О изопачењима у молитви

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Ако поредимо опис те демонске појаве, која се назива прелест у делима Светих Отаца, молитвену праксу монашких редова у католицизму, вежбе јоге и методе многих савремених психотерапеута у ауто-тренингу, видећемо поражавајућу сличност: прелешћени су у време молитве визуелно представљали  духовни свет и доводили себе до таквог стања, када су чули гласове духова, које су примали за Анђеле, осећали задах, који су примали као мирис небеског света, итд., то јест, за њих као за следбенике Сведенборга, духовни свет се представљао продужетком и аналогом земног света, само припадајућем вишем степену постојања.

Тешко нам је рећи, да ли су они старали те фантастичне представе духовног света силом своје маште и тиме се показивали у власти духова зла - демона, или је демон, као уметник и живописац, полагао у њихову машту сопствене слике, као да их је припајао њиховој души.

Сво то визионарство је у човековој души изазивало осећање сопствене изабраности и значаја, које је прелазило у духовну гордост. А како је у Православној Цркви, којој су они припадали, деловала супротна им сила благодати, то су не ретко тако прелешћени прелазили у поседнутост.

У западној цркви и пре свега, у највећем по броју и утицају, монашком реду Језуита, разрађен је циљни комплекс вежби: полумедитација полумолитва, где монах, закључавши се у своју келију, визуелно представља рај и пакао, у сликама, које подсећају на Божансттвену комедију Дантеа.

Поистовећивати духовни свет са сликама и видовима материјалног света, значи добровољно уводити себе у круг духовне лажи.

Описи духовног света код Светих Отаца су засновани на символу, који даје не само одређене асоцијације и аналоге за усмерење и уздизање људске мисли, већ подвлачи условност, т.ј. остаје средством изображења; а овде симбол постаје фотографија, одраз. Код таквог човека присходи појачавање душевних осећања до степена соматских осећања: он може да се опече представама пламена, да осећа бол од мучења, осећа усхићење, налик на екстазу, када он сликовито себе представља у рају; он може добити ране на ногама и рукама то, што називају стигматима, када он унутрашње себе поситовећује са Исусом, Распетим на крсту.

Свет духовне лажи у који себе уводи језуита, посредством медитације, показује не само његов религиозни живот, већ и морално осећање.

Други визионар, не мање познат од Лојоле, Тома Кемпијски је замишљао да њему у келију долази Христос да би говорио са њим. Многи трактати католичких монаха су написани у форми дијалога са Христом, то јест, за католика, који поверује у истинитос таквих сусрета, дела визионара морају да изгледају као продужење Јеванђеља беседе Христа са ученицима.

Чини нам се, да је само на основу колективног, распаљеног уображења могао бити прихваћен догмат о непогрешивости папе. Карактеристично је да су творци и коментатори овог догмата били Језиуте.

Овде не говоримо о таквим католичким подвижницама као Анђели, која је представљала Христа у виду вољеног, не у симболичком, већ у буквалном смислу. Теба рећи, да у сој Православној светоотачкој литератури не налазимо ни једо дело, које би било написано у облику беседе Христа са човеком, разуме се осим химнографских дела, која имају условно-символички карактер.

У јоги су разрађени комплекси вежби, који су способни да развију силе маштања у фантазија. У врсти раџа јоге која значи царски пут јоге, варирају различите визуелне медитације. Овде се ментална сила човека проверава способношћу да устројава по својој жељи јарке образе и да живи међу њима, као у свету који су створили. Сами јогини говоре да су неки од њихових соматских (телесних) феномена немогући без учешћа духова.

У последње време су тржиште књига напунили различита руководства у психотерапији, где главно место заузима аутотренинг. Та упражњења су основана на ауто-сугестији и мисленом контакту са образом, који је створен сопственом уобразиљом.

Међу свим набројаним појавама постоји некаква генетска веза, а такоће и изузетна сличност. Треба рећи да сличне методе постоје у зен будизму, и у неким муслиманским дервишким одредима. Треба рећи, да се визуелно представљање духовног света јавља не само вулгаризацијом највишег метафизичког постојања, већ су представе и фантазије су такође тесно повезане са људским страстима, зато се у сфери религије подижу телесне страсти и образују лажне духовне доживљаје, то јест, сурогате религије.

Овде је један од разлога, зашто је за нас неприхватљиво екуменистичко учење о спаситељности свих хришћанских конфесија, посебно поглед, да се Православље и католицизам разликују само у спољашњости један од другог.

Такође сматрамо погибељним позив теософије: проучити искуство свих религија, посебно шиваитских секти, адваита јоге, и  других, да би помоћу њих продубили Хришћанство.

Навели смо низ примера, да би могли да увидите симптоме једне болести од древног паганског дионисијства до савремених визионара. Пре много година уназад, говорио сам са човеком, који се бавио теософијом и штајнеризмом, и у исто време, сматрао себе Православним. Он је говорио, да се занима Исусовом молитвом, користећи се једновремено учењем из Добротољубља и дисањем јогина.

Одговорио сам, да је то немогуће јер, дисање јогина предлаже дубоке удахе и издахе, а такође и изражено покретање дијафрагме, које ће привући пажњу ка абдоминалној регији, на шта су опомињали Свети Оци. Осим тога, јога предлаже да се у време медитације усредсређује пажња на сунчани сплет. Предупредио сам га, да се такви експерименти могу завршити растројством нервног система. Затим сам решио да на себи испробам шта настаје у време такве еклектичне молитве и видео следеће: дубоко дисање је почело да заглушује молитву, а затим сам осетио да је молитва изашла не само из душе, већ и из свести, сликовито говорећи, као да се срце затворило, а да се молитва изгубила.

Сусрео сам се још једном са тим човеком и покушао да га убедим, да је Исусова молитва, присуство Исуса кроз благодат и она не може бити изнесена из Православне Цркве и деловати, као некакав талисман.

Ђаво, који се јавио Преподобном Пахомију је говорио: Ја сам Христос; у неправилном молитви ђаво може украсти туђе име. Такође сам рекао да садржај рађа форму, у даном случају метод, што за Исусову молитву треба бити Православан, а не тозоф; сама Исусова молитва Предање Православне Цркве, а не теософије, да је неопходно руководити се саветима Светих Отаца, а не експериментисати над собом; ако је он штајнериста, призиваће лажног Исуса, сунчаног еона, у стварности Луцифера. На то је антропозоф одговорио снисходљивим смешком, са којим грађанин престонице гледа на провинцијалца.

Слушао сам да професор Бутејко верује у Бога. Једна од његових ученица, по професији лекар, говорила је, да он чак саветује у време упражњења са вољним задржавањем дисања, произноси Исусову молитву, ослањајући се на то, да такви упути постоје код неких од Отаца. Али то није тако.

За упражњење по Бутејку, треба се максимално раслабити, међутим, како Свети Оци уче, да је у време Исусове молитве, потребно одређен напор који иде ка срцу; не само напрегнутост душе, већ и напрегнутост тела. Раслабљење води човека у стање дремежа, и молитва из унутрашње беседе са Богом овде се претвара у одбројавање дисања.

Опасно је експериментисати не само са богословљем, већ и са мистиком, зато смо дужни да примамо учење о Исусовој молитви, онако као што су нам заповедили да је творимо, подвижници Православне Цркве, на основу благодатног искуства, које је постало делом црквеног предања.

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/103/1.html

 

 

 

^