити његову душу, направити од њега свог следбеника, који свог газду само што не сматра богом.   

Фарисеј добро зна кога може, а кога не може да "ждере", и бије по образу и са каквом "љубављу" и узвишеношћу треба то да ради да би га и за шамаре уважавали.

Наравно, пред силницима овога света клањају се и фарисеји, али циљ остаје исти. Оно што такође зачуђује, јесте да је и резултат исти. Наследници некадашњих улизица постају, у перспективи, духовници и духовни властодршци својим политичким властодршцима. Ево докле се може стићи човекоугађањем.

На који начин човекоугађање постиже толико успеха? Наравно, припомажу му стална глума, лицемерје, лаж. Није сваки глумац фарисеј, али је зато сваки фарисеј одличан глумац. Он увек некога глуми, знајући да публика много очекује од њега и зна коју улогу када треба да одигра. Старозаветни фарисеј је захтевао ревносно поштовање обреда, јер старозаветни закон захтева више телесно поштовање заповести.

У центру су материјални, а не духовни проблеми. Зато је Јудејцу дохришћанске епохе, који само што се изборио за слободу вршења својег закона, било посебно драго када су духовне вође свим обредима придавале велики значај. Фарисеј у доба хришћанства, кад је већ дата прва заповест о љубави према Богу и ближњему, веома ревнује у "обредима љубави". Као што је Кајафа могао да не придаје значај лажном сјају (а то је вероватно било лакше него осудити Христа) да је то од њега очекивала публика, тако су савременим фарисејима разговори и спољашње испољавање љубави потребни да би се привукле масе и постигао исти циљ, за који је Кајафа користио церемоније. Разлика је само у томе што се незнатно изменила публика за коју се и одржава представа. Кајафа је играо улогу Мојсија, заузевши његово место. А савремени фарисеји играју улогу Христа.

Глума фарисеја најбоље се види у обраћању народу и обраћању Пилату. За народ то су свакојаке патриотске лозинке, обећање њиховог Месије или националног препорода, а за Пилата само једно: ми немамо цара осим ћесара. Новозаветни фарисеји, слично томе, говоре о препороду Свете Русије, а благосиљају и награђују њене џелате. Њима је потребна власт над душама Божјег народа, они треба Божје стадо да преобрате у своје, а све друго је споредно. И Месија им је погребан, али чак и он кад би посегао на њихову власт, могуће је да би и са њим поступили као некадашњи фарисеји са Истинитим Месијом.

Духовна власт... Каква сласт и поезија! Са њом се не може упоредити власт ниједног владара, чак ни цара. Свака друга земаљска величина гаси се пред њом. Ради ње могу се жртвовати и стари црквени обичаји, па чак и црквени канони. "Милошћу Божјом, иако смо недостојни, додељена нам је велика одговорност да будимо у народу духовност и моралност, да лечимо његове душевне ране. Иако немоћни, ми ипак мо-жемо рећи са Апостолом: Све могу у Христу који ми даје моћ.." Овакво задовољство (од власти над људским душама, нап. прир.) не може да разуме обичан човек. Оно расте што се човек пење више по степеницама јерархије. Сваки од њих зна бројност своје пастве, као и у којој мери га паства обожава. Сходно томе, за сваког је потребна одговарајућа реклама, одговарајуће "трубе".

Једна врачара, рекламирајући саму себе, признаје: "Када лечим човека, ја у мислима разговарам не са њим, него са његовом уздрхталом и нежном душом. Помоћу руку ја чистим душу и тело." Можда ће после овог признања, које се није чак ни трудила да улепша хришћанским обележјима, бити јаснија страст духовног поседовања, ко ја све превазилази.

С обзиром да се не ради само о духовној превласти, већ о страсти овладавања душом жртве, треба истаћи да се овакав успех не мрже постићи само помоћу глуме и лицемерја. Кључ да би се ово разумело је у речима Апостола Павла, које фарисеји наводе објашњавајући своје превасходство: "Све могу у Христу који ми даје моћ", односно успех моје превласти је у снази којом ме укрепљује Господ (бар делимично). Како разумети ово? Тако да фарисеј може бити само неко ко служи Цркви Божјој. Не појединац, већ првосвештеник, не само најамник, већ посленик у винограду Божјем. Само личност која је заузела "столицу Мојсијеву" са циљем привођења народа себи, а не Богу.

Када не би имао благодат свештенства и власт да узима и разрешује туђе грехе, која му је дата од Господа, ниједан фарисеј не би могао да окупи тако широке масе под својим утицајем. Био би само Јуда побуњеник са триста присталица, а не Кајафа. У потпуности да преузме Божји виноград може само чврсто повезано дисциплиновано руководство лукавих посленика, који поштују јерархију и сваки преузима свој део духовне власти. Господ им је допустио да уђу у виноград. Зашто? Свакако, због греха самог винограда, народа Божјег, који је изгубио живо општење са Господом, престао да Га слуша и заволео више фарисејско ласкање од Божје правде и љубави.

Као слуга Божји, фарисеј се труди да искористи овакво душевно стање народа. Прва дужност свештеника према својој пастви је да јој даје живи пример моралног живота. Он подржава неопходну разлику у моралном потенцијалу између Цркве и света, пропуштајући кроз њу ток Божје благодати и допуштајући му да изврши користан рад: да помогне човеку да се одлепи од моралног "уземљења" у овом свету који у злу лежи и уведе га у Цркву. Тачније, да исправи човека. Подвуцимо да је за стварну поправку човека ова разлика у моралном потенцијалу просто неопходна. Црква је једно, а свет друго: ушавши у прво, збаци са себе бар понешто од другог. Канони цркве, по којима су предвиђени веома дуги рокови оглашавања и епитимија, већ су у почетку стварали јако висок морални напон. Духовно слаби, људи данас овај напон не могу да издрже, те се он, наравно, смањује, али ни у ком случају до нуле, већ само до нивоа стварних човекових снага.

У таквим условима благодат Божја "делује", препорађајући човека, који прилази не свештенику, који повлађује греховним страстима, већ самом Господу, који га избавља од робовања страстима. Исцељени ви-ди да је све што добија милост Божја и Божји дар те почиње да служи Богу, не угађајући човеку-свештенику. Свештеник са своје стране игра споредну улогу, при чему јако незахвалну, уколико и сам човек не жели да се труди на своме спасењу. Нажалост, оних који желе да иду уским путем је увек мање од оних који иду широким, те у том случају нема говора о некаквом утицају на масе.

Шта ради свештеник-фарисеј који свакако није одушевљен оваквим односом? Он самовољно смањује ову разлику духовних потенцијала, пустивши ток Божје благодати у земљу грешног света, залазећи, да тако кажемо, у Божји генератор. Као што је познато код кратког споја ток је максималан, а нема позитивног ефекта. Ако би ово рекли не користећи електротехничку терминологију, фарисеј раздељује Свете Христове Тајне свима редом по своме нахођењу, заборављајући да је услов и циљ примања Светих Тајни морално исправљање човека. Он крсти, причешћује, венчава, опојава свакога ко је дошао код њега као код човека, не обраћајући пажњу да ли они који му долазе траже или не траже Бога у свакој Светој Тајни. Наравно, и фарисеји поштују морал, али свесно уче да поштовање истог не треба да обавезује и оптерећује оне који приступају Светим Тајнама. Светим Тајнама, које су свима доступне. Наравно, и фарисеј може да "натовари" разне непријатне епитимије и обреде, али само као фасаду строгости за непоправљиве грешнике.

Овим се предавалац светиња претвара у раздаваоца треба. Док је предавалац светиња у страху Божјем опомињао народ да чак и ако он човека причести он може остати непричешћен код Господа, дотле раздавалац треба, опслужујући све који дођу, самог себе ставља на место Извора, и у очима народа се труди да заузме место самог Извора. Они који приме светиње код предаваоца Светих Тајни кажу: "Удостојили смо се да се причестимо", а код раздаваоца треба: "Отац нас је причестио". Овакво раздавање треба савремени фарисеји, "преиспуњени љубављу", и сматрају самом љубављу.

Међутим, ова љубав је веома далеко од праве, јеванђелске љубави. Права љубав се ником не намеће, не мами људе себи, за разлику од фарисејског угађања пастви, али захтева потпуно самоодрицање онога ко је окуси, осети њену благост и прими је. Господ Исус Христос је своју љубав према нама доказао крсном смрћу и свима који желе да иду за Њим дао да носе крст, свакоме према својој снази. На пример, он опрашта Закхеју без иједне речи, али за то тражи чврсто обећање промене живота у његовом срцу. Исто је и у случају Хананејке, оца ђавоиманог младића, блуднице која је добила опроштај на фарисејском ручку. Неопходни су вера, покајање, решеност да се промени живот, који и јесу дарови Божји али само онима који их свим срцем ишту. У свом безмерном милосрђу према палим људима Господ пред њих поставља врло конкретне захтеве. Он није ни налик на савремене моралне минималисте, ма како то они жарко желели.

На тај начин олако раздавање светиња, са накнадом или чак бесплатно, има позитиван ефекат за фарисеја, јер везује човека не за Бога, него за раздаваоца, који је олако разрешио све прошле грехе човека и ставио му до знања да не брине за будуће. Ко је олако добио опроштај за грехе, "по протекцији", тај ће хтео - не хтео испуњавати и лакша послушања која му даје духовник, који све његове грехе узима на себе. Зато се и дешава да раздаваоци светиња скоро нагоне људе да се крсте код њих или причесте без претходне припреме. Причестивши се овако једанпут, двапут, човек као да губи стидљиву целомудреност душе, која се раније не би усудила да олако приступи светињи. После тога, он тешко да ће отићи од фарисеја, јер биће га срамота кајати се негде другде осим тамо где се тако немарно причешћивао. Ово је разлог што се и данас практикује "општа исповест". Ко је пошао овим путем у сигурним је рукама, неће он нигде побећи.

На тај начин постиже се циљ: Божји виноград полако преузимају лукави посленици. Следећи корак је усађивање у Божјем винограду закона послушања. С обзиром да за вас не постоје морална ограничења у односу на Бога, драге овчице, будите љубазне да слушате свог пастира, и не дај Боже да помислите да га осуђујете! Не судите, да и вама не би судили. И не размишљајте о Највећем Пастиру, јер ваш пастир, боље од свих претходних, зна Његову свету вољу о вама.

Карактеристика фарисеја је и то да су они поражавајуће глуви и неми за сва Божја знамења, а од Бога их непрестано траже. "Јер, иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у Њега." (Јов. 13,37). Њихов став је јасан: ако Христос не учини знамења, значи треба Га оптужити, бар пред народом, а ако их учини по нашој жељи, значи можемо Га и себи потчинити.

Фарисеји такође воле да улепшавају гробнице пророка, украшавају гробове праведника, које убише њихови очеви. Још они воле да прослављају баш оне светитеље, који би, видевши их, побегли ужаснути од њих, на пример св. Игњатија Брјанчанинова и праведног Јована Кронштатског, који су се више од свега гнушали лицемерја. Друге светитеље, који су за живота осуђивали очеве фарисеја, могу и да не примете.

Фарисеји, после неколико покушаја више се не труде да уведу нова лажна учења, јереси и новине у богословљу и богослужбеном уставу и обичајима. Али не зато, што они сами догмате или Предање поштују као важну карику, која их везује са Богом и Његовом Црквом. У њиховој црквеној пракси већ је било случајева да су у складу са општим потребама човекоугађања они олако кориговали ставове црквеног учења како им већ кад одговара. Ово је била пракса само у почетку. Временом су схватили да је боље да се држе старих традиција и традиционалних старина. Друга је ствар што разлог за то није оданост Господу и Његовој Светој Цркви. Сваки "средњевековни фанатизам" дубоко је стран просветитељском веку фарисеја. Али средњевековна црквена прошлост привлачи људе.

Фарисеји воле да уопштавају ствари. Фарисеј као појединац не представља ништа. Они су усмеравајућа и организациона снага. Есени никад не би могли да формирају синедрион у изгнанству и изаберу кнеза у изгнанству. Ни караими им нису дорасли. Потребна је снажна, строга организација, која, природно, мора постојати на више нивоа. А како су се на свим нивоима окупили глумци и лидери, јасно је да се учења и интереси на вишим нивоима разликују од оних на најнижем нивоу. Онима споља, који нису укључени у организационе структуре, презентира се православље у чистом облику. Систем је класично прост.

У свакој књизи о масонима може се прочитати мноштво података како се формирају овакви системи и како функционишу, али то за нас није сада интересантно. Треба истаћи да су фарисеји увек са народом, и не заборавити да је њихов циљ сам по себи завладати народом и отуђити га од Бога. Најбољи успех "новозаветно" фарисејство постиже онда када га са "старозаветним" повезује не само духовна сличност, већ живо наслеђе предања и етнички корени.

Народ који следи фарисеје, иако воли да буде гледалац у театру фарисеја, није сав погодан за глумачки кадар. А то се и не тражи. Када би у театру сви били глумци, театар би пропао. Потребни су и обични радници, али не толико простодушни да би осетили лицемерје и гнушање према њему. Слично као што и зид не може да се излије само од цемента, јер ће пући, потребне су и цигле. При томе цемент у свакој грађевини и даље остаје најважнији везивни материјал.

Схвативши како изгледа народ који је потчињен фарисејима, нећемо се чудити, како је могуће да су се само за пет дана, усклици народа "осана" претворили у "распни Га". Није реч само о томе да им је (Христом, нап. прир.) било нуђено царство другачије од очекиваног земаљског царства, већ о томе да људи попримају неке црте својствене својим вођама.

Још једном подвлачимо да је зрела фарисејска организација много гора од било какве јереси. То је Црква, и све је као у Цркви, тако да се уопште не примећује разлика. Слично је било и са Латинима, али су се код њих врло брзо појавиле разне јереси. Фарисејска црква се свим силама труди да јој се не замери ни најмање одступање у јерес. Споља је све у духу православља. У пракси се може десити да се цемент не споји баш добро са циглама, те да се неки чланови фарисејске цркве не могу спојити са њеним злим темељем. У одређеном моменту, ове цигле ће бити избачене из фарисејске структуре и, оставивши фарисеје, следоваће примеру апостола. Нажалост, таквих је јако мало. Савле је био само изузетак. А по правилу, ту су обраћеници из реда Самарјана и безбожника и људи страни Цркви уопште, а посебно фарисејској.

А засада, по свом неизмерном милосрђу и ради незлобивости оних који још треба да се спасу, Господ очигледно промишља о целом Своме Телу, о целокупној грађевини, иако је могуће да њене горње делове већ гради други архитекта, кога у појединим круговима називају "Великим".

Црква фарисеја се у новозаветна времена још није појавила на историјској сцени. Очигледно није још време, мада њена појава тек предстоји после царске Константиновске епохе и периода комунистичког вавилонског ропства. Ми за сада назиремо само почетну фазу њеног настанка. Карактеристично је да је и после Вавилона спољашња слобода Израиља остала релативна, јер и даље траје окупација. Макар то био и римски протекторат, опет је власт туђинаца. Али ова власт успешно сарађује са црквом фарисеја.

Очигледно, са оваквом тенденцијом развоја "спој" пастира новог типа и новог типа пастве, која верује у непогрешивост својих пастира, без претходне њихове провере и поређења са пастирима прошлости постаће сама Црква, а не нека организација ван Цркве, која ће се трудити да обједини све организације које су раније отпале од ње.

У току овог обједињавања може се појавити нови тип екуменизма. Фарисејство може да обједини све јереси, уколико се оне формално одрекну својих заблуда. Неке од спорних тачака својих богословских теорија јеретици могу и да ревидирају у корист православних догмата, али не ради служења истини, већ ради уједињења са Црквом фарисеја, која ће све више задобијати власт и ауторитет у овом свету. Данас ни јеретици нису више оно што су били, не заступају више своје ставове по цену живота. Тако ће доћи до обједињења.

Формално, са православне тачке гледишта, и предање и догмати могу остати неизмењени. А фактички јединство ће се базирати на стравичној равнодушности према овим "споменицима прошлости", оружју и средствима одбране, која су користили наши Оци. Покретачка снага оваквог уједињења биће жеља да се завлада целим Божјим виноградом. Доба фарисеја означило је крај старозаветне цркве. Ми немамо основа да верујемо да ће у новозаветна времена бити другачије. Одбацују се сви пророци, па и највећи рођени од жене, народ се не може уразумити ниједним знамењем, не дејствује ниједан начин Божјег промишљања о Свом народу.

Први пут било је неопходно непосредно Божје мешање да би се Божји виноград на крају предао новим виноградарима и тако створио нови Божји народ. Нема више од кога да се по други пут ствара нови Божји народ. Сви су се просветили, а затим пламсали вером, да би се угасили - неко пре, неко касније. Опет је потребно непосредно Божје мешање, а то сада значи Други долазак Господа и крај историје. Неоспорно, крај изградње фарисејске цркве биће крунисан зацарењем ан-ихриста, док ће споља све блистати сјајем привидног православља. У Божјем винограду настаће нови, привидно идеални поредак. Свако ће савесно обављати свој посао - неће бити саботаже, крађа, немарног одношења према раду - једном речју, савршена организација. Треба поставити само једно питање - где је Господар? Али Њему је већ речено: не долази овде, буди тамо горе, а овде ћемо се ми већ снаћи. А он још увек трпи овакав однос. А где су виноградари? Где је Наследник?

Стојећи у винограду, ви нећете добити одговор, јер су тела свих побијених слугу Господњих бачена иза ограде. Ниједног Господаревог виноградара нови газда неће пустити ни да уђе у виноград. Место праведника је с оне стране ограде винограда који су преотели фарисеји. Наравно, под гомилом камења.

"Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи, јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи." (Јев. 13,13-14).

 

1994 год .

 

превод

Зоран Буљугић

 

Преузето из зборника Књига о прелести и лажном духовништву

У издању библиотеке Образ Светачки

стр. 170-179

 

 

 

 

^