Подвижник наших горких дана [1]

(у спомен Оца Сретена Вујичића)

Свети Јустин Ћелијски

 

На сам дан Благовести, Господ га је спустио у овај горки свет. Душу благу разлио је Господу његовом телу  и кроз први благи дан у кругу годиншњих дана увео га у овај горко-загонетни живот. То је било Божје знамење и Божје предсказање: знамење да ће бити благ као дан на који се родио, предсказање да ће бити благовесник, велике радости,. И он је то уистину био; он је као нико од нас јављао радост велику Господа Христа. Тихо и благо наш кротки благовесник преносио је ту најслађу вест кроз горку средину нашу. Благовештенски план живота који му је Господ дао шаљући га кроз Благовести у свет он је сјајно остварио.

Предсказање он је потпуно оправдао: из његових уста Христова вест је уистину била блага вест. Његов живот није само живот, већ свештено и благодатно житије. Благодат свештенства он је понео кроз сву личност своју и делатност: кроз сву душу и тело, кроз све мисли и дела: живео је свештено и свето. Благодат је пстала душом душе његове; и он је зрачио благодатном кротошћу и смиреношћу. Слепи за благодат нису могли видети оно што је велико пред Господом. И он је остао за њих неопажен; а ако опажен, онда несхватљив, чудан и авај смешан.

Када живот благодаћу Христовом пређе  свештено Житије, онда се не може ухватити у речи. Увек преостаје више, несравњено више неказаног од казаног. То важи за Житија Светих подвижника Православних; то важи за житије кротког Оца нашег Сретена. Јер како се може ухватити у речи његов живот, који се Христом утопио у вечност? Његово осећање, које никад није времено и привремено, већ вечно? Његова мисао, која никад није била роб времена, већ је увек мислила оно што је Христово? Ко ће описати брижљиво скриване подвиге његове, ко сем Анђела Хранитеља његовог? Ко ће испричати једну ноћ његову, пуну молитве и суза за свјех и свја?

Он се мучио над собом и над светом; он је знао да је живот Православног хришћанина крст и сараспињање Господу Христу. Много је подвига требало да живот који је по себи мука постане за њега свештена мука, радосна мука. Он је плакао над собом и даноноћно изграђивао себе Христовим подвизима. Он није могао не плакати над собом, чим је оком Христовим сагледао себе. Сагледа ли себе човек Христом, не може не узаврети од суза. Јер је страшна тајна срца човечјег, јер је срце бездна бескрајна, говорио је богомудри Свети Макарије Велики.

И намученом, христочежњивом срцу Оца Сретенеа, Господ је открио главни, централни подвиг, подвиг који хришћанина уводи у све остале подвиге; открио му је молитву, и даровао му молитву. Он је доживео најглавнију Православну истину: да је молитва најпречи посао хришћанина, јер човека ставља у правилан однос према Господу Христу и према свету.

Он је опитно дозано велику подвижичку истину, да је молитва метод Православног живота и метод Православног мишљења. И он је сав ушао у молитву: ушао је срцем и телом. И успео је да стекне молитвени однос према Господу Христу и кроз то, молитвени однос према свету. Силом благодати Божије и облагодаћене воље његове, његово трошно тело успело је да издржи велике молитвене подвиге. Правило је да подвижници скривају своје подвиге; и он их је скривао. Ако Бог прокаже неки, прокаже га ради назидања нашег. Знам један његов подвиг: једне године прве недеље Великог Поста он ништа окусио није и пио није; а и остале дане тога Поста проживео је на хлебу и води. Уз то био је и непрестано у молитви.

Будући велики молитвеник, наш богољубљени Отац Сретен није могао не бити и велики испосник, јер су молитва и пост два подвига два близанца. Господ Исус их је као такве открио (Мт. 17:21; Мк. 9:29). Молитвом и постом Отац Сретен је душу своју разнежио до светитељске саосетљивости и до подвижничке свељубави. Са молитвеном кротошћу и благодатном нежношћу он је приступао свакоме. Молитвом је стекао љубав према људима. Он је сам гладовао, да би што више помогао гладну браћу руске избеглице.

За време глади у Далмацији, његова дарежљивост се такмичи са дарежљивошћу еванђелске удовице. Круг његових познаника је врло широк, и то: међу просјацима, међу бедницима. Он је готово наг ишао, да би наге оденуо. То знају карловачки просјаци. Немоћи немоћних, терет оптерећених, бреме обремењених, он је узимао на себе са молитвеном љубављу. Што је више давао све му је Господ више давао. Ако ико, он је осетио шта значи: блаженије је давати него узимати; то блаженство је његово блаженство.

Благодат која је била у њему није била узалуд. Он је њоме облагодатио сву вољу своју, сам ум свој, све мисли своје, сва дела своја, и показао се као слуга Божији: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави неизмерној, као сиромашан, а који многе обогаћује, као онај који ништа нема, а све има.

Молитвом и постом је наш смирени Отац Сретен пробудио себе за све што је Христово. Док је у духу времена да сви траже што је њихово, он је непрестано тражио што је Христово. Он је ваистину био бесребреник нашег доба. Иза његовог бесребреништва скрива се неисказана красота његове христољубиве душе. Из једног подвига улазио је у други. Молитвом и бдењем он је непрестано подгревао дар Божији који је био у њему. Чун душе своје он је упловио у необуревамое пристанище воље Христове: све је сносио, све је веровао, свему се надао, све је трпео као вољу Божију. На свему је захваљивао.

Он је радосно истрошио себе у подвизима: и тело и душу своју, дао је у жртву живу, свету, угодну Богу; то је било његово духовно богомољство. И у телу свом и у души он је прославио Бога. Никада није био роб стварима, ни људима, већ роб Христов. Није живео себи, нити је умро себи, већ Господу Христу. Као миомирна воштаница горео је дух његов и тело његово љубављу ка Господу. Он није угађао себи већ Господу и ближњима кроз Господа. Он није био свој; није припадао себи већ Господу Исусу; није проповедао себе већ Христа Господа; није знао ништа сем Господа Христа и Њега распета. За Христово дело никад уморан био није; он је много могао у Господу Христу који му је моћи давао да са трошним и болећивим телом својим онако подвижнички служи Господу.

 Као јуродиви Христа ради он је право ишао Господу Христу, не правећи компромисе са духовом овог света који у злу лежи. Животом својим подвижничким он је био речити протест против оваквог света и оваквог живота, нарочито у нашој Цркви. Он је живео у свету, али није био од овога света. Он није гледао оно што се види, већ оно што се не види вечно: кроз грубу кору времена гледао је језгро вечности; слушао је нечујно; гледао је невиђено. Он се неуморно борио за живот вечни, и зато се од свега уздржавао, јер који се бори од свега се уздржава (1 Кор. 9:25).

Али се није понео, већ с смирено о себи мислио; осећање личне многогрешности било је у њему светитељски развијено. Сваки дан његов био је по преимућству Павлов дан, јер је Апостола Павла волео искључивом љубављу. Сваки дан његов био је оваплоћење по неке мисли Павлове. Он се највише васпитавао на Апостолу Павлу; живео њиме, одушевљавао се њиме, позивао се на њега; све Посланице његове знао је напамет, и то на грчком; и не само Посланице, већ и цео Нови Завет. Он је павловски био суров према себи. И благ према другима, благ и милостив, и свемилостив. То знају они који су се исповедали код њега. Но на срамоту нашу, нашло се људи који су и њега усмено и писмено нападали. То је сигурно да се збуде што је Господ Христос Својим ученицима рекао: Тешко вама кад стану сви добро говорити са вама (Лука 6:26). Он је био свештеник чијем се горењу и светлењу радовао сваки непакостан човек. Ако сте желели видети Светитеља наших дана могли сте у њему.

И њега таквог, неисказано дивног, Господ је изненада узео к Себи. Не зато ли што ће му поред Господа бити несравњено боље него поред нас? Морам признати, мене је ужасно збунио и ожалостио његов прерани одлазак из овога света. Нисам могао да проникнем до провиденцијалности тога тужног догађаја. Он нам је тако био потребан, и то данас, нарочито данас, када се у нас Православље нагло своди на пуки протестантизам и неподвижнички рационализам. Он је био живи пример Православног подвижништва; и оправдање тог подвижништва; и доказ шта могу Православни подвизи израдити од човека двадесетог века. Он је био скупоцени бисер у блату наше садашњице, и Господ га је узео к Себи из тог блата. Један је богмољац, чувши за његову смрт, рекао: Можда је он тамо потребнији него овде.

Утешно је подухватити ову чудну мисао и додати: да, отуда он ће бити видовитији за све наше болове, и туге, и беде, и невоље и даноноћно моћи ће се несметано молити Господу за нас. Један наш богомудри владика пише ми:

Смрт Сретенова ма да изненадан удар за нас што остајемо врло је корисна за њега; али она је послата да би користила и другима, т.ј. свима вама, његовим друговима и пријатељима. Треба се све више, и све брже, отрежњавати од пијанства овога света и све више, и све брже, запајати се (да: и појати се) Христовим духом, силом и славом.

Наш христољубиви Отац Сретен живео је као подвижник и умро као подвижник. Тихо и без иједног трзаја и грча, без јаука и ропца, издахнуо је у молитви. На крилима молитве послао је он душу своју у онај свет. Изгледа да су хорови Анђела тихо, кротко и нечујно извукли свету душу његову из тела његовог и однели је Господу нашем Исусу Сладчајшем.

Но са милим Сретеном, отишао је ка Господу Исусу најбољи и најдаровитији ученик Богословије Светог Саве, Димитрије Јакшић. Био је кротак и мио, побожан и мудар, талентован и радан, христољубив и човекољубив. То је да би тајанство смрти и живота било чудесније и за атомски ум наш несхватљивије, да би се безрезервно предали подвизима Христовим, ми који у телу остајемо.


 

[1] У спомен свога старијег школског друга, свештеника из Бајине Баште; објављен у Хришћанском животу, број 9, 1924. године за познаваоце, чланак има у себи доста аутобиографског.

 

 

преузето из књиге "На Богочовечанском путу",

стр. 290-295

 

 

 

^