Котва Душе

Отац Џејмс Торнтон

(беседа изговорена у четврту Недељу Великог Поста, Недељу Светог Јована Лествичника)

 

У древним временима посебно, пловљење великим морима представљао је ризичан подухват, када су чак и највећи бродови били мали, спори, незграпни у поређењу са нашим савременим мерилима.

Па ипак, пловили су Медитераном, понекад и Атлантиком, уз границе Иберијског Полуострва (савремене Шпаније) и дуж обале и по неколико стотина миља. Највећа опасност у тима данима била је неочекивана олуја. Велики таласи и јак ветар, могли су бацати ове мале барке, преврћући их, преливајући их, или их наводећи директно на стеновиту обалу где би били разбијени у комаде. Безброј њих је тако пропало у току векова и са њима безброј живота је био изгубљен. Свакоме су биле познате опасности путовања морем у тим данима.

Ово је био разлог зашто су рани Хришћански писци тако често користило морске метафоре када су писали о Цркви, или човековој борби кроз овај живот. Црква је Барка Спасења на узбурканом мору живота, рекли би и свако је тачно знао на шта се мисли, пошто је море представљало врхунац опасних путовања.

У данашњем читању Апостола, (Јев. 6:13-20), Свети Павле користи морску метафору,  "котве душе" да закључи своју тачку о неопходности наде. Он подстиче своје читаоце да имају наду у обећања Божија. Као што је Бог дао обећања Светом Патријарху Аврааму, када је успостављао Стари Завет, тако је и повећао ова обећања, новим обећањима следбеницима Новог Завета, Завета Исуса Христа.

Као што је Свети Авраам био стрпљив у чекању испуњења обећања Божијих, тако и ми морамо бити стрпљиви. Бог ће увек испунити Своја обећања пошто, као што Свети Апостол говори, Богу није могуће да лаже. Управо у тој нади и у чврстом држању те наде, Хришћанин налази своје уточиште. Штавише, за верног Хришћанина нада постаје котва душе кроз његов живот, са каквим год би се тешкоћама сусретао, колико год олујно море живота могло постати.

Котва држи брод чврсто на месту и чува га да буде бачен ветром или струјама океана на стене на обали. То и Хришћанска нада ради за нас, држи нас чврсто тамо где треба да будемо, према жељама Божијим и чува нас од да не будемо смрвљени сваким налетом ветра или струје.

Шта је тачно Хришћанска нада? Митрополит Њујорка, Први Јерарх Руске Заграничне Цркве до свог упокојења 1985., говорио је о Хришћанској нади следећим речима:

Хришћанска над може бити описана као искрено, живо сећање на Бога, неодвојиво везано са увереношћу у љубав и помоћ Очеву. Човек који има такву наду, увек и свуда се осећа под заштитом Оца, баш као што свуда и увек види безгранични свод Неба изнад њега у физичком свету. Према томе, Православни Хришћанин, имајући наду у Бога, неће никада доспети у очајање, неће се никада осетити беспомоћним".

Митрополит наставља да, "ситуација може изгледати безнадежна само неверујућем. Верник, онај који се нада у Бога, зна Његову близину жалосном људском срцу и пронаћи ће утеху, храброст и помоћ у Њему".

Сада, нека нам буде јасно да обећања Божија, у која полажемо нашу наду, имају много више са животом који долази, него са нашим животима овде на земљи. Нама нису обећани животи безболног блаженства на земљи. Нису нам обећана велика земаљска богатства и моћ, као што су неки секташки проповедници тврдили, секташки прповедници који  бестидно парадирају сопственим хедонистичким начином живота пред очима својих следбеника и богохулно се подсмевају обећањима Божијим као да су то "златна брда и долине".

Истина је да ми коначно не можемо избећи неку меру, обично божанску меру, туге и жалости и разочарења у овом животу. Наши духовни преци, и древни и савремени, који су отишли у смрт за Христа, јасно су схватили шта обећања Божија значе. У ствари, бол и туга и разочарење су неопходни, ако ћемо успешно дозволити да наши духовни карактери буду обликовани од Бога, тако да би постали духовно јачи и отпорнији.

Тако, презрите најгоре што овај свет може да нам да, морамо чувати наду у Бога снажном. Морамо чувати живо сећање на Бога и љубав и обећања Његова, снажно, слично великом сидру.

Митрополит Филарет говори да је "круна и врхунац Хришћанске наде у будућности. Ми Православни Хришћани знамо да наш Символ Вере, у коме су све основне истине Хришћанства скупљене, завршава речима "Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века. Амин". Тако да ће пуно остварење блиставе Хришћанске наде доћи када живот коначно тријумфује над смрћу и Истина Божија над светском лажи.

Тада ће свака рана бити исцељена, јер ће "Бог отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести..." "и вечна ће радост бити над главом њиховом" (Откр. 21:4; Исаија 35:10)

Слично бродовима, људима су потребне котве. Животи неких људи су само пловидба, без котве да позајмимо израз од енглеског историчара Маколаја. Сваким пролазећим трендом или модом, они бивају одувани у другом правцу. Једног дана носе косе до рамена, али је убрзо имају подигнуту на крајевима, слично некоме ко је био преплашен утваром.

Једног дана носе врло мужевну одећу, скоро у строгом стилу војске, а други дан носе минђуше, у стилу жена, тетоваже преко својих тела, у стилу дивљака. Једног дана баве се површно астрологијом, други дан будизмом, па онда социјализмом, а неки следећи дан дарвинизмом или неком атеистичком философијом. Једног дана су посвећени својим женама и деци, други дане се "заљубљују" у неког другог и тако својим породицама доносе несреће и трагедије. И на крају свега, такав човек погледа уназад и види да је цео свој живот потрошио јурећи за безумним обманама, једном за другом; гледају уназад и прегледају живот, који је поље развалина.

Насупрот томе, Хришћанин поседује своју котву наде, котву која га чини чврстим, котву која спречава бродолом, која усађује поверење у будућност, снажно осећање дужности, снажно осећање достојанства Хришћанског позива и јуначку трезвеност када има посла са будаластим модама тела и ума, које покушавају да нас лише тог достојанства.

Нада је једна од тријаде Хришћанских врлина, друге две су вера и љубав. Гајите ту врлину наде, јер она захтева сталну пажњу. Као што котва на броду зарђа и пропада у сланим условима на или у близини мора, тако ће и наше сидро наде пропасти у корозивној атмосфери овог света, ако буде занемарена. Јачајте наду кроз молитву и кроз читање духовних дела, највише Светог Писма и дела Светих Отаца Цркве.

Свети Веде, Православни Светитељ из Енглеске из осмог века, пише да Верни "теже међу сузама и болом овог садашњег живота да достигну вечну радост. Са разлогом они плачу и уздишу и тугују у току овог садашњег живота, јер нису још у стању да виде Оног, Кога љубе. Јер знају да докле год су у телу, они су луталице од свог сопственог народа и отаџбине, јер не сумњају да ће кроз подвиг и борбу, они досегнути свој врх. Њихова жалост ће бити промењена у радост када... приме награду вечног живота, о коме Псалмопојац пева:

"Оно што су сејали у сузама, пожњеће у радости"

 

 

 

^