Друго искушење

 

Разум надима а љубав поправља. Ако ли ко мисли да шта зна,

не зна још ништа као што треба знати.“

(1.Кор. 8:1-2)

 

За новопридошле у Цркву који су више интелектуалног типа ума, постоји друго и можда још веће искушење. То је да се Православље/Хришћанство претвори само у збирку идеја, књишко знање, култ књига. У стварности Православље/Хришћанство није идеја, то је начин живота, вера која се живи. Погледајте на друге Православне; они не морају да читају гомиле књига, а ипак имају веру јачу од од гомиле универзитетских професора. Знам старе људе који су Православни који никада нису читали Свето Писмо у свом животу, а ипак када говоре, они говоре Свето Писмо.

Како је то могуће? Једноставно јер су целог живота били у Цркви, били су окупани у начину живота, који је прожет живим Писмом. Они не читају Свето Писмо, јер га, што је још важније,  они живе.

Интелектуални менталитете често дегенерише у пуки рационализам. Оно што нам је потребно, говоре они, јесте нови облик Православља, бољи, реформисани. Другим речима, као световни људи, они желе да измисле сопствену религију, сводећи Православље/Хришћанство на величину њиховог разума. Желе да сведу вечну и бесконачну духовну стварност на њихове мајушне створене умове, пре него да смирено приме кап бескоанчне величине благодати Божије, која је далеко иза људског разума и друштвених услова. Дух рационализма не долази из Цркве; они га доносе са собом споља, као толико много празничних кофера, препуних непотребне одеће.

Онда, почињу захтеви. Пре свега, ту су они који захтевају да се тајне молитве и Евхаристијски Канон изговара гласно током Божије Литургије. Очигледно, спасење је једино могуће за њих, ако се ово учини, јер, као што говоре „сви морају разумети“.

Али ми не морамо да долазимо у цркву да би схватили оно што се ионако не може схватити, ми смо дошли да се молимо, да очистимо наша срца. Само када су наша срца очишћена, наши умови ће почети да се просветљавају и тако схватити. Духовно просветљење, истинско образовање, почиње у срцу и шири се на ум, а не обрнуто. Јер ум је само оруђе, док без срца, ми трпимо и духовну и физичку смрт.

Међутим, ово је неприхватљиво онима, који мисле да горди и грешни људски ум може да разуме све. Следећи њихов захтев би могао бити да се иконостас помери из њихове локалне цркве. Природно, они нису свесни светиње, или жртви које су претходна покољења уложила да би наместили иконостат у њиховој цркви.

Тада се, наравно, календар мора мењати, тако да би „били као сви остали“. Непознато им је Писмо, које говори да нисмо као сви остали, да смо ми Хришћани одвојени народ: „А ви сте изабран род, царско свештенство, свети народ, народ добитка“ (1.Пет. 2:9).

Шта је следеће? Па, наравно, морамо се отарасити свих ових чудних и ирационалних „анти-феминистичких“ обичаја, да жене скроно покривају своје главе у цркви (као послушност речима Апостола у 1.Кор. 11:5), да се жене не причешћују током менструације, да мајке не одлазе у цркву четрдесет дана након рођења детета (јер су и менструација и рађање нехотичне последице Пада).

Једном када су елиминисали све горе наведене „обичаје“, онда, наравно, зашто немати ђаконисе и свештенице - „као сви остали“? А по питању свих других, морамо имати „екуменизам“ и међусобно општење (intercommunion). У ставри, зашто не разорити цркву у потпуности и не почети све испочетка? Каква штета што је Дух Свети грешио 2 000 година, када су само они били у праву! Јасно је, они су дар Божији човечанству.

Таква је логика рационалиста. Таква је препрека да се доспе до главног пута, да се досегне оно што је изнад разума, што је натприродно. Такав рационализам је последица гордости и само-ласкања. Гордост се може видети у жељи рационалиста да избегавају исповест (једна од ознака рационалистичког приступа) и да се причешћују на свакој могућој Литургији.

Међутим, одбити да се исповедамо, по речима Јеванђелисте Јована Богослова, јесте само-обмана, јер нема човека без греха и свима нам је потребна Исповест (1.Јован 1:8-10).

А Причешће без Исповести ће одвести само од болести описане Апостолом Павлом у 1. Кор. 11:29.

Рационалистички, анти-мистични прилаз животу Цркве је у ствари најбржи излаз из Цркве, јер одбацује суштину цркве, која је Тајна.

Тужно је, постоје они који су изашли тако.

 

 

 

Назад