Култови изнутра и споља[1]

О. Алексеј Јанг

 

"Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити,

него ће по својој жељи окупити учитеље да их чешу по ушима;

и одвратиће уши од истине а окренути се бајкама"

(2. Тим. 4, 3)

 

У свом монументалном делу Опадање и пропаст Римског царства, написаном пре више од две стотине година, Едвард Гибон у следећем опису старог Рима савршено приказује верски политеизам америчког друштва:

"Различите видове поклоњења који су доминирале Римским царством људи су сматрали подједнако истинитим... Рим је непрестано био испуњен предметима и странцима из свих делова света и сви су они уводили и практиковали највећа сујеверја својих родних земаља... Њихова наклоност према чудесном и натприродном, њихова знатижеља у погледу будућих догађаја... били су главни разлог који је потпомогао утврђивању политеизма".

У плуралистичкој, екуменски условљеној Северној Америци, просечан грађанин показује тенденцију ка мишљењу да су све религије у основи добре ако не и да су у основи исте.

Међутим, као што Џоан Џонсон пише у "Покрету култова" (The Cult Movement), "током протекле две и по деценије показало се да нису све религије добре. Извесно је да оне групе које се претварају да су религије само да би заобишле законе или избегле порез нису добре. Оне групе које користе своје следбенике као јемство да ће задобити богатство или моћ нису добре. Групе које воде појединци чији су мотиви и мишљење варљиви нису добри. Религије које из било ког разлога допуштају манипулацију свешћу нису добре".

Пре неколико година припремао сам катихумена за крштење. Једног дана упитао ме: "Када будем крштен, хоће ли бити 'виших мистерија' или 'откровења' о којима ћу нешто више сазнати?" Устукнуо сам док се нисам сетио да је дошао из мормонске средине која снажно акцентује тајне храмовне ритуале и тајне заклетве. У својој безазленој наивности сматрао је да би култни аспекти мормонизма могли бити "нормални" чиниоци свих цркава. Он буквално није знао за нешто боље.

Ми православни такође испољавамо "безазлену простоту" у односу на менталитет култова и то је опасна наивност. Као што сваки свештеник зна, све више и више преобраћеника долази из култова свих врста. Ако свештеник није у основним контурама упознат са психологијом култова, могао би припремати те катихумене на догматски начин, али превиђајући култни менталитет који се несвесно прикрива у духу катихумена.

Будући да смо склони да о култовима увек размишљамо на драматичан начин - посматрајући их кроз масакр у Џонстауну, самоубиства чланова секте Сунчевог храма у Вакоу, Тексас, или јапански култ Аум Шинрикио, не схватамо да видимо само врх леденог брега - јер су технике контроле ума постале неизрециво истанчане и могле би, под извесним условима, продрети и у само Православље.

"Битка са култом контроле ума" (Combatting Cult Mind Control) Стивена Хасана упућује на овај закључак. Г. Хасан је бивши члан "Муновог" култа и након неколико година проведених у њему био је "депрограмиран". Сада служи као национални координатор ФОКУС-а, везе за подршку ранијим члановима култа.

Након што будемо направили прецизну разлику између "испирања мозга" (уз примену силе која понекад укључује мучење да би се присилно прихватило туђе мишљење) и контроле ума (коришћење психолошких техника за промену понашања, при чему следбеник није свестан да се то дешава), аутор идентификује четири основна типа култова - на основу њиховог коришћења тактике контроле ума.

1) Верски култови су најчешћи и најраспрострањенији. Они могу бити "хришћански" оријентисани (нпр. мормони, Јеховини сведоци или малобројније, мање познате групе) или засновани на источњач-ким религијама (као што је покрет Харе-Кришна и сл.). Они могу бити езотеријске, "илуминистичке" оријентације, (нпр. Розенкројцери, некадашњи Свети ред руже и крста) или нека бизарна комбинација (као што су "Муновци"). Приступачно је обиље веродостојне лите-ратуре о свакој од ових група - Хасанова књига садржи исцрпну и ауторитативну библиографију и наше свештенство требало би да се упозна са том материјом.

2)    Политички култови: они укључују елементе екстремно левог
и десног крила - међу најпознатијима су различите неонацистичке
организације и комунистичке групе.

3)    Психотерапеутски култови наглашавају лично "просветљење"
кроз наводне "терапеутске" технике а такође могу укључивати и аспекте религијских и политичких култова (нпр. сајентологија, ЕСТ итд).

Полни неморал и изопаченост могу или не могу бити присутни у свакој од ове три категорије, зависно од појединог култа или његових оснивача, тј. вођа.

4. Комерцијални култови: те групе су мање познате, али брзо расту у нашем друштву. Позивајући се на похлепу, кроз новинске рекламе придобијају тинејџере и млађу генерацију. Њихове жртве обично морају да плате високе своте за "обуку", а завршавају продавајући робу идући од врата до врата у другом граду, предајући највећи део зараде компанији.

Према Хасану, четири главна чиниоца контроле ума су контрола понашања, мисли, емоција и информација. Контрола понашања тиче се окружења - шта особа облачи и где живи, а често укључује ограничавање сна и неодговарајући начин исхране.

Контрола мисли повлачи са собом манипулацију мисаоним проце-сима тако да припадници култа виде стварност на начин "ми против њих". Условљени су да одмах одбију било какво критиковање групе или њених вођа.

Емоционална контрола користи кривицу и страх као начине држања следбеника култа под контролом. Један посебно снажан аспект страха је вешта манипулација фобијама следбеника (узнемиреност, негативне мисли и анксиозност засноване на обесхрабрујућој представи о себи). Чланови су условљени да срећу дефинишу као беспоговорну покорност вођама који се морају умилостивити по било коју цену, а ипак изгледају као да никада нису сасвим задовољни нечијим достигнућем. У широкој су примени специфичне технике промене понашања.

Контрола информисања ускраћује члановима виталне информа-ције које су им потребне да би донели рационалне судове и одлуке.

Свака критичка информација о култу и његовим вођама следбеници-ма ће бити ускраћена. Често је контрола над њиховим животима и умом у тој мери снажна да чланови чак и не знају да постоји критичан став спољашњег света или забринутост због њиховог култа. Џоан Џонс пише:

"Једно од најважнијих умећа које јединка развија јесте учење критичком размишљању. Како би другачије личност могла доносити мудре одлуке? У свету истинског и лажног, у свету вероватног и апсурдног, јединке морају доносити тешке одлуке. Опстанак зависи од способности да се критички размишља.

To умеће може бити изгубљено или његов развој заустављен ако није стално у употреби. Замислите како би историја другачије изгледала да су се следбеници Џима Џонса упитали "Зашто?" Али нису... Они су били жртве беспоговорне послушности. Они нису критички размишљали и они су мртви."

Иако није неопходно да сви култови користе горенаведене техни-ке, Хасан каже да "сваки вид контроле има велику моћ и утицај на људски ум. Сви заједно, они чине свеукупну мрежу која може манипулисати чак и људима најснажнијег ума". Уколико је култ више софистициран, утолико ће употреба тих техника бити суптилнија, било појединачно, било у смртоносној комбинацији. О сваком методу или контрола расправља се далеко исцрпније у Хасановој књизи.

Поред свега тога, брижљиво се потхрањује менталитет елитизма. Следбеници култова често осећају да су они на неки посебан начин "изабрани" за велику мисију, за јединствен задатак у историји. Касније ћемо видети да се једна нарочита форма тог менталитета може појавити чак и у Православљу. Како Хасан каже, следбеници култова сматрају да су бољи, да имају више знања и да су моћнији од било кога у свету".

Како изгледа психо - социјални профил типичног припадника култа? Према књизи Питера Роулија, "Нови богови у Америци" (Peter Rowley, New Gods in America) "велики број, ако не и већина младих који се прикључују овим веровањима имала је више него незадовољавајућа искуства са својим родитељима. Средовечни родитељи, под утицајем материјализма и сећања на кризу из тридесетих, или су занемаривали своју децу, или су их држали у крутим психолошким стегама. Многа нова веровања, а посебно комуне представљају нове "породице", замењујући тако оне које никада нису ни постојале... Вође су очигледно очинске фигуре, замењујући оне "тате" који су своје време радије поклањали својим предузећима него својим синовима и кћерима".

Православни родитељи морају схватити да данас у нашем друштву постоје десетине хиљада бивших чланова култова и да су Божијим провиђењем неки од њих нашли пут до Православља. Хасан каже да они напуштају групе из три основна разлога: они иступају (многи, када једном схвате да је то нешто врло лоше дословно побегну), бивају истерани - често под врло грубим околностима како психички, тако и физички, или им се саветује да иступе.

Иако имају срећу да напусте деструктивни култ, прилагсфавање животу у "стварном свету" може бити изузетно тешко. Ако не поседују добре информације и савете након што изађу, страхови на које су их подстакли култови и које носе са собом претвориће их у "темпиране бомбе". Такође, многи чланови култа дуго су живели без било каквог нормалног запослења или дру-штвеног живота, тако да је за њих процес поновног прилагођавања животу зрелих особа непремостива препрека".

Тај процес "поновног прилагођавања" може пасти у удео пастирском саветовању свештеника током периода припреме за крштење. Његова стручност - или њен недостатак - могу бити критични за будући духовни опстанак некадашњег члана култа, сада катихумена.

 

А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дело еванђелиста, служење своје испуни (2. Тим. 4;5).

 

Православље је и раније познавало култове: оно, у ствари, у том погледу има дугу историју искуства и мудрости. Чак ни Џим Џонс и његов Џонстаун нису ништа ново: неколико фанатика који су одбијали свештеника међу староверцима 17. века подстакли су своје следбенике да жртвују саме себе како би избегли оно за шта су веровали да су силе антихриста - и многи су то и учинили. Међутим, осим у догматском погледу, највећа разлика између старих секти хлиста и скопаца у Русији и модерних култова је у далеко софистициранијој употреби контроле ума.

Ми ретко говоримо о томе, можда чак и сумњамо у то, и извесно да нам је непријатна та идеја, али култови чак и данас врше утицај унутар Православља. Неки од нас знају за она места, околности и "вође" (понекад игумане или архимандрите, а понекад и ожењене свештенике) који врше нездрав и збуњујући утицај на своје следбенике - али то нисмо нужно повезивали са култовима.

Они међу нама који су остали верни "старим" методима наших очева у вери, цене послушност и понизност и брижљиво очување монашких принципа, и увек се угледамо на наше старце (посебно монахе) као на вође и узоре. Међутим, ти превасходно практични идеали у рукама неискусних, ментално оболелих, неморалних или жељних моћи могу бити злоупотребљени.

Постоји много књига на енглеском језику које се баве традиционалном монашком или мирјанском духовном борбом (у Грчкој, Русији или на било ком другом месту). Најбоља су житија светих или животописи великих црквених подвижника, како мушкараца, тако и жена. Постоје такође изврсни "приручници" о духовној борби (као што је Невидљива битка или Арена). Такве књиге могу представљати мерило којим ће неофит проценити какво искуство доживљава у датој ситуацији.

Треба, међутим, бити опрезан: иако се у тим књигама може много прочитати о старцима и послушности према њима, мора бити јасно да у овој земљи, у најмањој мери, НЕМА правих стараца чији би глас за ученика или духовно чедо могао бити глас неба. Врло је опасно мислити другачије: читаве групе заведене су у раскол или јерес само зато што су веровале да је њихов вођа непогрешиви "старац".

Као додатак општим особинама техника контроле ума изнетим у првом делу овог чланка (које се могу у потпуности или делимично применити и на испољавања култа када се он појави у оквиру Цркве), постоје извесна питања која би требало поставити везано за поједине вође и њихове следбенике.

Ако одговор на било које од тих питања наговештава да "нешто није у реду" следбеник (било да је он у мушком или женском манастиру, у парохији или некој мирјанској организацији) треба одмах да га напусти јер послушност има значај и вредност само ако је добровољна, а никако ако је изнуђена страхом, осећањем кривице или емоционалном уценом. To се не сме прећутати.

 

1.   Каква је историја групе или јурисдикције? Као свештеник,често сам био изненађен колико мало интересовања будући преобраћеник показује за то питање.

2.   Вођа групе (епископ, игуман, игуманија, свештеник, мирјанин). Одакле потиче и где се школовао? Будите опрезни када се каже "сви други манастири су лоши; њима не можете веровати, али ми радимо какотреба!"

3. Постоји ли "параноичан говор" или осећање "ми против њих"? Да ли вођа осећа да га остали у православном свету "прогоне" или "не схватају"? Да ли се спољашњи критичари доживљавају као "непријатељи"? Да ли се следбеници одвраћају од контактирања са онима који су изван групе? Да ли се критичарима увек упућују нехришћански или понижавајући називи као "глупаци", "простаци", "сељаци", "световњаци" и сл?

4. Да ли је некада од вас затражено да учините нешто за шта знате да је незаконито. неморално или понижавајуће? To је превара, јер када је следбеник једном прихвати култни начин размишљања све се може оправдати у име "послушности", осећања надмоћности итд, и указује на психопатску менталну структуру у личности вође.

5. Постоје ли догматска или историјска застрањивања као што су "нису нам потребни епископи (или свештеници) и сл; сви епископи били су лоши"? Будите опрезни: то обично указује да је вођа о коме је реч имао извесних проблема са својим епископом (ако га је уопште икад имао). Да ли су чињени покушаји да се наруши или уништи углед и личност других признатих ауторитативних фигура у цркви или бар да се изазове сумња у њихову компетенцију?

6. Иако у датој групи не морају поседовати спољашња обележја великог богатства, чине ли се покушаји да се следбеници наговоре да пренесу новац, посед или кредитне картице на групу? (Чак и када је у питању монаштво, то се мора посматрати врло опрезно. У уоби-чајеним ситуацијама искушеник неће пренети своју имовину ни на породицу ни на манастир - док не буде спреман за постриг). Да ли се ласка рођацима или посетиоцима како би се од њих добили велики прилози?

7. Јесу ли осећање кривице и страх употребљени, као прво, да некога уведу у групу ("ако се не замонашиш, могу ти гарантовати да ћеш отићи у пакао") или, као друго, да га обесхрабре када жели да је напусти ("ако одеш, бићеш изгубљен, вратићеш се свом некадашњем неморалном начину живота"). Постоји ли извесне неподударности у вези са онима који су напустили групу? Ви, на пример, знате да је дати следбеник једноставно иступио, док вође непрестано тврде да је био "избачен" због неморала, менталне нестабилности, непослушности и сл, пре него да једноставно кажу "он није одговарао монашком позиву".

8. Ако сте мирјанин у парохији, да ли се од вас очекује да добијете "дозволу" ("благослов") свештеника пре него што промените посао, купите нови аутомобил и сл? У нормалним околностима то нису одговарајуће надлежности парохијског свештеника, ма како он иначе био мудар и побожан. Човек може - и требао би - да затражи молитве или савет у вези са овим и другим, уобичајеним видовима свакодневног живота, али тражење дозволе је нешто сасвим друго.

9. Да ли вођа оправдава лажи или погрешна тумачења јер, како он каже, група служи "вишим циљевима"? Другачије речено, да ли "циљ оправдава средства"?

10.   Да ли чланови добијају медицински третман (физички или емоционални, ако је потребно) од групе или их упућују кућама тако да породица сноси трошкове?

11.   Постоји ли "грандоманија" од стране вођа? Другим речима, сматрају ли да су они или група они који на неки начин ослобађају, утврђују или спасавају остатак цркве?

 

Човек заиста може бити врло добар сведок, али то није нешто што треба да сузбија друге и буде разглашено надалеко и нашироко. У Православљу, "сведок" је једноставно "жив", тих, смирен и у хармонији са осталима колико год је то могуће.

У овом веку, примери св. Нектарија Егинског и праведног оца Николаса Планаса из Атине, да не помињемо нашег сопственог савременика, св. Јована Шангајског и Сан Францисканског, добри су примери за то.

Родитељима, чију би децу једног дана могао завести овај или онај "гуру" (у Цркви или изван ње) Стивен Хасан упућује мудре речи:

"Поуздавање у телевизију ради забаве или информација такође је један од фактора у предодређености особе за припадништво култу. На жалост, прекомерно гледање телевизије не подстиче наш интелект, машту или узвишене тежње. Уместо тога, телевизија охрабрује конформизам и изазива искривљено перципирање стварности. На ком се другом месту сви проблеми могу решити у једночасовној епизоди?

Уз све то, док је свакако важно да се зна шта се дешава у свету, америчка психа плаћа данак непрестаним вестима о проблемима са дрогом, сексуалним екандалима и насиљем. Постајемо неосетљиви за своје сопствене вредности и губимо моћ имагинације и проницљивости".

У последњој деценији или приближно у том периоду, менталитет култова озбиљно је угрозио невине духове и душе многих православних тражитеља. Неки од њих били су болно повређени, иако су могли напустити групе које су их повредиле. Као родитељи и свештеници. имамо одговорност да се са тим проблемом суочимо отворено и поштено, иако није ни лако ни пријатно да се то учини. He смемо се претварати или забијати главу у песак.

 

Међу задацима са којима треба да се суочимо су следећи:

 

1. Да помогнемо родитељима да схвате чиниоце у породичном животу који би могли предодредити нашу децу да једног дана препусте своју слободну вољу бескрупулозним и безвредним вођама, било у Цркви, политици или на неком другом месту. Морамо научити децу шта је слободна воља, како она делује и због чега је толико драгоцена. Морамо почети да их учимо већ сада.

 

2. Морамо поучити нашу омладину шта је истинско духовно очинство (или материнство), шта сачињава истински монашки живот и која су, са друге стране, препознатљива обележја култа.

 

3.    Својим примером и речима морамо покушати да ослободимо што је могуће више душа које су сада уплетене у активности култова и које, будући да више нису у стању да испоље своју слободну вољу, можда никада неће наћи довољно снаге да их сами напусте.

 

4.    Саветовати и васпитавати оне који су већ напустили култове, али можда још увек пате не само због емоционалних ожиљака већ и због још увек отворених рана од тог искуства.

 

Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан (Еф. 6;13).

 

 

 


[1] Преносимо део увода Владимира Димитријевића за ове текстове, који су објављени у књизи На дверима Вечности, у издању Образа Светачког.

 

"Све ово, (тј. текстови упозорења о правилном руковођењу нап.уредништва Православног Одговора.), међутим, уопште не значи да човек треба да живи по својој вољи и памети настојећи да "буде сам свој духовник". И данас, као и свагда, има добрих духовних руковођа, људи мудрих и частивих, чији је циљ да човека приведу Христу и науче га трезвености и слободи Православља. Такве духовнике треба тражити и слушати, молећи се Господу да нам их подари за наше спасење".

 

 

преузето из књиге "На дверима вечности - Свети Лаврентије Черниговски"

у издању библиотеке "Образ Светачки"

Православна Мисионарска Школа при храму Св. Александра Невског

 

 

 

^