Црква - један Народ

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Какво значење има у Хришћанству националност?

 

Христос је дошао да спаси човека – личност.

 

У Старом Завету, мишљење се одређивало неким заједничким категоријама (у том делу је ступао и фактор народности), личност није била откривена, над личношћу је у великој мери владало друштво. Након доласка Исуса Христа на земљу, настало је ослобођење саме људске личности, људског духа. Зато се и добро и зло разматрају у личносним категоријама, пут ка савршенству се открива за све, али такође и пут пропасти.

Националност, култура, цивилизација – то су земне категорије, категорија вечности је – дух. Сама нација је изникла у времену, она се јавља као плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата, у којима се развија и постоји, пре чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Али то је – категорија душе, а не духа. Дух је један, и зато је Господ рекао Апостолима: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа“ (Матеј 28:19).

Нација се не може одрећи од Бога –Бога се може одрећи личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део људи, који улазе у ту нацију. Када говоре „хришћанска држава“ то је само условно и није сасвим тачно: држава не може бити хришћанска, јер и држава и нација обједињују људе не по религиозном признаку. Нација – то је пре свега, културна уопштеност са одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, то јест, свим оним, што припада земљи.

Хришћанство не брише оно што припада земном постојању, али оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је – Божанство и Богоопштење, али при томе Хришћанство не уништава друге вредности, оно их одухотворава.

Неко је рекао, само ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас туђина, и да је свака туђина за нас отаџбина. Како то схватити?

Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности, то ће уопште сав земни живот – то је један миг ока, јавља се само као „утробни“ период, истинити живот је – вечни. Исто и дете, пре него се појави на свет, развија се у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај земни живот подобије неког организма, у коме се формира људска личност.

Зато је за хришћанина недопустиво да сматра земни живот апсолутним и исто тако је недопустиво да га сматра за ништа, јер управо овде, на земљи, догађа се стварање човекове личности, овде се решава најглавније питање: са Богом, или без Бога ће човек бити у вечности. 

Црква није национална – Црква је наднационална.

Црква – један народ – то су Хришћани!

У Цркви категоријазације одсуствује – у њој су људи обједињени Духом Светим. Само Хришћанство не уништава схватање нације као такве: она се односи ка тим реалијама земног живота, у којима ми постојимо, али смо дужни да их одухотворавамо; нисмо дужни да ишта ставимо на место Божанства.

Ми хришћани морамо имати тачну скалу вредности: више свега стоји Бог, више свега стоје потребе људског духа.

 

 

 

^