У чему је истински живот?

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Хришћанство одбацује земни живот као самовредност; жвише од тога, хришћанство то је искуство умирања, умирања постојаног, ради будућег живота. Христос је на земљу донео небесни свет, који се показао мачом; то је мач ослобођења од привезаности, пристрашћа, обичаја, схватања овог света, који су везали попут уза, човека и привезали га за земљу. Пред човеком стоји постојани избор: живот или смрт, вечност или време. Бог или овај свет.

Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао истински живот. Господ је рекао Царство небесно је унутар вас. Спољашње то је оно што постоји споља то је царство земаљско; оно не припада човеку, он у њему не налази упокојење свом срцу, тамо се Бог не јавља души. Али то земно царство захватаи и поробљава човека, он живи у њему, тамо су његове помисли и жеље, тамо он тражи срећу и насладе; то спољашње он сматра својим достојанством. Зато човек живи у стању самообмана, из којег се боји да изађе као из подземља у истинску светлост, али за њега, непознату и страшну.

Земаљски живот је сличан сну, а спољашње пролазним сновиђењем.

Истински живот то је излаз из страсног, греховног и ограниченог постојања кроз богоопштење, укључење душе у нови живот, који се открива као вечност и приопштење светлости божанског постојања.

Да би били спремни да примимо овај живот, треба умирати за лажни живот. Демон и свет обећавају човеку срећу, која се показује као смрт. Господ обећава Својим ученицима несреће у овом свету, гоњеа и смрт, који се показују као радост и почетак истинског живота.

Сусрет са Богом се може десити само у срцу човека, очишћеног од греха, зато је хришћанство искуство борбе са собом. Ако би се могли спустити у своје срце, тамо би могли видети само таму. У нашем срцу је грех и хаос страсти; само благодат Божија, која саучествује вољи човека, може да очисти и просвети његово срце. Али за то је неопходан напор, пред којим одступа већина људи.

Адам је себе и своје потомство предао демону. Ми смо рођени са знаком ропства; наша душа је слична телу прокаженог човека, покривеног кратсма и гнојем. Својим гресима ми обнављамо тај савез са демоном, у који је ступио наш праотац. Господ нас је искупио од греха, али благодат искупљења морамо да прихватимо добровољно. Зато је наш земаљски живот избор, пут и борба.

Од времена грехопада праотаца, земља је постала земљом изгнанства и огромним гробљем за покољења људи, који долазе из небића  и улазе у неизвесност. Бог је човека нашао и искупио га, сада човек мора тражити Бога то је циљ његовог живота. Али, већина је заборавила тај циљ и стреми ка другом да себи устроји вечни дом усред тока сверазарајућег времена.; некакво магновење и већ ништа не остаје ни од њих, ни од њихових дела.

Време је могуће поредити не само са потоком, који уноси у себе све, већ је време и  пожар који сагорева све видљиво. Земља је увек била местом изгнанства, али га људи својим делима све више предају под власт демона. Адам је од Бога био постављен за господара земље, а његови потомци су прихватили заповести демона, а зато пакао све више захвата земљу. Јединствена реална сила, која стоји на путу светског зла то је Црква, као источник божанске светлости на земљи.

Али веома многи људи, који припадају Цркви, који учествују у њеним Тајнама, који исповедају истинску веру, унутра су затворени за унутрашњи живот, и све мање схватају учење Христово.

Постоје две тачке где се земља додирује са небом: то је олтар храма и срце човека. Молитва је ослабила у олтару, заборављено је учење о унутрашњем животу, о борби за очишћење срца, и благодат све више напушта земљу и пакао испушт на зељму своје мутне таласе. Човечанство осећа. Да се приближава катастрофи, али је може одвратити. Људи криве један другог; састављају програме спасења и све дубље тону у стихије зла, лажи и разврата.

Да ли човечанство може да окрене ток историје? Не може, то је илузија. Силе зла се све више увећавају. Човечанство је развраћено; оно као да се истовремено ужасава слике општег разврата и тајно га љуби, стреми њему. Духовни потенцијал скоро да је исцрпљен. Апокалипса нам говори не о златном веку на земљи, већ о згушњавању таме и катастрофама, које ће потресати свет у агонији.

Али ретки, који се у Светом Писму називају изабранима, могу изаћи из потока зла и греха. То значи изаћи из спољашњег, наћи други свет и други живот у свом срцу, да се бори са собом, да очишћује своју душу од страсти, да стоји у срцу са Именом Исуса Христа то је пут стицања благодати, која и јесте почетак вечног живота на земљи. И ако се нађу такви молитвеници, онда ће успорити ток историје и Господ ће продужити време, које је дано човечанству до Страшног Суда.

Спољашње нас обмањује. Или нас оно оставља, или га ми остављамо. Ако би чак све жеље човека биле испуњене, то би његово срце остало празно, и он би стајао пред вечношћу исто тако сиромашан.

Пут у живот то је заборављени пут од спољашњег ка унутрашњем, од видљивог ка невидљивом, то је пут ка свом срцу, а кроз њега Богу. То је срастање срца са Именом Исуса Христа, то је умеђе умирања, ради живљења.

То је вештина да се жртвује све што је у свету, ради Творца света, у Коме се садржи све.

 

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/56/1.html

 

 

^