О фанатизму

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Људска реч јесте средство општења и самоизражавања. Али у нашим речницима постоје речи, које већ немају строго одређени смислени значај, и често затамњују, пре него да осветле суштину ствари. Неке од тих речи су постале надимци и етикете, које покушавају да се прилепе на оне, који се не слажу са неким мишљењем или са нечијим становиштем.

Једним од таквих речи, чији смисао људи недовољно јасно схватају, јавља се и данас модерна реч фанатизам. Често човека, чврстог у својим убеђењима, називају фанатиком само зато, што он има чврсто становиште погледа на свет, коју он не жели и морално не може мењати. Сетимо се времена, када су фанатицима називали уопште све религиозне људе; када су верујућег човека називали мрачњаком, фанатиком и саму веру у Бога хтели да представе као последицу незнања, фанатизма или лицемерја.

И ево сада, у данашње време, реч фанатизам опет почиње да се употребљава за то, да би у неком степену оцрнила, дискредитовала човека, који има своја убеђења и који их не може мењати, као што мењају рукавице, или као што камелеон мења своју боју у зависноти од средине која га окружује.

Зато нам је потребно да схватимо, шта јесте фанатизам, а шта је принципијалност.

Ја схватам фанатизам као духовну гордост, оријентисање на самога себе, убеђеност не у истину, већ искључиво у исправност сопственог мишљења. Фанатизам то је дефицити и такође одсуство љубави ка другим људима, фанатизам то је убеђење, као одређена поза, при одсуству жеље да се схвати други човек; фанатизам то је неразрушива духовна шкољка, кроз коју човек није у стању да види ништа друго; фанатизам се јавља у неком смислу као саморелигија. Мото људи, који је исповедају: Моје мишљење је увек правилно!

Што се тиче убеђености и принципијелности, овде имамо нешто друго. Човеко, имајући своја религиозна убеђења, способан је да их објасни и да их одбрани; способан је да одговори на питање, јер су она заиста за њега постали истина и живот.

Принципијелни човек, али не фанатични, уме да укаже на саму суштину, саму основу својих убеђења. Не мењати своја убеђења, не колебати се у њима, не мењати истину ради користи, т.ј. прагматизмом то уопште не значи бити фанатик. Лично мислим, да у даљој перспективи схватња истине и користи сливају се један са другим. Истина у себи нмема противречности, онај који је исповеда се никада не посрамљује, који се нада на њу, никада не греши, не обмањује се.

Али личност, која истину мења ради тренутне користи, никаданеће достићи високе циљеве и резултате. Тренутна корист, добијена ради одступања од својих убеђења, кроз неко време, може се претворити у трагедију. Та пролазна корист ће бити уништена и разорена самим потецијалом лажи и противречја, положених у њој, зато што свака лаж има своју центрифугалну усмереност. Свака лаж сама у себи садржи елементе труљења и распада. Истина је целовита и нетрулежна.

Људи који су изнутра равнодушни према религији и који само номинално припадају Хришћанству, виде у непоколебивој привршености Светом Православљу само фанатизам и одсуство жеље да се погледа около и увиди, да постоји мноштво других религија. Они не представљају, да је Православље могуће изабрати не само као једну из истина и такође не као највишу од истина, већ сам као јединствену и универзалну истину.

Поглед на Православље као универзалну истину јединствени пут ка спасењу и стварном Богопштењу неприхватљив је за те равнодушне према религији људе. Они у таквом погледу виде одбацивање целокупне историје светске културе и цивилизације. Али у таквом случају, треба погледати, како су се према Православљу односили Свети Оци.

Сви Оци Цркве, сви Васељенски и Помесни Сабори увек су учили, да је Истина једна, да нема плурализма истине и релативизма у области морала. Учење свих Светих Отаца, поштованих од стране Цркве Православне, све саборске одлуке, прихваћене као установе Православне Цркве, засниовали су се на принципу искључиве истинитости Православља.

Ни у једној саборској одлуци ви не можете наћи ни наговештаја, да постоји неколико истина и да осим Православља постоје још неке спасавајуће религије. Зато, ако ми примамо приврженост ка Православљу и убеђење, да само у њему постоји истинско спасење, за позицију фанатика, то значи, и све одлуке Васељенских и Помесних Сабора треба да прибројимо плодовима фанатизма, јер све оне говоре о јединој истини.

У одлукама Васељенских и Помесних Сабора осећа се посебна брига за чистоћу вере, за чистоћу Православља; видна је непоколебива осетљивост Светих Отаца према сваком скретању од древног црквеног Предања, према самој опасности тог скретања, која се може садржати у некаквој нетачној или непрецизној формулацији.

Знамо, како су се пажљиво на Васељенским Саборима изучавали сви они материјали, на основу којих су се формирала саборна правила, посебно догматске одлуке и канони. Понекад су се несугласице међу учесницима Сабора јављале због само једне речи, која би могла унети двосмисленост.

Ако ми сматрамо убеђеност у то, да је спасење само у Православљу, фанатизмом, онда смо одлуке Васељенских Сабора дужни да посматрамо као производ људи, недовољно просвећених и који нису имали у себи хришћанску љубав; тада ми уопште нисмо дужни сматрати себе обавезним тим важним саборским одлукама. Али шта ће онда остати од нашег Православља?

Црква не познаје никакво либерално Православље.Црква познаје само једно Православље оно, које до нас доноси реч и дух црквеног Предања, које долази од Апостола. Алиберално Православље не постоји. Теософско Православље такође. Религиозно сравњивање, сагласно којој се сви спасавају, у шта год би они веровали, ако би само веровали, лажна је и неприхватљива.

Православље сматра јединственост, јединост и вечност истине. Допуштање множине истина означава неверовање ни у једну од њих. Ако будемо прилазили убеђености као фанатизму, а према равнодушности у убеђења, као пројаву хришћанске љубави, коме ћемо онда прибројати такве Свете Оце као Кипријана Картагинског, који је рекао: Коме Црква није Мајка, томе Бог није Отац. људима кроз које је говорио Дух Свети, или већ ускоумним и злим фанатицима?

Коме ћемо прбројати Светог Николаја Мирликијског, који еје показао такву ревност у време спора са аријанцима?онима, који имају љубав према Христу, сличну љубави Апостола, или опет фанатизму, неспособном да схвати и да прихвати друго мишљење?

Не можемо именовати ни једнога од Светих, ни једнога од Учитеља и Отаца Цркве, који су говорили о множини истина. Ако ћемо ове богоносне мужеве називати фанатицима, онда шта тада означава сама реч фанатизам?

Конзерватизам није фанатизам. Реч конзерватизам нема само одрицајуће знбачење, како се често сматра у свету. Конзерватизам значи очување. Православна Црква није еволуирајућа Црква, за ралику од римокатолика. Свето Православље сматра, да еволуција у области догмата не постоји, да су Свети Оци и Васељенски Сабори отркивали догме, које су се већ налазиле у првоначалном Откровењу. Ништа квалитативно ново они нису унели, већ само пројавили, открили и одредили све оно, што је већ постојало.  

Теорија еволуција има у својој основи принцип развитка од простог ка сложеном, од примитивног и најнижег ка највишем. Принцип еволуције у домгатској сфери увек даје могућност претпоставити да се у будућем могу појавити некаква нова учеа, догмати и откровења. Што се тиче Цркве Православне, она учи да смо кренули не из сиромаштва, већ од богатства. И све богатство нам је већ дао Господ Исус Христос у Свом Откровењу. Све то богатство је било заложено у учењу прве Цркве.

Свети Оци и Васељенски Сабори су учинили заиста титански, колосални посао. Али какав посао? Они су формулисали оно, што се налазило у Светом Предању и Светом Писму, одредили догматске одлуке у беспрекорну форму речи, не уносећи у њих ништа ново. Те идеалне формулације су имале огромни значај тада, када је Цркви претила опасност неправилног схатања једних или других Православно-црквених истина. И зато су се често непосредним поводом ка њиховом саздању, јављала искривљена схватања Светог Предања и Светог Писма од стране јеретика.

У Хришћанском вероучењу није могуће уносити никакве нове елементе, јер нам је већ Господ дао целу истину. Дао нам је неку, да фигуративно кажемо, усађену енергију у самом почетку Своје Благовести и том енергијом Црква се храни у току целе своје историје. Ми не знамо више, од Цркве хиљаду година уназад. И у та времена, Црква није знала више, него у Апостолским временима. Црква је увек слична самој себи.

У Цркви постоји само једно обелодањивање: обелодањивање символа, образа. Само богословље то је прича о вечним догматима Цркве на језику, схватљивом за савременог човека. Али бгословље не може доћи до некаквих нових открића, као, рецимо, физика или хемија. Такође, када говоримо о религиозној проблематици, то ије у потпуности тачно.

У Цркви нема и не може бити никакве религиозне проблематике. Могу да изникну само одређене тешкоће при тражењу тачних вербалних формулација у процесу обелодањивања већ познатих Црквених истина. Црквене истине се не одређују на нивоу дискусија или полемика. Црквене истине то је објављивање учења Цркве, које је одувек постојало.

Например, у XV веку, постојали су такозвани паламитски спорови, који су говорили да је Црква прихватила нови догмат о Божанској Суштини и Божанским енергијама. Али, ако се обратимо патристици, видећемо да су паламити до Светог Григорија Паламе били Преподобни Макарије Велики, Симеон Нови Богослов, Григорије Синаит и многи други, да је то учење одувек постојало код Отаца Источне Цркве.

Већ је Свети Василије Велики учио о Божанским својствима и Божанској Суштини. У његовој књизи Против Евномија налазимо учење о Божанској природи и о Божанским именима. Свети Григорије Палама је формулисао Православно учење, које је било потврђено на два Сабора у Константинопољу. Али то није био нови корак или степен у развићу хришћанске домгатике. То је било правилно богословско објављивање већ постојећих и познатих истина Цркве.

Позиција, према којој је немогуће сјединити оно што се не сједињује јер Православље влада пуном истином и нема потребу за растом истине споља не може да се посматра као пројављивање личног фанатизма.

Ту позицију потврђује историја Цркве, примерима Светих Отаца и одлукама Васељенских и Помесних Сабора, који нису и не могу бити укинути Црквом, јер ће иначе бити укинути Свето Православље.

Друго питање, дал ли се сачувала у некој мери истина у инослављу; који је степен извртања истине у једним или другим конфесијама? Апостол Павле говори, да ми не судимо онима који су споља (1.Кор. 5:12-13). И зато ми се чини, да је за нас главно схватање: спасење је само у Православној Цркви. Инославје и иноверје то јe спољашње.

Спољашњима судимо не ми, већ Бог.

 

 

 

 

^