Мир у Асизију  и  мир Христов

Унутрашњи и спољашњи мир и губитак органског  јединства између литургијског живота, етоса и догматског учења

Амфилохије Василиадис

 

Скуп верских лидера који су се окупили прошле недеље (тј. 24 јануара 2002. год.) око Римског папе у Асизију у потрази за миром и намери да се сакупимо и заједно кренемо путем мира, како је то рeкао Папа, поставило је још једном, хитније него икада до сада читав низ питања која очекују одговоре. Једно од таквих питања јесте:

 

Да ли је мир који је тражен у Асизију и другим сличним скуповима исти мир који даје Христос?

 

Дошли смо у Асизи на ходочашће мира. Овде смо као представници различитих религија да бисмо испитали сами себе пред Богом у погледу наше предности миру, да Га замолимо за овај дар, да посведочимо нашу заједничку чежњу за светом у коме ће владати већа правда и солидарност. Желимо да дамо свој допринос у растеривању мрачних облака тероризма, мржње, оружаних сукоба који су се ових последњих месеци посебно злокобно накупили иа хоризонту човечанства."

 

Папа Јован Павле II,

у свом обраћању верским вођама у Асизију

 

Ове Папине речи упућене верским лидерима света, међу којима су били присутни и представници десет помесних Православних Цркава[1] (укључујући Пагријархе Константинопоља и Антиохије) отвориле су основно питање: Какав је то заправо мир који нам Бог даје? Да ли је то заиста престанак конфликата и растеривање мрачних облика тероризма, мржње н оружаних сукоба разашиљањем светлих зрака светлости, као што Папа каже?

Потрага за. миром у овом свету, наравно није ништа ново. Због крвопролића без преседана у нашем веку и сталне опасности од оружаних сукоба, ова жеља се посебно осећа у наше време.

Неки хришћани, међу којима и свештенство чији су се представници кренули са Папом и окупљеним верским лидерима на ходочашће мира) чак сматрају да у време Христовог рођења од Анђела објављени мир и добра воља на земљи међу људима још нису остварени. Такви чак иду толико далеко да одржавају посебне молитве како би призвали Бога да коначно на земљи омогући победу мира који већ две хиљаде година није успостављен и остаје тек обична нада, узвишени сан и болно очекивање.

Пре двадесет годииа таква размишљања нису била непозната у православном свету. иако још нису била довољно раширена. Отац Епифаније 'Теодоропулос (+1989) духовник и оснивач Маиастира Богородице Кехаритомени (Благодатне), јужно од Атине био је и те како упућеи у овај проблем. У потрази за једним савременим, а ипак отачким одговором схватање мира у нашем времену наишао сам на један кратак чланак који је он написао под насловом: О каквом миру на земљи пева анђелска песма у Вишлејему. Чланак је објављен у издању листа Кинонија за октобар-децембар 1984. године.[2] У њему је о. Епифаније дао одговор на горе поменута размишљања, и зато сматрам да је вредно да га пренесем у наставку јер је од великог значаја за догађања у нашем времену.

Оно што ове блажене душе[3] нажалост. не знају јссте да је мир који је објављен у анђелској песми већ стварност и влада земљом још од Оваплоћења Господњег. Они погрешно тумаче мир Божији који су објавили анђели као спољашњи (мир), као однос пријатељства између људи, појединаца према појединцима и народа према народима, као престанак рата и убијања. Такав мир Јеванђеље никада није објавило. Мир о коме се говори у Јеванђељу јесте унутрашњи мир, стање спокојства и унутрашњег тиховања које влада у души верујућег човека, човека који је у пријатељству и заједници с Богом у Христу Исусу. То је мир између људи и Бога, а не између људи међусобно. То је рушење преградног зида који је раздвајао небо и земљу, Бога и човека. То је окончање побуне и крај револуције створења против Створитеља.

Управо такав мир јсе Син Божији донео у свет и онај који верује у Исуса Христа Оваплоћеног, Распетог и Васкрслог - има Бога за пријатеља и налази се у синовској заједници с Њим. Он више није побуњеник, нити одступник, он внше није непријатељ Божији. За верујућег човека побуна Адамова остала је само горко сећање иа далеку прошлост. Од времена Господа и силе његове Крсне жртве, човек је ушао у нови период, у стање благодати, пријатељства и усиновљеља.

Зато се обећања мира у Јеванђељу ие односе на спољашњи мир, већ управо на овај (унутрашњи) мир. Мир свој остављам, мир свој дајем вам, каже Господ, не дајем вам га као што свијет даје (Јн. 14. 27). И другде на многим мсстима Он јасно показује да не доноси спољашњи мир, мир овога света, већ напротив каже да ће вера у Њега људе довести у сукоб и међусобни рат. Неверујући ће ратовати против верујућих, и не само да прогонства неће престати, већ ће се чак и умножити. Не мислите, вели, да сам дошао да донесем мир на земљу. Нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине (Мт. 10. 34-35).

Пре него што ће узићи на Голготу Христос је предао мир Свој ученицима, унутрашњи мир, да их не би надвладала мноштво спољашњих искушења и прогонства. Тај мир ће им помоћи да свему одоле, управо зато што је то унутрашњи мир: Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16, 33). И заиста, остављајући мир Свој уменицима Он је знао да их очекује мученичка смрт и да их шаље као овце међу вукове. (Мт. 10,16). Да ли је онда било могуће да они уживају и спољашњи мир? Скакако да не!

Наравно, није потребно казати да човек који поседује мир са Богом, са миром се односи и према ближњим. Он све љуби и никога не мрзи. Зато само такав човек може да каже: Са мрзитељима мира бејах миран (Пс. 119. 6).

Он љуби и показује доброту чак и према својим непријатељимма. Укутрашњи мир је претпоставка сваког спољашњег мира док је спољашњи мир не само неостварив, већ је и незамислив без унутрашњег мира.

Трагедија савременог човека јесте управо у томе што он објављује рат Богу, а истовремено очајнички тражи мир међу људима. Док је потпуно равнодушан према унутрашњем миру агресивно тражи спољашњи мир (у свету).

У таквом стан.у савремени човек живи још и након двадесет векова пошто су написане ове речи. Он је пао у таму оног незнања које је управо велика Светласт из анђелског прогласа дошла да одагна. И светлост светли у тами, и тама је не обузе {Јов 1. 5).

Нажалост. ова трагедија се није завршила иа овоме. Она се у наше дане проширила ни међу православним хришћанима, а посебно међу православном јерархијом. Трагедија је у стварп у томе што су јерарси, иако позвани да сведочеунутрашњи мир Христов, који надмашује сваки рачум. и који је несхватљив за свет, прихватили једну површну лаж о спољашњем миру међу људима да чак говоре, раде и учествују на скуповима где се говори да је мир могуће постићи и без Христа, позивањем на некакву произвољну идеју Бога сваке поједине религије, или чак сваког појединца понаособ.

У Асизију као и на свим сличним скуповима Православље се појављује само као једна од многих равноправних релишја, иако оно не може да се упореди са другим религијама на свету, нити је заправо уопште религија, већ Откровење Божије. Папа јс позвао православне у Асизи да би прихватли идеју да све религије света имају један циљ и заједничку намеру, иако ћемо се молити на различите начине поштујући наше међусобне верске традиције.

Тамо смо чули да мир изграђују људи, пре свега религиозни људи, међу којима су побројани и православни хришћани. Дужност свих религија и пре саега њиховнх вођа јесте да међу људима нашег времена развијају један обновљени смисао за хитну потребу изградње мира (у свету). Нашим православним јерарсима је такође речено да треба да траже дар како би познали пут мира, као да они такође живе у тами незнања и не знају да постоји само један Пророк мира, наравно не онај који је сахрањсн у Асизију.[4]

Ускоро ћемо отићи на одређена места, рекао им је Папа, како бисмо од Господа измолили дар мира за васцело човечанство. Помолимо се да добијемо дар познања пута мира, исправног односа према Богу и једних према другима. Речено нам је, противно Откровењу (а не религији) Исуса Христа у коме се једином може наћи лек за све светске болове, да је религија главни противотров насиљу и конфликту. Такође нам је казано да молитва без обзира да ли је она упућена Светој Тројици или не, води к дијалогу и дубљем познавању потребе да сваки од нас има обавезу да сведочи и објављује. Питамо се, шта да сведочи? А шта да објављује? То није речено, иако је свако од присутних могао да разуме да сви треба да сведочимо и објанљујемо сопствено искуство Бога. Питамо опет, којег Бога? Да ли једног Бога? А који је то један Бог? То је бог свих релнгија кога поштују религиозни људи и који је иако у својој појавности различит у суштини ипак исти за све јер сви путеви воде к Њему...

Ово је, нажалост, порука присутнима у Асизију, не само Папе, већ такође и Цариградског Патријарха у његовом писму муслиманима на крају Рамазана. У том писму Патријарх је изјавио: Бог је Бог мира и угодиа му је мирна коегзистенција међу људима и, наравно, оних који Га поштују без обзира на разлике које, постоје у вери између три велике монотеистичке религије?[5]

Насупрот овим идејама Папе и Патријарха, Христос није рекао жени Самарјанки. Поштуј Бога у Самарији, поштуј га у Јерусалиму - то је једно те исто. Најважније је да Га поштујеш како знаш и умеш. Он није, као што је то учинио Папа у Азисију, рекао да ћемо се молити на различите начине поштујући међусобне верске традиције. Такође није казао, као Патријарх у свом писму муслиманима, да су разлике у вери независне од поштовања и служења Богу.

Господ је насупрот свему томе недвосмислено рекао:

Жено, вјеруј ми да долази час када се нећеше клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба ди се клањају. Рече му жена; Знам да долази Месија звани Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - који говорим с тобом. (Јов. 4. 21-26).

У овоме лежи суштина проблема. Да ли се служење Богу може одвојити од откровења, дух од истине, Хрпстос од познања свих ствари? Да ли мир могу да постигну и задобију они којн одричу да се Богу мора клањати у духу и истини, то јест, они којв тврде да разлике у молитви и сам предмет тих молитава ннје од значаја, односно, да је вера независна од богопоштовања? 11ослушајмо шта каже Си. Григорије Палама:

(Бог) Отац јесте Отац саме Истине, односно, јединородног Сина. А Дух Свети поседује Духа Истине, баш као и Логос Истине. Зато ће они који поштују Оца у духу и истини и држе се овог начина веровања, такође примити енергије кроз њих (тј. кроз Сина и Духа Светога прим. прев.). Јер и апостол каже да је Дух Један кроз кога узносимо поштовање и кроз кога се молимо, док Јсдинородии Син Божији каже: Нико не долази Оцу осим кроз мене (Јов.14, 6).

Зато пут молитве Богу, то јест, пут к миру не води само призивањем било којег бога или духа, већ једино кроз Јединородног Сина Божијсг и Духа Истине. Зато ћс само они који се држе овог начина веровања примити божанске енергије, дакле и енергију мира Међутим, прнмање ове божанске енергије (дејства) или духа мира не дешава се у било које време, или у било каквој заједници, всћ у час који ће доћи, односно, у час силаска Духа Светога и то у заједници светих, која означава духовни (мистични) живот Цркве.

Трагично одрицаее јединствености Откровења Спаситеља Исуса Христа од стране Патријарха и Папе има своје корене у дезинтеграцији органског јединства које треба да постоји између литургијског живота, етоса и догматског учења.

Догматско учење и етос се могу разумети само у оквиру богослужења а с друге стране канон (правило) богослужења органски стоји у зависности од канона вере. Прихватање постојања служења Богу независно од догматског учења и етоса, што се на пример може видети у горе наведеној Патријарховој изјави (Бог је Бог мира...) већ јс вековима учело маха иа Западу.

Такву врсту дуализма проповеда протестантизам још од времена свога настанка, а пре њсга то је исто чинила схоластичка теологија. На Истоку се ова схватања могу најјасније видети код анти-кољивара. У суштини њиховог неслагања са оцима Кољиварима, као њихов основни критеријум, није била истина вере која је изражена у Црквеном Предању. већ један неразумни однос између духа света и његових потреба. Ово исто видимо и данас у бројним примерима, као што је и скуп у Асизију, где су показани несхватљиви компромиси и отпорено одрицање од јединствене међузависности молитве и вере.

За екуменисте главии критеријум није, дакле, дух истине Православне вере, већ привремепи интереси и корист, политичке потребе или, пак, дипломатски захтеви, што је све пролазног карактера.

Из свега што јс до сада речено можемо, дакле, да закључимо да ни мир који је тражен и о коме се говорило, као ни молитва која је у Асизију узношена Богу нема ништа заједничко са оним унутрашњим миром који је објављен у време Христовог рођења, нити са молитвом у духу и истини, о којој је Христос говорио жени Самарјанки. И мир Божији и молитва у духу и истини плодови су органског односа између догматског учења, етоса и богослужења, те представљају божанске енергије (дејства) која се дају онима који се држе православног веровања у Свету Тројицу. Присуство представника десет помесних Православних Цркава на једном таквом скупу може се стога схватити као забрињавајући знак постојеће црквене шизофреније, у којој недостају истина, значење и суштина, док верност спољашњим облицима дегенерише у један стерилни церемонијализам и ритуализам, који не само да не спасава, већ чак и отежава пут ка спасењу и коначно води у такве неразумне компромисе, као што је онај који смо видели у Асизију.

Два примера везана за Асизи биће довољна да илуструју ову појаву.

Један пример изобличења вере и догматског учења који отежава пут к спасењу може се наћи у одговору недавно рукоположеног руског православног епископа у Енглеској, митрополита Илариона, представника Московске Патријаршије на скупу у Асизију. На питање: Да ли мислите да јединство између Католика и Православних може да помогне да се оствари мир у свету, он је одговорио: Наравно. Ми смо две традиционалне хришћанске религије. Морамо да разумемо да има много хршићанских вероисповести које су изгубиле осећај за традицију и које нису сачувале првобитну веру Хришћанске Цркве, који су под утицајем либерадног начина размишљања. Само су Православни и Католици у стању да сачувају традиционалне принципе на теолошком, моралном и другим нивоима, укључујући и ниво духовног живота. Зато је потребно ди будемо уједињени што је више могуће и чињеница да смо одељена представља заиста велику штету хришћанском сведочењу у свету.

Други пример. који илуструје изобличење на подручју етоса и еклисиологије у всзи са догађајима у Асизију, односи се на једну од врло малобројних помесних Православних Цркава која није послала своје представнике у Асизи. Реч је наравно о Грчкој Православној Цркви.

Гласноговорник Грчке Православне Цркве објаснио је одсуство своје цркве у Асизију противљењем међу верницима. Он је међутим, врло брзо пожурио да увери Ватикан да разлог није у противљењу јерархије, као и да је њима потребно више времена да формирају свест међу својим верницима, напомињући да би било тешко уверити вернике у Грчкој да свечаности у Асизију не значе прихватање једног синкретистичког приступа верској истини. За нас, ово је питање на коме још треба да радимо, рекао је представник Архиепископије.

Другим речима, оно што видимо на делу јесте заправо раскол у Телу Цркве, између јерархије (или да будем прецизнији, неких јерарха) и верног народа. За тај проблем гласноговорник Грчке Цркве не види решење у откривању и разумевању црквене свести народа Божијег који је бранитељ и заштитник Православља (како се каже у посланици Источних Патријарха), већ у потреби постепене реформације верног народа од стране јерархије. Другим речима, он је рекао: Дајте нам времена да их уверимо да их не издајемо. Према томе, да није страха од верног народа јерарси Грчке Цркве би вероватно били присутни у Асизију.

На основу овога може се закључити да:

1) се поједини јерарси не само боје, већ и гледају из висине на просте вернике (укључујући и светогорске монахе) и

2) да су спремни да се укључе на скупове као што је овај у Асизију чим буду сигурни да код куће неће имати штете од тога. Заиста, карактеристично за овај став јссте да је и сам Архиепископ Атински отишао толико далеко да је Папи послао лично писмо у коме је објаснио своје одсуство, уверавајући га да ће бити духовно близу осталим учесницима скупа у Асизију.

Према томе, црквеиа свест верног народа је једино (наравно уз молитве Светих и снлу Светога Духа) што задржава одређене јерархе да се још више удаље од истинског догматског учења, етоса и литургијског живота. Из тога је јасно какав је посао предвиђен за оце, пастире, учитеље, старце и вернике.

Показавши нам да су духовно близу пан-религиозним ентузијастима, како словом, тако и дслом, тешко је поверовати да поједини јерарси озбиљно намеравају да се поврате са широког пута псеудо-мира и псеудо-молитве и врате уском Путу, животворном Духу, ослобађајућој Истини и обиљу Живота богоносних Отаца.

 

Они заводе мој народ говорећи мир, а мира нигде нема  (Јез. 13, 10).

 

 

Превод С.М.Д.

Текст преузет са Интернета

 

 


[1] Православни учесници које је папа поменуо у свом обраћању су: Патријарх Вартоломеј I, патријарх Игњатије IV Антиохијски, Архиепископ Анастасије Албански, делегати Патријаршија Александрије, Јерусалима, Москве, Србије, Румуније, Бугарске, као и представници Православних Цркава Кипра и Пољске.

[2] Види чланак: О какво миру на земљи пева анђелска песма у Витлејему (1984), о.Епифаније Теодоропулос, Чланци, студије, Писма, том 1, (на грчком), Атина, 1986.

[3]  Поборници идеје да мир Христов није успостављен и да га треба измолити као дар од Бога (прим. прев)

[4] Фрањо Асишки (прим.прев.)

[5] Порука Патријарха Вартоломеја муслиманима. Објављено у Flash, gr. news. Објављено 16. децембра 2001. године. http://www.greece. Flash.gr/soon/2001/12/16/14339id/

 

 

Чланак објављен у часопису Свети Кнез Лазар,

издање епархије рашко-призренске, број 37-38, 2002. година

стр. 185 - 192

 

велику захвалност за овај чланак дугујемо брату Г.Ж.

нек му Господ стоструко узврати

 

 

 

^