"Мач двосекли"

Архимандрит Лазар Абашидзе

 

Тешко је сагрешио цар Давид Псалмопојац, сагрешио прељубом и убиством, али, разобличен од пророка, искрено се покајао и било му је опроштено. Ипак, није избегао тешку епитимију (казну) за свој грех.

На њега је устао његов рођени син Авесалом и намерио да отме престо од свога оца а њега самог да убије. Привукао је на своју страну многе Давидове људе и умало га није следио сав Израиљ. У великој пометњи и жалости Давид је умицао потери, али се смиравао и увиђао да је гнев Божји заслужен.

Но у одлучујућој бици побуњени син је погинуо. Заплео се својим дугим бујним увојцима међ гране дрвећа у шуми и Давидови војници су га убили.

Цар није желео смрт своме сину и заповедио је војницима пред бој: Сачувајте ми сина мога, и са великом тугом примио је вест о погибији сина, плакао и дозивао: "Авесаломе, сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе... (2 Цар. 16-18).

У последње време, чим се заподене разговор на тему Цркве, све чешће и чешће у штампи и усмено међу верујућима чују се одломци и читава правила из Номоканона, књиге Правила, из светоотачких законских прописа и поука о строгости чувања вере Православне.

Да, у духовном смислу ниједно доба није се одликовало таквим безакоњем према светим канонима и древним установама, које су Самим Духом Светим преко Светих постављени ради ограђивања наше Цркве. И настало је толико нарушавања - и појединачних, и заједничких, - да је чак и Номоканон постао за нас као нека опасна књига, као што је за тешко болесног - медицински приручних о болестима: ма коју страницу да отвори, све као да је о његовој болести и као да све обећава њен најнеповољнији исход. Тако да чак и многи наши сасвим благоразумни пастири често саветују својих духовним чедима да не читају ово законоправило - да се не би случајно саблазнили.

Постаје све теже повезати правила и установе светих канона са неправилношћу и неканоничношћу нашег живота. Ако данас зажелимо да се држимо ових закона сасвим строго, онда ћемо морати многе свештенослужитеље да рашчинимо, већини световњака да одредимо епиитимију и да им не дозволимо да се причешћују на много година, да многима забранимо да улазе у храм даље од притвора, па и да, уопште, на већини храмова намакнемо велике катанце и да се разиђемо свако на своју страну. Ово ако ћемо отворено и до краја (ако ћемо руку на срце).

А ако нећемо до краја - где је онда мера? Можда је крајност и овде, можемо одмахнути руком и на најважније одредбе, правдајући се: Па, друго је сада време?! Разуме се да постоји опасност скретања и улево и удесно.

Неопходно је изабрати средњи, царски пут, пут тесан и тешко проходан, боље рећи трновиту стазу између две стрмени. Али како?

Некада су наши древни оци водили душеспасоносну беседу и поставили себи питање: која је врлина изнад свих? Стали су да проглашавају - сваки оно што је више ценио у свом подвижничком искуству: један је прогласио пост и уздржљивост, други - молитву, трећи - ћутање, плач, покајање, трећи милостињу и тако даље.

Но Антоније Велики је назвао главним духовно расуђивање, без кога сви остали подвизи не само да неће донети користи, него ће и неисцељиво повредити. Све оно најбоље и најправилније без духовног расуђивања претвара се у најподмуклије зло и трује душу више од сваког тешког греха.

Али шта је то духовна расудност? Називају је још разум Христов или око ума,а Серафим Роуз је веома успело назива православљем срца. Може се рећи да је то ново, као неко шесто чуло, духовно виђење којим човек види духовну страну ствари, корене ствари и догађаја који се протежу у духовни свет - изван граница уобичајених разумских појмова.

Ово чуло бива усађено у душу хришћанина приликом Свете Тајне Миропомазања, а раскрива се и просветљује по мери његовог личног духовног подвига и раста. Страсти, немолитвен живот, расејаност, гнев, блуд, завист, лењост и много шта друго - помућују и помрачују ово духовно око, суштинска страна збивања нам измиче, и ми почињемо да видимо само покривало онога што се догађа, само маску, која често скрива истински, главни садржај. Тада видимо само силуете предмета, као при заласку сунца.

Управо о овоме говори Апостол: Сунце да не зађе у гњеву вашему". Сунце је наше духовно виђење: смркава се и ноћ смењује дан. Када се гневимо престајемо да правшгао опажамо и распознајемо оно што се дешава. Не треба мешати духовну расудност са душевном разумношћу (рационалношћу).

Човек који није развио ову способност (духовму расудност) или ју је изгубио (што се може догодити врло брзо и неприметно), најчешће се потпуно предаје логичкој разумности (рационалности). Његове речи и мисли изграђују их у складном поретку, на све начине и у сваком погледу се поравнавају и дотерују, задобијајући изглед разговетних, али пресувих формула. У том случају логичком, законитом правилношћу речи и мисли стара се да надокнади оно што души недостаје, - правду Божју.

Што смо више подложни ветру страсти и изливима емоција, што се више заносимо површним расположењима и струјањима душевне атмосфере око нас, што слабије умемо да учврстимо котву душе своје - пажњу у дубинама срца, у области Духа, - тим више бивамо ношени и скрећемо с пута, бивамо одвођени од тог средњег, трновитог и тесног пута и бацани на стрме падине и сваљивани у правцу опасне провалије. Веома је много људи који због свог страстног, наглог и грозничавог карактера уопште нису способни да се самостално држе овог средњег пута, и никако не налазе ону меру ни надесно, ни налево.

Ако размотримо сва спорна питања која су одувек настајала у црквеним круговима, онда ћемо доћи до закључка да је истина свагда била тако танано опредељена у тој непостојаној средини, да је било неопходно духовно чуло које није подлегало готово никаквој логици и разумности и које је истовремено умело да задржава појмове и ставове који се логички узајамно искључују. И баш зато јеретици ни у једном догмату више нису могли да до краја схвате да је за разумевање био неопходан духовни разум, а не пука рационалност, а ето управо њега јеретици више нису ни могли да имају.

Често се може наићи на најтачније логичке склопове мисли, нарочито у наше умно време, у питањима црквеним и духовним, као да су то аритметички рачуни - али само онај ко је окусио миомирис Прааославља, распознаје у њима суво и пуко слово закона без живота. Колико често сам у току свог десетогодишњег настојатељства Бетанским манастиром морао да се срећем са људима саблажњеним, то јест са онима који нису могли да повежу неслагања светих канона, правила Номоканона са неким догађајима у животу Цркве.

Како су исцрпно и подробно ти људи излагали правило за правилом, слово за словом - из Светих Отаца, из учења црквеног, - али уз сву тачност аргумената испадало је да у Цркви нешто није у реду и да истину треба тражити још негде, док је хлеб Живота као увек био у црквеним храмовима и никуда није требало одлазити у потрагу за њим. Али како је било тешко тим људима да поврате мир који су изгубили!

Недостајало им је управо нешто друго - да одустану од тражења правде умом и само да поверују -не знам како, ето тако просто безумно: има Бога у Цркви нашој, има светиња, упркос свим правдама и неправдама човечијим - има!

Духовно виђење, за разлику од душевног разумевања и знања, види и у дубину, и у ширину, и у прошлост и у будућност, једноставно види - необјашњиво, недоказиво, мимо логике, без анализе и испитивања. Бог открива ово знање - у духу човека, у срцу. А душевно разумевање узсву своју уметничку вредност, оштроумност, красноречивост -ослања се на упоређивање, уподобљавање и доказивање једних, других, трећих закона, правила речи и мишљења. Међутим, и поред све те складне архитектуре појмова оно не уме да позна најважније: вољу Божју.

Учење Светих Отаца је свето, али да би се сасвим правилно применило, потребна је још не мања светост, то јест духовност! Правила и канони, беседе и установе Светих Отаца за човека који није задобио дух расуђивања јесу мач двосекли.

Он сече овим мачем нарушитеље до крви, али кад замахне наноси ране и себи самоме. Ах, колико се људи баш на наше очи заплело својим бујним дугим увојцима (то јест својим правилним, складно повезаним и прочешљаним мислима) међ гране овог прекрасног дрвећа и остало да виси између неба и земље и колико је било прободено стрелама својих непријатеља - као несрећни Авесалом.

Сада се у Грузији води ватрена полемика о екуменизму, о нарушавању канона и правила Цркве, о кварењу православног вероучења од стране наших јерараха и јерараха других аутокефалних Цркви и уоп-ште свих хришћана, који овако или онако учествују у екуменистичком покрету. Група монаха и световњака, огорчена нарушавањима, захтева да се прекину односи са оним Црквама које имају удела у екуменизму.

Наводе се цитати и запрећења (строге опомене и казне) из Номоканона, књиге правила, и строга решења и мишљења Светих Отаца. Шта рећи? Мој негативни став према екуменизму је свима добро познат, и ја га не мењам. Сва разобличавања и незадовољства, која износе монаси и световњаци ове групе, су оправдана и разумљива. Неоспорно је да се правила и канони заиста озбиљно нарушавају, и неопходно је тражити извештај и разјашњење од пастира Цркве.

Али сам захтев и изјава о прекиду евхаристијског општења јесу мере крајње и штетне - оне ће донети много зла и страдања и ништа неће побољшати. Речима и цитатима из правила сасвим је могуће посведочити и одбранити и ове мере, а наша логика и буквални поглед на правила и каноне могу да сматрају да овај исход сасвим непосредно проистиче из учења Цркве, а у ствари такав излазак може да се покаже као одлазак из Цркве никуда.

Ипак покушајмо да шире погледамо на оно што се догађа. Ови људи често понављају: Ми не намеравамо да изазивамо раскол у Цркви, ми уопште не одвајамо себе од Цркве, просто, Свети Оци забрањују да општимо са јеретицима и ми не желимо да се причешћујемо са онима који су уплетени у екуменистичку јерес.

При том они сматрају да не треба општити не само са онима који непосредно учествују у екуменизму, него ни са онима који су на неки начин црквено повезани са овим лицима. Али то значи - ни са ким! Сви смо ми овако нли онако повезани са овим јерарсима и свештеницима. На тај начин, баца се љага на сву нашу Цркву, на све њене чланове - сви се они проглашавају за прокажене.

У овом деловању и захтевима приметна је прекомерна строгост, некаква хладна, војничка рескост - тако касапин немилосрдним покретом ножа расеца и обрађује труп заклане, одране и очишћене животиње. Дрско и лако, једним потезом пера, ставиће се погребни крст на читаве православне народе.

Јер ако данас наши строги ревнитељи захтевају да се прекине општење са оним црквама које улазе у ССЦ (Светски савет цркава), онда то само по себи значи да ћемо, ако станемо на њихову страну, сутрадан бити дужни да престанемо да се молимо за нашу браћу-хришћане у Русији, Грчкој, Јерусалиму, Србији, Бугарској, на Атону, - само зато што они помињу своје јерархе, а ови (и то, разуме се, никако не сви) учествују на екуменистичким скуповима.

А зна се колико је међу овим људима подвижника и исповедника највернијих Православљу и крајње самопожртвованих, колико је и епископа који категорички не прихватају екуменизам, колико је међу њима још увек најсветијих људи! Колико пред мојим очима сада искрсава лица монаха и верника из разних земаља и из разних Цркава, које сам сусретао на Атону или са којима сам се тамо упознао.

А сада наши ревнитељи православља мене позивају да прекинем општење са свом том заиста најправославнијом нашом браћом? Имао сам срећу да четири пута по месец-два дана живим на Светој Гори и видео сам и осетио довољно поуздано дух и начин живљења атонских монаха. Много пута сам служио Литургију у олтару заједно са настојатељима атонских манастира и видео сам њихову настројеност за време празничних богослужења. Два брата из Бетанијског манастира већ више од две године живе у Ксиропотамском манастиру и видели су и сазнали много од оног што нипошто не бива откривано ни брзо, нити свакоме.

У почетку Атон се поклонику открива са друге стране, допада се, привлачи, али нечим свагда понеког и саблажњава - и то је све стара прича, - при првом упознавању манастира свагда бивамо напрегнуте пажње, радознали, неповерљиви и не можемо и не желимо да верујемо да негде може бити све тако узвишено и далеко боље него код нас.

Али када све то напрегнуто очекивано прође и човек стане да се погружава у атонски живот, као у родну кућу, тада душа већ бива изван себе од радости и не престаје да се диви молитвености, смирењу, мудрости и хришћанској култури атонских отаца. На Атону има веома много монаха који тамо живе већ двадесет, тридесет, четрдесет година и више. Има отаца који живе на Атону не напуштајући га, па и оних који готово и не излазе из својих келија и носе тежак молитвени подвиг.

У многим манастирима Атона монаси устају на келејно правило у дванаест сати ноћу по нашем времену и три-четири часа се моле Исусовом молитвом, а у три или четири сата ујутру иду у храм на заједничку молитву. Причешћују се четири пута недељно. Много пута сам посматрао са каквим страхопоштовањем су монаси приступали причешћу и са каквим страхом Божјим и побожношћу тамо служе Литургију.

Много пута сам говорио себи: Немогуће је, не могу да верујем да данас, у наше време, још може бити таквог светог живота, зар је то још могуће у двадесетом веку? Наша браћа су ми испричала да су монаси Атона велики подвижници, али да на сваки начин то скривају од туђег погледа. Многи од њих несумњиво поседују нарочити дар мудрости па чак и прозорљивости, само то никако не примећују сви.

А зна се како Атон доживљава текућа збивања у Црои, са каквом пажњом, како напрегнуто и неуморно прати сва екуменистичка збивања, колико се тамо пише књига и чланака против папизма, против јереси и против екуменистичке делатности. Атон најактивније ради на борби против изопачавања Православне вере. Колико смо књига, часописа, чланака и новина са обличавањима екуменизма и јереси видели на Атону и у Грчкој!

И монаси у Русији са напрегнутом пажњом прате збивања у свету. И тамо има много прозорљивих и духоносних отаца. И у Русији многи монаси и мирјани тражили су иступање из екуменистичког ССЦ (Светског савета цркава) - али ни тамо, ни тамо нико није стао да прекида општење са јерарсима. Када су се атонски монаси негативно изјаснили поводом изјаве грузијских ревнитеља о прекидању евхаристијског општења са Патријархом Грузијске Цркве, онда су ови последњи сместа резимирали: Продали су се!

Атон продао Православље?! Ко то говори? Нама је добро познат начин живота Атонаца и начин живота наших узбуњених монаха - о, како жалосно упоређење! Зар наши монаси мисле да у Русији, на Атону, у Јерусалиму не зкају свете каноне? Да нису читали Свете Оце које они цитирају, да не знају за нарушавања којих има у црквеном животу? Је ли могуће да они мисле да се сви ови оци само боје да изгубе уносну службу? Али то је најподлија клевета!

Видели смо и знамо у каквој духовној и озбиљној атмосфери се одвија разматрање таквих озбиљних питања -питања страшних и веома битних на Атону. Знамо са каквом побожношћу и страхом, и са каквим брижљивим изразима говоре на ову тему у Русији. Такође знамо и у каквој уличној атмосфери решавају ова гштања наши ревнитсљи. Чули смо отворене претње од ових делатника, подсмевања и поруге, малтене школске, детињасте несташлуке и подвале - и то све у погледу свештеника, архимандрита и епископа! Све ово одаје веома нездрав дух наших бораца. Ту је право-словије (правословљење) истиснуло Православље.

Монаси свих тих Цркви нипошто се не разликују од ове групе наших ревнитеља по томе што мање знају, или што су бојажљивији, или хладнији у вери, него по томе што поред овог, разумског знања, имају још не мало Божјег страха и побожности, а осим овог отвореног нарушавања канона и правила виде још много и много.

Дубином молитвеног срца, у коме се даноноћно разлеже Исусова молитва, знају они (а не - мисле), да то није, да то још није врхунац, да Бог још не жели то раздељење, да још увек нема воље Божје за то. Да, чудна су наша времена, не уклапају се у оквире строге логике!

Мени су овако пренели речи Атонаца: Да, све што говоре у Грузији и ми одавно и добро знамо, знамо и више, и могли бисмо да прекинемо општење са екуменствујућим јерарсима, кад бисмо то сматрали неопходним. Међутим то је још крајње непожељно, а ми предвиђамо све оне најтеже последице које ће из тога настати. Многи људи који заиста желе да се спасу, тада неће моћи да се спасу.

Још један моменат: зашто са овим истим захтевима нисмо иступали раније, јер стање ни пре двадесет пет година није било боље? На пример, зар није било узнемирујуће када је 1969. године Синод Руске Православне Цркве донео антиканонско тумачење о догтуштању римокатолицима да се причешћују Светим Тајнама из снисхођења (по ико-номији)? (Године 1986, услед тога што се пракса није развила, ово тумачење било је опозвано).

Па зар је мало озбиљних поремећаја настајало. но шта нас је спречавало? Чини се да се променило само то што су наша браћа изгубила оно осећање мере, страха и духовно чуло, који једино и обуздавају наше усијане умове и језике. Упао им је у срца бакцил праведности, то велико искушење за православне последњих времена, које често спомиње и на које често упозорава Серафим Роуз.

Ово искушење постаје нарочито велико у нашем веку гордости ума и душевне раслабљености. Јер да би неко постао подвижник канонске правде, довољно је само да мислено заузме правилан став и да дође до потребних књига и - може да се разбацује просипајући речи и правила тачно и вешто, да буде на гласу као најсмелији ревнитељ Православља, а да збиља нико не наслућује шта је у срцу тог ревнитеља. Неко може да остави гто страни молитве и постове, смирење и стражење над чулима, да подлегне страсти гнева, осуђивања, подсмевања, да пијуцка јак чај и говори, говори и да са сваком умесном, оштроумном речју расте у својим и туђим очима.

Али правилност, која није ублажена, укроћена смирењем, која је занемарила своје страсти, која није прожета духовним расуђивањем и која је изгубила познање воље Божје, јесте надправилност, духовна прелест. Она даје тачне канонске одговоре на сва питања и све распоређује по полицама, али не зна и не види коликоје сва та њена правда далеко од живе Правде-Божје.

И збиља, како мора да је слатко-пријатно (угодно) путем таквих канонских, математичких обрачуна одједном прорачукати да су се скоро сви хришћани и монаси у свему свету и сви јереји и архијереји продали, да су се за(про)јеретичили, да их је могуће назвати јудама, одступницима, издајницима,и да се, коначно, сачувао само мали остатак: Лот са породицом, спасен од чудесних анђела на гори, - последњи бедем Православља, глас вапијућег у пустињи. Све је то сувише заводљиво!

Али наши ревнитељи не треба да заборављају да је и Лот, изведен из Содома на гору, пао у грех не мањи од содомског, опизши се вином. Није мање опасно опијати се и праведношћу својих речи и мисли. О надправилности често је писао Серафим Роуз: Они су направили своју каријеру у Цркви на несигурном, мада наизглед и привлачном темељу: на претпоставци да је тобоже главна опасност за Цркву у недовољној строгости. Али не, истинска опасност скривена је дубље - то је губитак ароме (миомириса) Православља, чему и сами они доприносе, без обзира на сву своју строгост... По мом мишљењу, њима је кудикамо корисније за спасење душе да малчице одступе од уставности (уставништва) и да дометну своме смирењу.[1]

Нови мудраци нашли су прост одговор чак и на тако сложено питање као што је међусобни однос разних православних Цркава. Ревнитељи тврде да су све Цркве које се држе новог календара или учествују у екуменистичком покрету-јеретичке и непотпуне.

Њих уопште и не треба називати црквама, ни њихове тајне - благодатним. Уосталом, водећи међу новопеченим ревнитељима до преласка у Руску Заграничну Цркву припадали су управо једној од јеретичких Цркава, на пример новокалендарској Грчкој Архиепископији (или старокалендарској Московској Патријаршији) која их је лишила права свештенослужења. Руска Загранична Црква примила их је из љубави, сматрајући да казна није заслужена. Штитили су их и оци Серафим и Герман.

Међутим сами одлучени ревнитељи су овако смислили: веле да Грчка Црква нема благодати Божје, и зато нема права да их лишава чина. Штавише, пронашли су да је тобоже Грчка Архиепископија благодат Божју изгубила баш за оно време између њиховог рукополагања и рашчињавања! По њиховој логици је испадало: ако признају благодатност Грчкој Цркви, треба да признају и правоваљаност свога кажњавања, то јест доживотну забрану свештенослужења...

Отац Серафим Роуз је прорекао да ће временом надправилни појачати свој утицај и створити велики раскол, и некакав пуч у Цркви, али он неће успети, и бунтовници ће завршити као безначајна секта, окорела у својим догмама. Свим овим мудрацима недостаје најважније у православном животу, на шта су указивали свети оци, - страдање.

Нова мудрост рођена је у испразном умовању, у бесплодним и бесмисленим споровима. Истински дубока јесте мудрост одстрадана, мада ни она неће дати згодан одговор на свако подругљиво питање. Онда хајде да се прожмемо овим страдањем. Наравно, надправилни о којима пише Серафим Роуз, она група из бостонског манастира, која је решила да се ревносно бори против западног утицаја у Цркви, разликује се од наших ревнитеља, но дух је, чини се, веома сличан.

Јер ево и наши ревнитељи, слично онима поменутим у књизи о Серафиму Роузу, на све начине настоје да повежу удаљавање благодати из Цркве са својим одступањем. Међутим, они никако не могу да кажу да у нашој Цркви нема благодати, јер ће то повући за собом цео низ најтежих питања. А пре свега, тада ће се довести у питање и свештенство и архимандритство њихових предводника, па и много шта друго.

Чињенице које ми знамо већ одавно и које још увек не сматрамо довољним (оправданим) поводом за раздељење, они вештачки настоје да изнесу на светлост и да их обликују тако да се представе као нова и недопустива збивања, која изазивају крајње негодовање и згражавање, после чега ће наша Црква већ одавати утисак као и да није Црква, мада се, у суштини, ништа засада није изменило на горе, него штавише у многоме и на боље. Ти људи свесно постављају пред јерархе захтев који ови никако не могу да испуне.

Па и ко може да се реши на то да прекида евхаристијско општење са Црквама - Грчком, Јерусалимском, Руском, Српском, и са Атоном?

Дакле, овде се очигледно изабира пут који ће неминовно довести до раздељења. Прекинувши црквено општење са нашом Црквом, јасно је да ће они ускоро прећи у јурисдикцију било које цркве која је већ у расколу с нама. Да бисмо ово схватили није потребно духовно расуђивање. А ти људи говоре: ми не желимо раскол? Је ли могуће да се они тако слепо држе само пуког правила, да не виде ништа около ни даље од сутрашњег дана?

У почетку смо у нашим јавним иступањима против екуменизма били истомишљеници, али сада су се наши путеви разишли и ми смо се нашли на сасвим различитим позицијама. Наш циљ је био да предупредимо, задржимо, осујетимо и успоримо кораке јерараха који воде ка пропасти и да их позовемо да одустану од погубне екуменистичке делатности.

Циљ оних који су се удаљили од нас и скренули на други пут показао се као крајњи: доказати људима да су сви јерарси аутокефалних Цркава (без изузетка) већ у понору и да више нема смисла да са њима имају било какве односе.

Наш циљ је био да очистимо студенац у нашем дворишту, у који је стало да пада камење, док је циљ крајњих ревнитеља - да затрпају студенац гомилама смећа и оду да траже воду у туђем дворишту.

Један савремени црквени аутор упоређује данашње спољашње стање наше војинствујуће Цркве са стањем тешког болесника, веома старог човека коме су као резултат тешких повреда биле сломљене неке кости и озлеђени органи тела. Све ове ране су зарастале а кости срастале, али без одговарајућег и умешног надзора - срашћивање је текло неправилно, и мада је човек жив и делатан, ипак са болом и муком влада својим телом. Ако се одједном појави млади, неваспитани лекар, који реши да тог човека треба хитно излечити и да је за то потребно поломити све неправилно срасле кости и стегнути их правилно, онда ће такво лечење пре убити или крајње осакатити паћеника.

Исти је смисао у речима светитеља Игњатија (Брјанчанинова) о томе да стара здања треба поправљати са великом пажњом и познавањем ствари, иначе рестаурација може да се претвори у потпуно разрушење. Наши ревносни борци, поставши ратоборно расположени да коренито поправе ствар, решили су да захтевају најглобалније решење проблема, то јест преправљање здања почев од самог темеља. Разуме се да ће такав приступ срушити и то напукло здање, које још стоји и многе још заклања од кише и непогоде. Разваливши здање, претворивши га у гомилу рушевина, они ће можда и учинити видивим кров и зидове, али у ствари њиховом кривицом многи ће остати под отвореним небом и за то ће морати да одтоварају!

Имајмо на уму и то да ниједан раскол није настајао, а да обе стране нису биле уверене у своју исправност и каноничност. Уосталом, за то супротстављање, за саблазан верујућих, за то негодовање, несумњиво су криви у великој мери и екуменствујући пастири Цркве, нарушитељи светоотачких правила.

О овој саблазни јасно је предсказивано у нашој брошури Пасха без Крста и оно што се догађа само очигледно потврђује и овај, још један од грехова екуменизма. Често због грехова родитеља Господ допушта да сами синови устају на очеве своје и да постају бич смирења за њих.

Али оно што је најмучније у том најстрашнијем наказању на земљи то је да често сама та деца гину на очиглед својих очева које гоне. И ко може поднети ову двоструку муку?

Давид је викао дозивајући убијеног сина: Сине мој Авесаломе, што ја нисам умро уместо тебе, ја уместо тебе, Авесаломе сине мој, сине мој, сине мој Авесаломе...

 

са руског:

Мирослав Голубовић

 

преузето из књиге "Печат Христов и Жиг Звери"

  

 

[1] То је о. Серафим писао поводом братије једног грчког манастира у Бостону, који се придружио Руској заграничној Цркви, али као "зилотски" (нап. срб. прир).

 

 

 

 

^