Мистика очевидност вере

Архимандрит Рафаил Карелин

 

У чему се мистика разликује од религије? 

Мистика собом представља доживљај вечности, осећање највише стварности, осећање тога, шта је тајанствена Суштина, Која стоји над текућим потоком времена, иза граница материјалног света и у исто време, прониче у ту материјалност и осветљава је.

Мистика је доживљавање тајанственог састанка са Оним, Који је неуловљив за људску мисао, недоступан за телесна осећања, неизразив речју, са Оним, Који је истовремено близу нама и бесконачно далек, Који нас тражи, али жели, да би и ми тражили Њега, Који је највећа срећа за човека, али за задобијање Њега, треба се одрећи себе и покорити Му свој дух. Ако питате мистика за Име Божије, он ће рећи: прво име Онај Који Јесте, а друго Непостижни.

Религија је неодвојива од мистике; она се обраћа целој личности човека, открива пут и средства за вечно богопознање. Основа религије је Откровење, које се прима кроз веру. Религија даје знања, која се потврђују мистичким опитом. Вера открива Бога као Личност и одређује услове, при којима се коначно може сјединити са бесконачним кроз озарења Божанском Светлошћу.

Откровење је обраћено трима силама душе: разуму догматика, вољи заповести и правила Цркве, осећањима богослужење и молитва.

Мистика је језгро или само срце религије. Без мистике, религија се распада: догматика постаје философија, моралност (заповести) нормама друштвеног морала, а богослужење естетиком; ван мистике, Црква собом представља социјално-историјски институт.

Без религија (овде имамо у виду Православље) мистика остаје субјективним аморфним стањем; а како духовни свет садржи у себи духовно зло, сконцентрисано у палим ангелским суштинама, онда мистика ван религије, или мистика сједињена са лажним религијама, приводи човеку демонизму.

Зато је за нас тако важна припадност Православној Цркви тог највишег критеријума духовне истине. Зато нам се теософија и екуменизам представљају као добровољно разоружање пред силама космичког зла и демонске лажи.

Православна мистика је заснована на осећању тајне и поштовања пред Творцем света, а у неком смислу пред Његовом творевином, у којој мистик види сенке Божанства. Мистика је нераскидиво повезана са аскетизмом.

Првородни грех, поразивши цело човечанство, пројављује себе у демонским импулсима и страстима.

Човек је комбинација добра и зла, узвишеног и приземног. Он се налази у постојаном стању унутрашње борбе са самим собом. Он је раскршће тамних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља је налик на магнет, који се колеба између два пола добра и греха. Његово срце је драгоцени камен, који он може подарити Богу или предати сатани. Зато је за мистика неопходан аскетизам и послушност Цркви. Без аскетизма, који укроћује страсти људске природе, и без послушности Цркви, као источника освећења, он остаје без помоћи Благодати те јединствене силе, која је способна да обузда демонске импулсе у човековој души.

Католицизам је изопачио схватање првородног греха и тиме је успавао човека. Он је аскетизам свео на минимум, оставивши га као посед само ретким монашким редовима. Протестантизам, обично гледа на аскетизам као на патологију. Католицизам је разрушио зидове аскетике, а протестантизам је туда однео последње камење за изградњу световних станишта. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умерености, поретка и штедње.

У католицизму и протестантизму мистика је уништена или деформисана. У једном случају њу замењује морал, у другом она задобија окултни карактер. У наше време постају популарни различити окултни покрети и школе.

Човек изгубивши или изопачивши своје мистичко осећање, своди религију на морал, и зато никако не може схватити каква је разлика између Православља, католицизма и протестантизма. Они му се чине, као историјске традиције, и он  се узрујава, зашто се хришћанске конфесије, а затим и све религије не би сјединиле једна са другом на основу заједничких моралних принципа.

Веру у Православље, као јединствену могућност истинског, благодатног богоопштења, он сматра дефицитом љубави према људима, конфесионалном гордошћу, мрачњаштвом, а у неким случајевима, злочином против човечанства. Ако јувелир не може видети разлику између драгоцених метала и камења, и када би тврдио да су они једнаки, њега би назвали незналицом. Највише знање јувелира се пројављује у умећу разликовања особина материјала и одређивању њихове вредности.

Ако се човеку сви предмети чине обојени у једну боју, то говори онда не о ширини погледа, не о будности очију, већ о болести вида. Ако би човек изјавио, да међу философским системима нема разлике, да се сви они подударају у главном, назвали би га онда незналицом, који није упознат са различитим философским постулатима.

А овде ми утврђујемо једно, да је без мистике немогуће схватити и оценити Православну веру, да човек, лишен мистике неће бити Православан, како он себе сматра, већ теософ или рационалиста Православног обреда.

Немогуће је без мистике и аскетизма осећати стварност Православних догмата, а без исповедања догмата и учешћа у Црквеним Тајнама стећи богатство мистика Таворску светлост. Лажни мистик пред собом види одблеске пакленог пламена који позива и води његову душу у непробојну таму.

Зато је за нас, Бог Живот живота и Светлост светлости, Православље тајанствени Синај, где се Божанство јавља човеку, вера највиша истина, а мистика очевидност вере.

 

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/pravoslavie/129/1.html

 

 

 ^