Место и значај духовног руковођења [1]

О. Алексеј Јанг

 

 

У Делима апостолским налази се један рани пример духовног руковођења: св. Филип путује пустињом из Јерусалима у Газу и сусреће Етиопљанина који, возећи се у својој кочији, чита старозаветну Књигу пророка Исаије - књигу која садржи много месијанских пророштава испуњених у Исусу Христу.

Св. Филип надахнут је да упита Етиопљанина: Да ли разумеш то што читаш? (Дела ап. 8;30). Човек на то одговара питањем које је њему самом било врло важно: Како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа да се попне и седне с њим (Дела ап. 8;31).

Духовно руковођење увек је имало важно место у православном хришћанству. На то указују житија светих и светоотачки списи. Оно постоји и данас где год су се побожни људи обавезали да воде истински духовни живот и да духовно делају на себи. О томе се ипак ретко прича, посебно у северној Америци где културно окружење не погодује упражњавању скрушеног тражења и следовања духовном савету. Постоји такође опасност да појединци буду сувише неспокојни и неповерљиви да би прихватили вођство оних који или нису уистину (за то) оспособљени или имају неку базичну психолошку потребу да поседују моћ над другима и да их држе под својом контролом. Духовно руковођење се, дакле, као и толико тога што припада православној духовности, може наћи на Краљевској стази, путу умерености и уравнотежености.

Шта је, дакле, духовно руковођење, коме је потребно и, што је можда најважније, ко може бити духовни руководитељ? Шта је духовни живот?

Духовни живот није ништа друго до "живот у Христу".

По речима савременог православног мирјанског теолога, духовност се састоји од путева који воде посвећењу, који воде светости (Constantine Cavarnos, Paths and Means to Holiness) Духовни живот се, дакле, тиче спасења, а спасење се тиче разумевања, узрастања и борбе, између осталог.

To је тешко дело, јер нико није "рођен" као светитељ. Напротив, чини се да просечан православни мирјанин данас мисли да води изузетно побожан живот само зато што редовно одлази у цркву, прима св. При-чешће (понекад без било какве одговарајуће припреме) и даје прилоге за Цркву. To, међутим, показује једино да је он члан цркве, али не и да води активан духовни живот.

"По дефиницији, православни хришћанин је онај ко настоји да буде послушан заповестима и да, у исто време, послушно покушава да удовољи захтевима православног начина живота, као што је откривено Писмом и Предањем.

Тако (редовно) похађање богослужења, често примање св. Тајни, упражњавање постова, давање милостиње итд - све то, и још више, чини тек минимум који се очекује од оних који следе пут Исуса Христа. To је... међутим, само почетак за онога ко би хтео да се назове хришћанином; то су први кораци у духовном животу. Ипак, они представљају стрпљиво, напорно дело истинског почетка корачања по уској стази Царства небеског" (о. Алексеј Јанг, Послушање).

Активан духовни живот, према томе, подразумева много више од испуњавања минималних захтева. Он је у ствари ништа мање нeго искрен покушај да се испуни заповест Господња: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5;48), тако да након смрти можемо стати пред Господа свети, непорочни и невини (Кол. 1;22). Црква, у свим својим благодатним пројављивањима (свете Тајне, богослужења и сам парохијски живот) јесте одговарајућа школа духовног живота, јер обилује мудрошћу и искуством, док је ц,ен превасходни циљ - да нас доведе до светости показујући нам како да своју вољу сјединимо са Божијом. Шта је духовно руковођење?

Како се суштина духовног живота састоји у "исцелењу наше искварене воље, у њеном сједињењу са вољом Божијом и њеном посвећењу тим јединством, и како је за сједињење са вољом Божијом неопходно да се она позна" (еп. Игњатије Брјанчанинов, Арена), духовно руковођење је опрезан поступак којим најпре учимо а затим примењујемо начела духовног живота, долазећи тако до поузданог познања Божије воље у односу на нас.

Само је неколицина светитеља и праведника, нашавши се у околностима у којима нису могли добити изворно и здраво духовно руковоћење, била у стању да томе поучи саме себе кроз врло стрпљиво, молитвено, и доживотно изучавање светих текстова. Такав је, на пример, био свети Пајсије Величковски, руски реформатор монаштва и учитељ осамнаестог века. Већина нас, међутим, мора следити Етиопљанина који се помиње у Делима апостолским - Како бих мошо ако ме ко не упути?

Духовно руковоћење не састоји се само у изучавању древних техника молитве, оно захтева и детаљно упутство од руководитеља, у истој мери као и руковођење у читању и проучавању и учењу унутрашњој пажњи. Оно такође укључује и једну важну димензију аскетизма - то су извесне врсте телесних вежби које у Православној цркви иду упоредо са молитвом и учењем. Те вежбе могу садржати учење о томе како да се живи смиреније, да се прихвати (уз допуштење руководитеља) додатни пост и вежбе у уздржавању и чешће посећивање богослужења - све то срачунато је да лагано подстакне и оптерети тело и његове природне енергије, стављајући их под додатну дисциплину и контролу.

У већини случајева, духовни вођа водиће своје духовно чедо корак по корак, почевши са најједноставнијом и најлакшом азбуком духовне борбе. Он ћe најпре сазнати на ком је нивоу духовног живота његов ученик - и то без обзира да ли ученик поседује само основна знања или је чак неук - а такоће ће желети да буде упознат и са неким појединостима његовог живота - да ли је у браку или не, има ли или нема деце, којим се послом бави и шта га интересује. Полако али сигурно, учитељ ће увести ученика у извесне посвећене принципе и идеје. Одредиће ученику шта да чита и са њим брижљиво разматрати оно што је прочитао.

Руководитељ ће свом духовном чеду открити различите методе молитве који су вековима прослављени у Цркви (јер је духовни живот по много чему исто толико наука колико и уметност). Он ће му такође одредити и молитвено правило, у почетку веома једноставно a затим постепено све сложеније, и врло брижљиво надзираће напредак ученика у молитви. Он ће такоће служити и као исповедник свом духовном сину или кћери, јер у овој великој тајни покајања руководитељ је највише у могућности да буде духовни исцелитељ. У том контексту, духовни отац тежи посебно да својој духовној деци укаже на пут покајања који подразумева "преумљење" сједињено са дубоким жаљењем због протеклог живота или због неког посебног дела које је особа по-чинила тако да "постоји дубока промена усмерења, изненадан заокрет центра гравитације целокупног човековог бића од материјалног ка духовном, од физичког света ка Богу, од старања за тело ка старању за душу" (Constantine Cavarnos, Paths and Methods to Holiness).

Најзад, није најмање важно да ћe духовни отац бити на располагању као саосећајан слушалац и здрава и објективна подршка када је то потребно његовим синовима или кћерима.

Ко може бити духовни руководитељ?

Као што се нико не рађа као светац, тако се нико не рађа ни као духовни отац. Будући да не можете дати оно што сами не поседујете, и сам духовни отац морао је бити (и остати) под духовним надзором и вођством некога ко је још мудрији и искуснији; он сам морао је водити духовну борбу и Божијом благодаћу и својим сопственим молитвеним напорима досегнути бар извесну висину на светом брду Голготе.

Парохијски свештеници морају бити под духовним руковоћењем током читавог свог живота. Ради тога морају ићи непосредно свом епископу или би могли познавати светог монаха или праведног свештеника коме ће веровати или под чијим ће вођством наставити да уче и узрастају. Ако свештеников духовни отац умре, он мора потражити другог. Увек се мора имати на уму аксиом: "Ко се препусти сопственом духовном вођству, тај има будалу за духовног оца".

Духовно вођство не састоји се у командовању и послушности него у вођењу и следовању. Тако, један православни духовни отац не сме бити нека врста "утицајне личности" нити сме пожелети да буде "гуру" са много ученика. Од свог духовног чеда никада неће захтевати да, чак и у најмањој мери, оскрнави своју сопствену савест или законе Божије и Цркву. Ниједан истински духовни отац неће ићи иза свог духовног стада гонећи га ударцима или замахујући бичем. Он предводи без оклевања и одважно, док га његова духовна деца следе. To је веза узајамне љубави и поштовања, "жива веза" између две живе душе, једне искусније него друге, једне способне да покаже пут јер је већ ступила на њега, друге која жели да верује и да следи... Духовни отац не присиљава, он не издаје наређења; пре би се могло рећи да он духовно чедо узима за руку и води га нежно али поуздано.

У уобичајеном парохијском животу, свештеник је аутоматски и исповедник и духовни отац свих својих парохијана. Парохијском свештенику поверено је "исцелење душа" да употребимо застарелу, али потпуно одговарајућу фразу.

У својим изврсним "Упутствима за богослове" (писаним 1765) руски епископ и светитељ, Тихон Задонски саветује оне који ће бити свештеници и духовни оци. "Запамтите да вас је на овај позив Бог призвао ради користи других... Учен свештеник ће бити способнији да одстрани рђаве навике и пороке. Учење не користи ничему без врлинског живота. Шта вреди да учите друге ономе што ни сами не упражњавате?... Стражите над собом и и будите брижни у задатку на који сте призвани..." (Nadejda Gorodetsky, Saint Tikhon of Zadonsk - Inspirer of Dostoevsky).

Иако парохијски свештеник већ даје неке уопштена духовна усмерења током проповеди, он је такође на располагању да би давао усмерења и руководио у четири ока, где обично и долази до најплодоноснијег духовног узрастања. Слично томе, у свим манастирима или богословијама један или двојица искусних духовника одређени су да испуне улогу руководитеља свих монаха, монахиња или ученика богословије.

Треба рећи да духовно руковођење није нужно ограничено на мушкарце, мада је то y наше време постала уобичајена појава. Обично постоји и неколицина врло опитних и мудрих жена - често, мада не и увек монахиња - које могу да прихвате улогу духовних мајки. У старим православним земљама постојале су (и још увек постоје) старице - женски еквиваленти старцима; житија неких од ових праведних жена дошла су до нас и могу се читати на енглеском.

Међутим, због наше незрелости и духовног сиромаштва данас на Западу, не треба да трагамо ни за старцима ни за старицама. Једноставно, у ово време када је преовладала духовна превара, велико је достигнуће наћи простодушног, пријатног, а ипак строгог духовног оца.

Морамо такође приметити да постоје посебне околности под којима парохијанин може, уз благослов свог свештеника, тражити духовно руковођење неког другог свештеника (или монаха) уместо свог парохијског свештеника.

На пример, парохијанин који осећа снажан призив ка монаштву могао би већ да развије везу са духовним оцем (или мајком) манастира коме намерава да се прикључи. Понекад може постојати озбиљан лични сукоб са свештеником, што ће захтевати да покајник потражи вођство на неком другом месту. У најотворенијим случајевима ове врсте, духовно опрезан парохијски свештеник неће имати тешкоћа да дозволи свом парохијанину да потражи другог духовног оца.

 

Коначно, "коме је то потребно?"

 

Духовно руковођење је, једном речју, потребно свима. Будући да се духовно узрастање не своди на испуњавање минималних захтева него на посвећење и светост, и како нико није рођен као светитељ, ниједан озбиљан православни хришћанин неће захтевати да буде ослобођен неке врсте духовног руковођења, ма како елементарно или споро оно било.

Сви смо ми призвани на врлину, на сједињење са Христом, и нико од нас не може то учинити сам. Мислити другачије значи бити крив за оно што најмудрији Оци Цркве називају "самообмана" (руски и српски - прелест), што је најозбиљнија од свих духовних болести.

Црква учи да постоји шест категорија светитеља: апостоли, мученици, пророци, јерарси (епископи или светитељи - учитељи), монаси и праведници. Нико од нас никада не може бити апостол; само неколицина могу бити пророци или архијереји; неколико њих биће монаси, али већина нас је одређена да будемо међу светитељима - праведницима - свештеницима или мирјанима - призваним да задобију светост живећи у свету.

О праведницима је св. Симеон Нови Богослов рекао: "Свима је, не само монасима, већ и онима који су у свету, могуће да ... задобију Бога, и тако стекну све врлине. Да је ово што кажем исти-на потврђује и св. Јован Златоусти... Он каже: И онај, ко има жену и децу, и које велики и славан у мирјанским стварима, такође може да стекне савршену врлину..."

Ово, кажем још једном, нико не може учинити сам, у издвојености, без вођства и руковођења духовног оца, чији значај не сме бити занемарен. (У ова тешка времена, међутим, његов значај не сме бити ни прецењен ни преувеличан тако што ће му се приписати нека врста лажног старчества, где ћемо своју слободну вољу у потпуности преда ти у руке човеку или жени који могу бити исто тако острашћени као и ми сами и услед тога способни да нам нанесу велику духовну штету)

Прихватање здравог духовног усмерења део је оружја за духовну битку и духовни отац је тај који нам може помоћи да "укажемо довољно поштовања стању своје душе, да ли је у добром здрављу, да ли је крепка..., да ли је њен вечни живот, њена вечна срећа осигурана..." (Св. Јован Кронштатски, Духовни савети).

 

 

[1] Преносимо део увода Владимира Димитријевића за ове текстове, који су објављени у књизи На дверима Вечности, у издању Образа Светачког.

"Све ово, (тј. текстови упозорења о правилном руковођењу нап.уредништва Православног Одговора.), међутим, уопште не значи да човек треба да живи по својој вољи и памети настојећи да "буде сам свој духовник". И данас, као и свагда, има добрих духовних руковођа, људи мудрих и частивих, чији је циљ да човека приведу Христу и науче га трезвености и слободи Православља. Такве духовнике треба тражити и слушати, молећи се Господу да нам их подари за наше спасење."

 

 

преузето из књиге "На дверима вечности - Свети Лаврентије Черниговски"

у издању библиотеке "Образ Светачки"

Православна Мисионарска Школа при храму Св. Александра Невског

 

 

 

^