"Зар је и Саул међу пророцима?" или о лажној исихији

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Реч "исихија" значи тишина и безмолвије (молитвено тиховање, ћутање, усамљеност). Исихазам је посебан начин усамљеничког живота, то је подвиг усредсређене молитве, сабирање и свођење свих душевних снага у срце, то је трезвеност осећања, чистота ума од помисли, умртвљеност за свет и одважан покушај да се доживи, макар у малој мери, стање будућега века.

У садашње време објављено је на десетине књига посвећених пита-њу исихије, па ипак, смисао ове речи нашим савременицима постаје све мање разумљив, као да се скрива у густој магли.

Када читам савремена истраживања о исихији, чини ми се да се налазим у музеју у који су као експонати довезени свештени предмети узети из срушеног храма. Они су нумерисани, испод сваког је дато одговарајуће обавештење, слично анотацији на књизи, али они су престали да изазивају осећање побожног страхопоштовања: то су светиње претворене у производе уметности или историјске споменике. Може се говорити о њиховој уметничкој вредности, могуће је оцењивати филигрански рад древних мајстора, али у музеју ишчезава оно што је најважније - храм у коме су се налазили ти свештени предмети и израђевине. Ту нестаје присуство Бога и савремени човек у њима види само оно спољашње - оно што му кажу историчари уметности или кустоси.

Исихија је изнесена из пустиња и манастирских келија у свет, од кога се тако брижљиво скривала као срна која се клони људи и крије у горама. Постала је предмет научних теорија и педантне анализе, као да дискурзивно мишљење може да проникне у тајну Духа Светога, која се као награда открива за подвиг живота сличан бескрвном мучеништву. Ова тајна се предаје човечијем срцу само помоћу благодати. Исихија је недоступна за рационалну анализу, она се открива као заједничење са Богом и стање дубоког мира. Само мали број мистика решавао се да речима интерпретира оно што је изнад речи.

Да би човек схватио Григорија Паламу треба да му се приближи кроз личну аскезу. Да би схватио скривени смисао и разумео језик пре подобног Григорија Синаита и његових ученика треба да се бави Исусовом молитвом у осами, а да би говорио о исихији треба најпре да се научи ћутању.

Реч "исихија" означава тишину. Али сам појам тишине за савременог човека постао је нешто туђе. Она је испала из његовог унутрашњег опита. За њега је тишина негативан појам, то је одсуство живота или унутрашњи ваакум. О исихији он може да мисли само апстрактно.

Човек је изопачен грехом. У њему је непрекидна борба помисли и страсти. Његова свест је као површина мора које никада није мирно. У његовој души су расцеп и супротстављање између разума, воље и осећања. Они ретко кад дејствују синхроно и тада се њихово ефемерно јединство одмах распада као кула од песка. После грехопада човек не може својом снагом да надвлада расцеп и распад душевних способности и својстава. Он не може да победи три дива: гордост душе, похоту тела и незнање свога ума.

У питању бестрашћа и мира религиозне представе народа у перспективи њихове историје постале су као раскршће путева. Будизам је закључио да је само биће зло и да зато треба извршити духовно самоубиство - уништити сав садржај душе и духа и у том ваакуму без дна и својстава наћи слободу и мир - мир мртваца. Будиста треба са непоколебивошћу самураја да зарије нож у груди и убије сва осећања, укључујући и љубав. То је исихија смрти.

Други пут је - сматрати свет илузијом, укључујући и самог човека и налазити мир у бестрасном и равнодушном посматрању пролазних догађаја, као што људи гледају на игру сенки или на облаке који плове небом. То је исихија метафизичке празнине.

Хришћанска исихија је супротна овим двама путевима, овим двама учењима, сличним реквијему над светом. Исихија није смрт, него живот, то је опитно познање вечног живота, који почиње као царство Божије унутра у човеку. Царство Божије је благодат. Али поставља се питање: пошто се сви свети спасавају стицањем благодати, како људи, лишени могућности за усамљивање, а међу њима чак и они који су заузимали одговорне положаје у држави, могу да задобијају благодат и постижу светост ?

Треба имати на уму да исихија није заједнички, него посебан пут. То је најцелисходнија форма живота - као спољашње усамљивање и унутрашње безмолвије ради задобијања и опитног доживљавања благодатних стања. Овде је стално вољно ограничавање утисака који улазе у душу кроз пет чула, уништење помисли у самом њиховом зачетку и контрола сваке речи. Исихија је пребивање у благодати и созерцање у себи њених дејстава, као што су преображење, богоуподобљење, радост и унутрашња светлост. Рецимо још да је исихија жестока борба са демоном, који непрестано покушава да растроји безмолвије и у боју истргне заставу од противника.

Код Проповедника је написано: Ко разваљује ограду, ујешће га змија. У последње време почели су да десакрализују светињу као да руше свештене зидине које ограђују двориште храма. На пример, на интернету су отворени сајтови под називом Исихија, на којима ко год стигне говори и препире се о ономе што никада није доживео и можда никада неће искусити. Свети Оци су упозоравали: "Не откривај узвишено учење неприпремљенима - оно може да их погуби. А кад видиш новопочетног који се самовољно успиње на небо, ухвати га за ногу и спусти на земљу, иначе може да се размрска".

Претрпан информацијама, човек који није овладао Исусовом моли-твом и није прошао послушање код старца, а покушава да са својим страстима и гордошћу уђе у свет безмолвија, може да пренапрегне своју снагу и скрене памећу. Оци су говорили да новопочетнике по животу, а гордељивце по нарави, пустиња или изгони или убија. У манастирима су монахе приморавали да се много труде и тек затим им допуштали усамљенији и безмолвнији живот.

На тим интернет форумима нећете наићи на старце-монахе, опитне у духовном животу, него већином на људе који мало шта разумеју, много говоре, често бркају молитву са медитацијом и трују друге својим лажним представама о исихији.

Зато форуме о исихији сматрам јефтином профанацијом тајне свештеног безмолвија и мамцем за муве које су уобразиле да су орлови.

 

 

Преузето из зборника Књига о прелести и лажном духовништву

У издању библиотеке Образ Светачки

стр. 539-541

 

 

 

^