Црква, Мистична Ева

Свети Амвросије Милански

 

Након што је створио човека, по Мојсијевим речима, Бог је створио и жену: И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро и мјесто попуни месом. И Господ Бог створи жену од ребра које узе Адаму.

Тај ме поступак Божији нагони на размишљање нечему вишем од онога што је ту речено. Апостол притиче у помоћ мојим мисленим трагањима и недовољно ми разумљиве речи: кост од мојих кости и тијело од мојега тијела или: Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човијека открива у Духу Божијем, говорећи: Тајна је ово велика. Каква тајна? Биће двоје једно тијело и Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој и још: јер смо удови тијела његова, од меса његова и од костију његових.

Ко је тај човек, ради којега жена оставља родитеље своје?

Та која напушта родитеље јесте Црква, сабрана од нареода незнабожачких, Црква на којој се испунила пророчка реч: заборави народ свој и дом оца својега. Ко је тај човек, ако не Онај о Коме је говорио Јован Крститељ: За мном долази човјек који преда мном би јер прије мене беше.

Из бока Његовог, док је почивао, Бог је узео ребро, јер је Он уистину уснуо и починуо и васкрсао, јер Га је Господ примио. Али, шта је то ребро, ако не снага, ако не врлина?

Када је војник пробо ребро Његово, у тај мах потекли су крв и вода ради живота света. То добро, тај живот света управо је ребро Христово, ребро новог Адама, јер први Адам је саздан као душа жива, а Други је Дух Животворни. Овај други Адам је Христос, а ребро Христово је живот Цркве.  И зато смо ми удови Тела Његовог, створени од Тела Његовог и костију Његових.

И можда су се на то ребро односиле речи које је једном изговорио: осјетих силу која изиђе од Мене? Такво је било ребро које је узето од Христа, не наудивши при том Телу Његовом, али то ребро није телесно, већ духовно, јер се Дух није разделио у Сам у Себи, већ дарује Себе свакоме ко то пожели. Таква је Ева, мати свих живих. Та мајка је Црква. Бог ју је утемељио на угаоном Камену, на Којем је подигнуто читаво Здање чврсте грађе, које јесте Храм Божији.

Нека се онда јави Бог! Нек створи жену која би била помоћница Адаму Христу. Христу Самоме није потребна помоћ. Али потребна је нама који у Цркви тежимо к благодати Христовој. Подиже се сада тај Храм, ствара се сад та жена. Зато Свето Писмо изриче нове речи: назидани (сте), вели Апостол Павле, на темељу Апостола и Пророка. Духовно обиталиште узраста сада до светилишта. Дођи, Господе! Саздај ту жену, подигни тај град. Верујем да ће Он саздати тај град.

Ево жене, мајке свију, ево дома духовног, ево града који траје довека, јер смрти за њега нема. Он је сам тај Јерусалим који се сада види на земљи, али који ће једног дана бити винут у небо више Илије, узнесен изнад Еноха. Енох је уздигнут да би му срце остало нетакнуто злобом, али овај је град Христос заволео као супругу своју, славну и свету, без мрља и порока.

А колико је тек лепше то што ће уместо једног човек све тело бити узнесено! То је нада Цркве. Да, она ће бити узнета и преображена на небесима. Илија је узнесен на пламеним кочијама; тако ће и Црква бити узнета. Не верујеш ми?

Поверуј макар Апостолу Павлу који каже: бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретење Господу. Ко се све није заузимао око подизања Града тог! Заузимали су се патријарси, заузимали се и пророци. Архангел Гаврил и безбројне војске Анђела трудили су се над њим и ево сад хорови Анђела хвале и славослове Бога, јер је крај градње Града већ близу. Многи су се над њим трудили и труде, али га само Христос зида не сам, већ Отац с Њим.

Али, да Га је и Сам имао саздати, Он не би себи приписао част тако великог стваралаштва.

Када је Соломон подизао Храм, имао је, како је забележено, седамдесет хиљада људи који су носили камен на плећима, осамдесет хиљада који су тесали камен и три хиљаде и триста оних који су надзирали градњу.

Нека се стекну овде сви Анђели, ти небески тесачи камена. Нека истешу све неравнине на том камењу, које смо ми сами, нека изгладе сваку грубост нашу. Нека нам дођу и нека нас понесу на плећима својим, јер је написано: И принесоше се синови њихови на плећима.

 

 

 

^