Да ли је скинута Анатема?[1]

Ђакон Андреј Курајев

 

Данашња позиција римокатолика може да изгледа привлачно зато што она нема никаквих претензија према православном вероучењу. Много пута, римокатолици су тврдили да је међу нама разлика само у обредима. Сваком човеку је јасно да се обреди заиста могу разликовати. И онда православни изгледају ако заостали "староверци", који хришћанском свету поричу право на природну национално - културну различитост. Та тактика унијатске пропаганде је прилично лукава - зато што у римокатолицизму постоје баш сами догмати које не може прихватити ни православна, ни протестантска свест. Али римокатолички богослови то лукавство не могу да избегну. Ствар је у томе што, ако би признали присуство догматски, веронаучних разлика између Православља и њиховог исповедања, римокатолици би тиме осудили сам римокатолицизам.

Осудили би, јер би признали да је вера древне, "неподељене" Цркве, коју неизмењену чува православље различита од њихове вере. Зато су римокатолици и принуђени да кажу да немају никаквих претензија према православном вероучењу. Спремни су да и наше богослужење сачувају непромењеним. Само једно признајте, моле они, признајте власт папе и његово право да по свом нахођењу мења вероучење Цркве без одобрења Васељенских сабора. Римокатоличка "толеранција" у суштини је, обратна страна њиховог  ауторитаризма. Све може да буде "толерисано" - само нека се потчини папи.

И управо по том питању "толеранције" код римокатолика нема. Православни који папу не признају као биће "више од човека" налазе се под анатемама Римокатоличке цркве. Наравно, унионистичка пропаганда тврди да су анатеме одавно укинуте. Али то је само пропаганда. Заиста, 1965. године папа Павле VI и цариградски патријарх Атинагора објавили су узајамно скидање анатема.

Посланица патријарха Атинагоре је гласила: "ми писмено изјављујемо да она анатема, која је произнесена у лето од спасења света 1054. у јулу месецу у великој Канцеларији наше Велике Цркве од сада и довека бива предата забораву и избрисана из памћења Цркве".[2] Павле VI је са своје стране изјавио: "Ми изјављујемо да дубоко жалимо због речи и дела речених и учињених у оно време, и која не могу бити одобрена. Уз то, ми желимо да из памћења Цркве избришемо тада произнету анатему и да је предамо потпуном забораву."[3]

Као што видимо, овде је реч само о промени односа према једном једином историјском догађају: према ономе што се у Цариграду десило у јулу 1054. Али зар су тиме била укинута сва негативна дејства једне и друге стране? Унијатска пропаганда воли да поставља питање: "А зашто ви римокатолике сматрате јеретицима? Који Васељенски Сабор је римокатолицизам осудио као јерес?"[4]

У реду, да признамо да сте у праву, и да у православној традицији нема опште-црквених анатема према римокатолицима... Али дозволите да то питање поставимо самим римокатолицима. Да ли у римокатолицизму постоје канонске претње, наложене на православне, и то од стране инстанци много ауторитативнијих него што је био кардинал Хумберт (главно лице конфликта 1054)?

Такве претње постоје. И оне нису укинуте кад су поништене анатеме из 1054. Проблем је у томе што је у црквеном предању усвојено да се нове догматске формуле проглашавају под видом канона. Сваки догмат се одева у каноничну, то јест црквено-дисциплинарну одежду. Онај ко не прима ново изложење вероучења не може се сматрати чланом Цркве. Први Васељенски Сабор није само усвојио Символ вере. Он је анатемисао све оне који не примају објављено исповедање. И касније су се догмати примали у овом виду: "Ако неко не исповеда да је... нека буде анатема".

Изузетак није направио ни Први ватикански концил, који је прогласио нови догмат о непогрешивости римског папе. Тај догмат је био проглашен у виду четири канона. Ево њихове пуне формулације:

"1. Ако неко каже да блажени апостол Петар није постављен Господом Исусом Христом да буде кнез свију апостола и видљива Глава све војујуће Цркве, или да је непосредно од Господа нашег Исуса Христа примио само првенство части, а не исЏинско и право првенство власти, нека буде анатема.

2.    Ако неко каже да се не заснива на установи самога Господа нашега Исуса Христа, то јест на Божанском праву, то да блажени Петар има у свом првенству над целом Црквом непрекинути низ наследника, или да римски првосвештеник није наследник блаженог Петра у том првенству, нека буде анатема.

3. Ако неко каже да римски првосвештеник има само пуномоћје да надзире и усмерава, а на најпунију и највишу власт јурисдикције у свој Васељенској Цркви не само у стварима које се односе на веру и морал, него и у онима који се односе на дисциплину и управљање у Цркви, раширеној по свему свету, или да он има само најважније делове али не и сву пуноту те највише власти, или да та власт није ординирана и непосредна, како над свима и_над целом црквом, тако и за све и над сваким пастиром, нека буде анатема.

4. Верно следујући предању, примљеном од почетка хришћанске вере ми учимо и одређујемо да ниже изложени догмат припада истинама Божанског откровења. Римски првосвештеник, када говори са катедре, то јест када он, испуњавајући службу пастира и учитеља свих хришћана, силом свог највишег апостолског ауторитета, дефинише учење о вери и моралу, које је обавезно за сву Цркву, користи се помоћу Божјом, која му је обећана у блаженом Петру, оном незаблудивошћу коју је блажени Искупитељ даровао својој цркви, а која се тиче дефинисања вере и морала (наглашавање преводиочево). На тај начин дефиниције римског свештеника, само по себи, а на основи сагласности Цркве, не подлежу измени (Irreformabiles). Ако се неко одлучи да противуречи овој нашој одлуци, да буде анатема"?[5]

Као што видимо, римокатолици нису просто људи који се са чудним одушевљењем односе према римском епископу. Римокатоличко вероучење анатемише све оне који не деле то одушевљење. И те анатеме, које се тичу свих православних, и које имају догматски карактер нису скинуте од стране Ватикана, за разлику од анатеме 1054. године које се тичу лично цариградског патријарха Михаила и људи што се налазе с њим у општењу. Унионистичка пропаганда воли да прича о скидању анатеме из 1054. године, али, на жалост, прећуткује анатему из 1870. Године. А укинути исту, протумачивши догмат о папској непогрешивости као пуко лично теолошко мишљење, значи управо и признати догматску грешку оних папа који су увели и подржавали тај догмат. Тако да нам је остало само да се поново уверимо у то колико је Јуриј Самарин у праву: папство је приковано за тешко наслеђе својих вишевековних претензија[6] и управо због тога је неспособно за уједињење са православљем.

 


 


[1] Из књиге "Изазов екуменизма", Москва 1997.

[2] Томос Агапис, Ватикан-Фанар (1958-1970), Брисел, Москва 1996, стр. 874.

[3] Исто, стр. 143-144.

[4] Ово питање у расправама знају да поставе уредници неких наших сајтова, сајтова који су крцати текстовима нових ауторитета, који имају и преслободно мишљење и ставове у односу на Свето Предање. Мислимо да је јасно о ком сајту је реч. Види расправу на

http://mail-lista.svetosavlje.org/cgi-bin/ezmlm-browse?command=showthread&list=Svetosavlje&month=200612&threadid=efmpbochgcebjhnelkfn

Посебно одговор на питање да ли је римокатолицизам јерес.

[5] Зандер Л., Папство, Весник РСХД, бр. 84, стр. 30

[6] Самарин Ј., Предговор за дела А. С. Хомјакова, Рg. 5. 27

 

Са руског превео

Владимир Димитријевић

 

преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 115-117

 

^