Култови изнутра - одговор[1]

Владимир Мос

 

Чланак о. Алексеја Јанга "Култови изнутра и споља" (март/април 1996) изазвао је коментар који се у другом православном периодичнику недавно појавио са покушајем да се ублажи или умекша упозорење о. Алексеја Јанга о лажним старцима унутар Цркве.

Коментар је, међутим, садржао извесне грешке које су искљуниво твжиле да омаловаже нстинитост и значај речи о. Алексеја Јанга. Следећи одговор на тај коментар овде није толико штампан као одбрана чланка о. Алексеја Јанга, колико као његов вредан продужетак. Намерно смо уклонили позивања на извор коментара и изоставили име аутора, јер наша намера није да расправљамо о овој теми, него једноставно да је појаснимо.

 

Аутор Коментара пребацује о. Алексеју што уопште говори о монаштву, будући да је то, како он примећује, "једна група која се, уопштено говорећи, не може адекватно проучавати изван својих граница. а нарочито то не може онај ко није монах".

Међутим, појава лажног старчества, која је толико распрострањена у наше време, не погађа само монаштво, нити су принципи старчества езотерична тајна која је разумљива и важна само за монахе (премда, као и у свим питањима вере, што је живот испуњенији врлинама, утолико је дубље и разумевање).

Многим мирјанима у парохијама. парохијски свештеници наметнули су монашку послушност присвајајући за себе ауторитет који одговара само истинском, духоносном старцу и отац Алексеј сигурно је у праву када каже да морате бити опрезни "ако сте мирјанин у парохији и од вас се очекује да добијете дозволу ("благослов") од свештеника пре него што промените посао, купите нов ауто и сл. У нормалним околностима, то нису надлежности парохијског свештеника, ма колико он био мудар и побожан.

Човек може - и треба - да затражи молитве и савете пре тих и других уобичајених видова свакодневног живота, али је тражење дозволе нешто сасвим друго". Док се мирјани често суко-бљавају са оваквим захтевима за монашком послушношћу, о. Алексеј, као парохијски свештеник, има сва права да изрази своје мишљење о тој теми заснивајући га, наравно, на предању Православне цркве, како је откривено у Светом Писму и списима Светих Отаца.

Један од Отаца који су највише упозоравали на опасност од лажних стараца био је епископ Игњатије Брјанчанинов пишући: "Оно што је речено о усамљеништву и затворништву мора се такође рећи и о послушности старцима у оном облику у ком је она упражњавана у древном монаштву - таква послушност није прихватљива у наше време (Арена, Џорданвил, Манастир Свете Тројице, одл. 12, стр. 43).

Отац Алексеј не помиње епископа Игњатија, али он следи исту традицију када тврди:"... у овој земљи, данас, најблаже речено, нема правих стараца, чији би глас за његовог ученика или духовно чедо био глас неба". У Коментару се расправља о овом мишљењу и истиче да је у Оптинској пустињи старчество цветало у време епископа Игњатија, као и да су "у овом веку многи свети старци у Русији, Румунији, Бугарској, Грчкој, Светој Гори, Синају и на другим местима водили безбројне душе ка спасењу".

Међутим, овде се не расправља о броју истинских стараца у Русији и Америци током 19. и 20. века. Нагласак је на томе да је благодат истинског старчества постала изузетно ретка (како би и могло бити другачије у ери Антихриста?) и да се мора бити веома опрезан пре ступања у однос строге послушности претпостављеном старцу, будући да послушност лажном старцу, према сведочењу Све-тих Отаца, може довести до тога да човек изгуби душу.

Размотримо неке примере.

Током шестог века, када је монаштво било на врхунцу и када су се на многим местима могли пронаћи уистину духоносни старци, св. Јован Лествичник је ипак сматрао за потребно да упозори:

"Када подстакнути смиреноумљем хоћемо да сагнемо главу и да своје спасење у Господу потпуно поверимо другоме, треба још пре него што ступимо на тај подвиг, ако поседујемо иоле проницљивости и разборитости, да просудимо, испитамо и, да тако кажем, искушамо свог духовног крманоша, како не бисмо допали у руке морнара уместо крманоша, болесника уместо лекара, страсника уместо бестрасника, и како се, уместо у пристаништу, не бисмо нашли пучини и тако претрпели бродолом".

Касније, св. Симеон Нови Богослов је писао:

"Ако желиш да се одрекнеш света и да се научиш еванђелском животу, немој се предавати (поверавати) неискусном или острашћеном учитељу, како се уместо еванђелском не би научио демонском животу, јер је учење доброг учитеља добро, а учење лошег (учитеља) лоше. Рђаво семе неизбежно доноси рђаве плодове... Сваки слеп човек који се прихвати да води друге је варалица или обмањивач, и они који га прате падају у јаму пропасти; по речи Господњој, А слепи слепога ако води оба ће у јаму пасти (Мт. 15; 14).

Током осамнаестог века ситуација је постала тако озбиљна да, упркос снажној жељи да нађе истинског старца коме би се могао потчинити у потпуној послушности, свети Пајсије Величковски није био у могућности да нађе таквог човека, иако је прокрстарио свим областима између Русије и Свете Горе. На крају су он и један истомишљеник, брат са Свете Горе, ступили су у узајамну послушност један другом имајући уместо оца и руководитеља учење Светих Отаца.

Аутор Коментара пише: "Ми такође морамо схватити шта је право старчество. Истински старци, наравно, неће од нас захтевати да учинимо оно што је погрешно или неморално, нити ће тврдити да говоре ауторитетом који им је дат са неба или да су непогрешиви. Ми православни нисмо паписти".

To је у реду. Он, међутим, наставља: "Чињеница да у тим мери поверавамо душе својим старцима, чини их обличјем Христовим и када Бог дела кроз њих, њихове људске грешке постају небитне. Укратко, наша послушност унутар монаштва и благодат светог пострига која нас закриљује ствара старчество. Старчество није лично. Где год постоји искрена монашка послушност постоји старчество".

Зар послушност ученика ствара старце, зар их она чини обличјем Христовим? Вероватно се аутор непрецизно изразио, али први је утисак да ове речи подразумевају да благодат старчества не долази одозго него одоздо, не од Бога него од субјективног и - сасвим вероватно - незаслуженог поверења ученика. To можда значи да Бог дарује човеку благодат старчества као одговор на ватрену веру његовог ученика. To је, међутим, неприхватљиво са православне тачке гледишта. Ученик никога не може учинити старцем као што ни мирјанин не може руко-положити свештеника.

Епископ Игњатије посебно оштрим тоном скреће на ово пажњу:

"Можда ћете оспорити: вера искушеника може заменити некомпетентност старца. To није тачно. Вера у истину спасава. Вера у лаж и демонску обману је погубна, по речи апостола: Зато што не примише љубав истине да би се спасли (то говори о онима који својевољно пропадају), зато ће им Бог послати силу обмане (допустиће им да пате), да верују лажи, да буду осуђени сви који не вероваше истини него заволеше неправду (2. Сол. 2; 10-12).

Како онда да разликујемо истинске и лажне старце? И. М. Концевич даје одговор у својој књизи о оптинским старцима:

"Они који су се предали руковођењу истинског старца доживљавају посебно осећање радости и слободе у Господу. Онај, који пише ове редове и сам је то осетио. Старац непосредно преноси вољу Божију. Општење са Богом увек је здружено са осећањем духовне слободе, радости и неописивог душевног мира. Насупрот томе, лажни старац потискује Бога у позадину, постављајући своју сопствену вољу на место Бога, што је праћено осећањем поробљености, утучености и готово редовно унинијем. Осим тога, потпуна потчињеност ученика лажном старцу поништава његову личност, сахрањује његову вољу, изопачује осећање праведности и истине и, на тај начин, одвикава његову свест од одговорности за сопствена дела".

У вези са лажним старчеством Игњатије Брјанчанинов каже следеће: "Страшна је ствар бити без сопственог мишљења и зависити од нечијег ауторитета, прихватити на себе дужности које се могу поднети само по наређењу Светог Духа и деловањем Духа. Страшно је тежити да се буде сасуд Светог Духа пре него што се покидају све везе са сатаном и док је тај сасуд још увек оскрнављен делањем сатаниним! To је погубно и за човека и за његовог ближњег, то је злочиначки и богохулно".

Лажно старчество изазива хипнотисаност мишљења и будући да је y његовој основи лажна идеја, она рађа духовно слепило. Када лажна идеја замагли стварност, не може се више прихватити ниједан аргумент, јер се сударају са фикс - идејом за коју се мисли да је необорива чињеница".

Старчество, према Концевичу, није ништа друго до дар пророштва, други од дарова Духа које наводи апостол Павле (1. Кор. 12; 28). To потврђује и свештеноисповедник Варнава (Бјељајев), епископ Печерски, и сам прозорљиви старац, који пише: "У руској религиозној свести старци су подвижници који су прошли кроз дуга преиспитивања и искуством дошли до спознаје духовне битке, будући да су многим подвизима стекли дар расуђивања и стога су у стању да духовно усмере онима који им се обрате".

Упозорење епископа Игњатија против лажних стараца не треба да буде схваћено као порицање свих облика монашке послушности. Ако би то било тачно, тешко да би оптински старци и епископ Теофан Затворник захтевали од монаха да читају његова дела. Јеромонах Никон Оптински, у својим коментарима на списе епископа Игњатија ("Писма духовним чедима") објашњава да се упозорења епископа Игњатија примењују само на најстрожу врсту односа ученик - старац: мање строги облици послушности још увек задржавају сву своју духовну употребљивост, па чак и нужност, јер ниједан хришћанин не може се спасти без послушности и док, на неки начин, не одсече своју вољу.

Међутим, у наше апокалиптичко време, када је охладнела љубав многих и када постоји опште духовно осиромашење, исто је тако опасно захтевати најстроже облике послушности као што би било опасно да се захтевају најстрожи облици поста, молитве или неког другог облика подвижништва. Морамо распознавати знаке времена и прила-годити им своју стратегију преживљавања.

Када, с једне стране, увидимо колико је тешко бити хришћанин у лавиринту модерног живота, a ca друге, како су мирјани и побожни монаси прошлих времена брзо и лако задобијали спасење кроз строгу послушност богоносном старцу, чини се примамљивим да се нађе такав старац чак ако он и не постоји. Када, међутим, предамо своју вољу лажном старцу, постајемо робови човека, човека који страда од врло тешке духовне болести; како каже апостол Павле, купљени сте скупо, не будите робови људима (1. Кор. 7;23). Постајући робови људима, губимо суштинско својство човека створеног по лику Божијем - независно просуђивање и могућност да се непосредно обратимо Богу за просветљење и помоћ.

Многи преобраћеници настоје да се покоре лажном старцу из другог разлога - стога што их је он привео Православљу и што он може бити једини православни вођа у околини. У том случају мешавина захвалности и страха да ће се бити потпуно изоловано може навести преобраћеника на закључак да га је божански промисао морао водити ка томе да сав свој живот потчини том човеку ради спасења своје душе.

Лажни старац, који је често вешт психолог, може искористити ситуацију да би задобио потпуну контролу над својим ученицима, додавајући, у случају непослушности, претње застрашујућим санкцијама које укључују врло строге казне, проклетства, па чак и анатемисање и искључивање (могуће, привидно) из Православне Цркве - што је трагична ситуација која може довести до тога да преобраћеник сасвим напусти Православну цркву, а чему је писац лично био сведок у православним заједницама у Енглеској, Русији, Бугарској и Грчкој.

Многе, који су упали у замку лажног старчества и почели да сагледавају своју стварну ситуацију, одвраћају од ослобађања лажним осећањем кривице, као да нису постојале околности у којима ученик није могао да буде послушан старцу. Иако далеко од јереси, постоје извесни услови у којима је исправно одбити послушност и напустити старца, као што читамо у Изрекама пустињских отаиа:

"Један од браће запитао је авву Пимена рекавши: Губим своју душу живећи уз мог аву; треба ли да и даље наставим да живим крај њега?' Старац је знао да он то сматра штетним и био је изненађен да је уопште питао да ли да остане тамо. Рекао му је: 'Остани ако желиш.' Брат је изашао и остао тамо. Вратио се поново и рекао: Тубим своју душу'. Старац му, међутим, није рекао да остане. Дошао је и трећи пут казавши: 'Заиста више не могу тамо да останем'. Тада је ава Пимен рекао: 'Сада си спасао самога себе; иди и немој више остајати са њим'. Затим је додао: 'Када неко види да је y опасности да изгуби душу, не треба да пита за савет'.

Најкарактеристичније обележје последњих времена је духовна изолованост појединачног верника. Наравно, ниједан истински хри шћанин никада није заиста сам: са њим је увек Бог и Пресвета Богородица, сви свети и ангели небеске Цркве. У последња времена, међутим, подршка небеске Цркве могла би бити једина стварна подршка коју савестан верник има, док земаљска Црква слаби и смањује се.

To је искуство хиљада верника руске катакомбне цркве и сада управо из катакомбне Цркве чујемо најупорније опомене да сачувамо своју духовну слободу, "готово неприметно, и мало по мало губимо слободу коју нам је као слободан дар Своје сопствене крви подарио наш Господ Исус Христос, Ослободилац свих људи" (8. канон Трећег васељенског сабора).

Тако је свештеномученик епископ Дамаскин Глуховски рекао: "Можда је дошло време када је свако позван да стане непосредно пред Бога и сам да одговор као што су чинили праоци" (Е. И, Епископи - исповедници, Сан Франциско, 1971).

Још један свештеномученик, митрополит Јосиф Петроградски, наглашава могућност да ће прави хришћани последњих времена морати да напусте свако препознатљиво духовно вођство, јер можда последњи побуњеници против издајника Цркве и саучесника њеног разарања неће бити само епископи или протојереји, него најобичнији смртници, као што је код крста Христовог Његов последњи уздах патње чуло неколико простих душа које су му биле блиске... (И.М. Андрејев, "Светитељи руских катакомби").

Ми, према томе, вероватно улазимо у последњнлериод црквене историје када је точак прешао пун круг и црква се вратила молекуларној структури цркве Авраамове породице, када постоји само неколико истинских епископа, када су облагодаћене духовне вође ишчезле у већој или мањој мери и када појединачан верник мора да тражи одговоре на своје духовне проблеме само од Бога и Божије речи, сећајући се Давидових речи: Боље је уздати се у Господа неголи се ослањати на човека; боље је уздати се у Господа неголи се ослањати на кнезове (Пс. 118; 8-9).

Ако је чак и апостолу Петру замерено да чини штетне уступке Јеврејима (Гал 2; 11-12), како онда ми можемо очекивати да никада не дсфемо у сукоб са нашим духовним вођама? Ако се чак и апостол Павле прибојавао да проповедајући друшма не буде сам одбачен (1.Кор. 9; 27), како онда можемо порицати могућност да наши духовни вођи могу такође изгубити благодат, присиљавајући нас тиме да их напустимо?

Они који истичу те тачке не наговарају на побуну - далеко од тога! Они само позивају људе на трезвено разумевање природе времена у коме живимо. Они упозоравају да они, који за разлику од апостола, Светих Отаца и богоносних стараца свих времена покушавају да господаре нашом вером (в. 2. Кор. 1; 24) морају бити одбачени ради те исте вере и због послушности једном и једином непогрешивом ауторитету, самом Богу.

To, понављамо, није позив на побуну против духовног руковођења, него на будност и трезвеност у избегавању да се, како рече Лествичник, вук узме за пастира.

 

Превод:

Антонина Пантелић

 

 

[1] Преносимо део увода Владимира Димитријевића за ове текстове, који су објављени у књизи На дверима Вечности, у издању Образа Светачког.

 

"Све ово, (тј. текстови упозорења о правилном руковођењу нап.уредништва Православног Одговора.), међутим, уопште не значи да човек треба да живи по својој вољи и памети настојећи да "буде сам свој духовник". И данас, као и свагда, има добрих духовних руковођа, људи мудрих и частивих, чији је циљ да човека приведу Христу и науче га трезвености и слободи Православља. Такве духовнике треба тражити и слушати, молећи се Господу да нам их подари за наше спасење".

 

 

преузето из књиге "На дверима вечности - Свети Лаврентије Черниговски"

у издању библиотеке "Образ Светачки"

Православна Мисионарска Школа при храму Св. Александра Невског

 

 

 

^