О латинском одступништву

Свети Амвросије Оптински

 

 

Узалуд се неки међу православнима диве постојећој пропаганди римске цркве и тобожњој самопожртвованости и дјеловању њених мисионара и усрђу латинских милосрдних сестара и са неправом приписују латинској цркви такву важност да, наводно, послије њеног отпаднућа од Православне Цркве, ова посљедња више није то, него да има потребу да тежи сједињењу са црквом римском. Након строгог испитивања, ово мнење се показује лажним, а енергична латинска дјелатност не само да не побуђује дивљење, него, напротив, буди дубоко (са)жаљење у срцима људи добромислећих, који поимају Истину.

Православна Црква од Истока чува, од времена Апостолских до данас, од новотарија неизмјењеним и неповређеним - како учење Јеванђелско и Апостолско, тако и предање светих Отаца и одлуке Васељенских Сабора, на којима су богоносни мужеви, сабравши се из читаве васељене, саборно саставили Божанствени Символ православне вјере и, гласно га обзнанивши читавој васељени у свакоме погледу савршеним и потпуним, забранили страшним забранама свако додавање или скраћивање или измјену или премјештање и само једне јоте у њему.

Римска црква, пак, одавно је застранила у јерес и новотарије. Још је свети Василије Велики обличио у томе неке епископе римске у својој посланици Јевсевију Самосатскоме: ...Они истину не знају и не желе да знају Са онима који им истину проповиједају, они се споре, а сами утврђује јерес!..."

Апостол Павле заповиједа нам да се клонимо од људи повријеђених јересју, а не да тражимо сједињење са њима говорећи: Човјека јеретика по првом и другом савјетовању, клони се, знајући да се такав изопачио, и да гријеши - самога је себе осудио". (Титу 3,10-11)

Саборна Православна Црква није два пута него је многократно опомињала посебну римску цркву, али ова, без обзира на сва правилна увјеравања оне прве, остала је упорна у свом погрешном начину мишљења и дјеловања. Још у седмом стољећу, настало је у западним црквама неистинито умовање да Дух Свети происходи и од Сина. У почетку су против тога новог умовања устајале саме папе, њих неколико називајући га јеретичким. Папа Дамас тако о њима говори у саборној одлуци: Ко о Оцу и Сину мисли исправно, a o Духу Светоме неисправно тај је - јеретик!" (Окруж. посл. 5). Исто су потврђвале и друге (православне) папе, Лав Трећи и Јован Осми. Али, велика већина њихових посљедника, заведена правима на превласт, пошто је у њима нашла многе свјетовне угоде, дрзнула се да измијени православни догмат о исхођењу Светога Духа, упркос поставци седам Васељенских Сабора, а такође и упркос јасним ријечима Самога Господа у Јеванђељима Који од Оца исходи" (Јов 15, 26).

Али, како једна грешка коју грешком не сматрамо, обично повлачи за собом и другу, тако и једно зло порађа друго - па се тако збило и са римском црквом. To што се на Западу јавило ово неисправно мудровање да Дух Свети просходи и од Сина, само је породило и други сличан зли накот и увело мало-помало у њу и друге новотарије, које великим дијелом противурјече у Јеванђељима јасно изображеним заповијестима Спаситеља нашега, као што су сљедеће (новотарије):

- кропљење умјесто погружавања у светој Тајни Крштења; ускраћивање обичним вјерницима, лаицима (онима изван јерархије) Божанствене Чаше и њихово причешћивање само под видом хљеба (не хљеба и вина као код нас);

- употреба у Евхаристији пријесних хљепчића умјесто хљеба кваснога (наше просфоре) по угледу на Јудеје (почев од папе Стефана Осмог из друге половине X вијека);

- избацивање из Литургије божанственог призива Свесветог и Животворног и Свесавршавајућег Духа;

Осим ових Латини су увели и друге новотарије, које нарушавају древне Апостолске обреде Саборне Цркве, као што су:

- уклањање крштених младенаца (дјеце) од Миропомазања
и примања Пречистих Тајни;

- уклањање брачника (ожењених) од Свештенства као свете Тајне;

признавање  папе  за  лице  непогрјешиво  и  за  мјестобљуститеља (чувара мјеста, намјесника) Христовога на земљи, итд.

Ha тај начин латинско мудровање нарушило је сав древни Апостолски поредак савршавања готово свих Светих Тајни и свих уредаба Цркве - поредак (чин) кога се држала древна, Света и Православна Црква Рима, која је тада била пречасни уд Свете Саборне и Апостолске Цркве (Окруж. посл. 5. тачка 12).

Али, главна јерес римске цркве, не по суштини, него по дјеловању, јесте измишљени догмат о папском првенствовању, или тачније гордо тражење превласти епископа Рима над осталим (четирима) патријарсима Цркве од Истока. Због таквих схватња превласти приврженици римске цркве поставили су свога папу изнад правила и установа Васељенских Сабора, вјерујући у његову непогрјешивост.

Каква је, пак, та папска непогрјешивост свједочи нелажна историја. О папи Ивану XXIII говори се у одлуци Констанцског сабора, који га је и свргао: Открило се да је господин Иван папа окорјели и непоправљиви грјешник, са правом окривљен за човјекоубиство, троваштво и за друга тешка злодјела, који је често тврдио и то упорно доказивао пред различитим великодостојницима да људска душа умире и нестаје заједно са лтцелом човјековим, попут душа звјерова и стоке, и да умрли отуда неће васкрснути у посљедњи дан".

Безакоња папе Александра VI и његових синова била су тако чудовишна да се по мишљењу савременика, овај папа уствари бринуо о установљењу царства сатаниног на земљи, а не Царства Божијега. Папа Јулије Други опијао се крвљу хришћанском, непрестано наоружавајући ради својих циљева хришћанске народе једне против других (Дух. разг. 1858, бр. 41). Постоји и много других примјера који свједоче о великим сагрјешењима папа, али сада није вријеме да се о њима говори. Поред таквих историјских свједочанстава о шкодљивости јереси и сагрешењима папе, умјесно је упитати се - да ли се с правом паписти диче умишљеним достојанством римске цркве; да ли с правом унижавају Православну Цркву од Истока, која је своју непогрешност утемељила не на једном, било коме лицу (човјеку), него на учењу Јеванђелском и Апостолском и правилима и поставкама Васељенских и девет помјесних Сабора? На тим Саборима учествовали су богонадахнути и свети мужеви из читаве васељене и установили су све што се тиче потреба и духовних неопходности Цркве у сагласју са Светим Писмом. Зато да ли основано поступају паписти који ради овосвјетских циљева постављају личност свога папе изнад правила Васељенских Сабора, поштујући свога папу као од њих непогрешивијега?

Због свих исказаних узрока Саборна Црква од Истока пресјекла је своје општење (заједничарење) са посебном римском црквом. А римски епископи, као што су са гордошћу почели, гордошћу и савршавају... Они се упињу да докажу како је Православна Саборна Црква, од њих отпала, посебна црква. To је нетачно и наопако. Истина свједочи да је римска црква отпала од Православне. Паписти, да би потврдили своју умишљеност да су у праву, истичу да је њихова патријаршија, у вријеме јединства са Саборном Православном Црквом међу пет патријаршија била прва и најстарија, али заборављају да је то било ради царствујућег Града Рима, а не због неког нарочитог духовног достојанства или (Богом им повјерене) власти над другим Патријаршијама. Они су и своју цркву нетачно назвали католичком", тј. саборном, јер се дио цјелином никада називати не може. Римска црква не би требало да се назива саборном црквом нарочито због тога што је она одбацила поставке Васељенских Сабора, поводећи се за сопственим умовањем.

Некима боде очи бројност и свераспростањеност приврженика латинске цркве, те зато мисле, невјеродостојно схватајући истину, да би се можда због тога латинска црква требало да назива Васељенском и саборном? To мишљење је, међутим, сасвим погрешно, јер нигдје у Светоме Писму се нарочито духовно право не приписује мноштву и бројности.

Господ је јасно показао да признак Истинске Саборне Цркве није у мноштву и бројности: He бој се, мало стадо, јер благоизволи Отац ваш да вам да Царство" (Лк. 12, 32). Постоји и примјер у Светом Писму Старога Завјета који не иде у прилог мноштву. По смрти Соломоновој, за вријеме његова сина раздијелило се његово царство на Јудејско и Израиљско и Свето Писмо десет племена представља као отпала и два као она која су остала вјерна дужности својој, а нијесу отпала.

Зато се узалуд латинска црква упиње да своју исправност доказује мноштвом, бројношћу и свераспрострањеношћу.

Знак Васељенске Цркве на Васељенским Саборима свети оци одрећују сасвим друкчије, тј. саборно је одлучено да треба вјеровати у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, а не просто у Васељенску или свераспрострањену цркву. Римска црква, иако има свуда по васељени своје следбенике, будући да не чува свете саборне и Апостолске поставке, него се приклонила новотаријама и неисправним мудровањима, нипошто не припада Једној, Светој Саборној и Апостолској Цркви.

Такође сасвим погрешно расућују Латинима благонаклони људи, који мисле да, по отпаднућу западњака од православних, у саборној Цркви као да нешто недостаје, као да због прећашњег старјешинства и бројности римске цркве Православна Црква има потребу да се сједини са њоме. Али, другачији је суд човјечији, а другачији Суд Божији. Апостол Павле јасно каже: Какву заједницу има свјетлост са тамом" (2 Кор. 6,14), то јест да је свјетлост Истине апсолутно неспојива са тамом јереси и јеретика. Латини, пак, свој јерес не желе да оставе и у њој упорствују, како свједоче о њима на дјелу се испуњавајући, током толико стољећа, ријечи Василија Великог: Истину они не знају и не желе да знају. Са онима који им истину објављују се споре, а сами устврђују јерес"...

Они који су благонаклони према Латинима, умјесто тога, требало би боље да размишљају о ономе што је речено у псалмима: Узненавидјех цркву лукавствујућих" (Пс. 25,5) и пожале оне који, ради превласти и среброљубља и других свјетовних циљева и угодности узмутише малтене читаву васељену преко инквизиције и лукавих језуитских роварења и до данас узмућују и врећају православне у Турској (ријеч је о половини XIX вијека, дакле, претежно на Балкану -прим. прев.) преко својих мисионара. Латински мисионари не труде се да у своју хришћанску вјеру преобрате роћене Турке, него се труде да са истинског пута скрену православне Грке и Бугаре, прибјегавајући при том свим небогоугодним средствима и лукавштинама. Није ли то лукављење, и то злобно лукављење?Да ли би било благоразумно тражити уједињење са таквим људима? Стога, треба ли се дивити тобожњем усрђу и умишљеној самопожртвованости   тих   дјелатника,   то   јест   латинских мисионара и милосрдних сестара? Жалосни су то подвижници. Они се упињу не ка Христу да обраћају људе, него своме папи!

Шта још рећи на питање да ли се латинска црква и друге вјероисповијести (хришћанске) могу називати Новим Израиљом и ковчегом спасења? И како разумјети евхаристију данашње римске цркве?

Новим Израиљом може се називати само Црква правовјерујућа а она повријећена јеретичким мудровањима не може. Свети апостол Јован Богослов каже: Од нас изићоше али не бијаху од нас. Јер да бијаху од нас, са нама би остали, али да се покаже да нијесу сви од нас" (1. Јов. 2,19) И свети апостол Павле каже: Један Господ - једна вјера" (Еф. 4,5), то јест једна вјера истинита је добра, а не свако вјеровање, како нерасудно мисле они који се одијелише од једне истините Цркве, о којима свети Апостол пише: Јер вам говорах да ће се у посљедње вријеме појавити ругачи који he ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и духа немају" (Јуд. 18,19). Како he онда они, који су туђи духу истине, да се назову Новим Израиљом? И како he за некога да буду лука спасења, када ни то ни друго не може да се заврши без Духа Светога?

У Православној Цркви се вјерује да се хљеб и вино у светој Тајни Евхаристије преизмјењују призивањем и силаском Светога Духа, а Латини, како је речено горе, оцијенили су да тај призив није неопходан и искључили су га из своје литургије. И тако онај који разумијева треба да разумије латинску евхаристију.

Још једно питање: ако је, као што је речено изван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве каквом се назива и јесте Црква Православна, тако сумњиво спасење других вјероисповједања, зашто се у Русији отворено не проповиједа та истина?

Одговор на то је врло прост и јасан. У Русији је проглашена мећувјерска трпељивост и иновјерци на равној нози са православнима   заузимају   код   нас   најзначајнија   мјеста:

начелници (директори) школских завода су већином иновјерци, такође и команданти пукова и батаљона неријетко су иновјерци. Гдје год да духовно лице почне да проповиједа да изван Православне Цркве нема спасења, иновјерци са својих високих мјеста негодују. Због такве ситуације руско православно свештенство је и стекло навику и укоријењено својство да о томе говрри увијено. А можда су неки, са истог разлога и усљед сталног општења са иновјерцима, и још више од читања њихових књига, почели и да мисле попустљивије" о науци о спасењу и осталих вјероисповијести.

Без обзира на дух кротости и мирољубивости и трпљења Православне Цркве и њених пастира и пастве, на западу је у претходним вијековима издато од стране сљедбеника разних хришћанских вјероучења, а издаје се нарочито у наше вријеме, толика множина књига против учења Православне Цркве од Истока да би их тешко било чак и набројати, а камо ли их оцјенити по квалитету.

И мада су такве књиге уопште препуне клевета, порицања, очигледних измишљотина и лажи, a нарочито умних" отровних смицалица, са очигледним циљем да у Европи образују дух непријатељски према Цркви од Истока, a онда и према нашој Отаџбини, те да, поколебашви вјероучење наше Православне Цркве, скрене са пута Истине њене чланове, будући да се те књиге издају под примамљивим насловима, у пријатним формама са таквом типографском привлачношћу да и нехотице привлаче радозналост читалаца, то ће се, наравно, и у нашој Отаџбини, у коју те књиге продиру мрачним путевима, наћи не мало таквих који, имајући површна схватања о предметима хришћанског учења, неће моћи да не буду заведени мислима противним истини.

Нарочито су се данас против православних наоружали писци латинске цркве, објављујући господство свога папе и посебне латинске цркве над свим владама и посебним црквама и народима свијета. Тиме су у наше вријеме особито обузети језуити у Француској који, користећи се посвудашњом распрострањеношћу францускога језика (у прошлом вијеку -прим. прев.), упињу да својом грозничавом дјелатношћу, преко дјела на том језику, расађују свој начин мишљења, противно вјероучењу и јерархијском устројству Цркве од Истока, не либећи се ради остварења тога циља ни најчудовишњијих измишљотина, очигледних лажи и несавјесног унакажавања историјских истина.

Многи од образованих православних људи, читајући дјела на француском језику, а не читајући своја на руском о православном вјероучењу, лако могу да повјерују лукаво сплетеној лажи умјесто истини, коју добро ни не знају...

 

Са руског

Весна Никчевић

 

Преузето из књиге

Истина је једна: Свети Оци о римокатолицизму

стр. 154-161

 

 

 

 

^