Слово о Покајању

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

- Зашто да мрете, доме Израиљев? (Јез. 18,31). Зашто, хришћани, вечном смрћу умирете због ваших грехова? Зашто се ад пуни вама, као да у Цркви Христовој није установљено свемоћно покајање? Тај бесконачно благи дар дат је дому Израиљевом - хришћанима; и у било ком тренутку живота, какви год били греси - он делује са једнаком снагом: очишћује сваки грех, спасава свакога ко прибегава Богу, макар то било у последњим тренуцима пред смрт.

Зашто да мрете, доме Израиљев? Хришћани неповратно гину вечном смрћу услед тога што се све време земаљског живота баве само нарушавањем завета датих на крштењу, само служењем греху; они гину зато што не удостојавају ни најмање пажње Реч Божију, која им објављује о покајању. Чак ни у последњим тренуцима пред смрт они не умеју да искористе свемоћну силу покајања! Не умеју да је искористе зато што не знају ништа о хришћанству, или имају не-довољну и погрешну представу, која пре треба да буде названа потпуним незнањем, него некаквим знањем. 1. 98-99

- Сви свети Православне Цркве током читавог свог живота неодступно су се држали покајања, чак и онда када је благодат Божија очигледно дејствовала на њих. Данас када се баве религијом, више траже или хладна формална знања, или лажне насладе. И једно и друго припада овоме свету, а не Христу. 6. 549

- Погрузимо се до краја и некористољубиво у труд покајања, предавши и уручивши себе у потпуности вољи и благости Божијој. "Нема неправде код Бога - учи преподобни Макарије Велики - Бог неће оставити неиспуњеним оно што је рекао, кад ми испунимо оно што смо обавезни". 1. 280

- "Покајање - каже преподобни Марко - како ја сматрам, није ограничено ни временом, нити било каквим делима: оно се савршава испуњавањем заповести Христових, сразмерно томе испуњавању."2.155

- Да би неко тачно и поуздано пребивао на путу покајања, неизрециво благи Господ умножава утеху, умножавајући умилење и осећај човекове ништавности. Своје изабране и најверније слуге од сада запечаћује Духом Светим дајући им повремено да окусе будући век. Они тако постају причасници неописиве духовне утехе. Онај ко сам себи ствара насладу - очигледно је у демонској обмани! 6. 263-264

- Чуј шта је рекао Господ. Дај вредност и тежину речима Господњим!.. Све је за нас безвредно и без тежине!.. Вредност и тежину имају само наше жеље... Још је Царство Небеско као блаш скривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13,44). Какво је то благо? Дух Свети, Који у душу уводи Оца и Сина. Какво је то поље, у коме је скривено благо? Покајања Како се то поље налази? Живом вером. Шта значи радост? Пламена ревност према делу Божијем, која се рађа од живе вере. Шта означава сакри! Ћутање и безмолвије. Шта значи: све што има продаде и купи поље! Нестицање. Све треба продати, сваку страст, сваку склоност срца, да би се купило покајање. Другачије се оно не продаје. Какву год да је ситницу задржало срце - оно не може да наследи покајање: та ситница га расејава. Сакрити се треба покајањем.

Сакрити не само од људи, него, ако је могуће, и од себе. Ко ово испуни, његово је поље - покајање; а ко је стекао то поље, његово је благо - Свесвета Тројица. О! Када би Она погледала на нас, који страдамо на таласима невидљивог мора, и даровала нам, мени и теби, да самоодрицањем наследимо земљу покајања, када би постала наше благо, наше неизмерно и неизбројиво богатство. 6. 294

- Због промена до којих долази не треба се узнемиравати као због нечег необичног; не треба се упуштати у детаљно разматрање грехова, него живот треба проводити у сталном покајању, сматрајући себе за грешног у сваком погледу и верујући да ће милосрдни Господ свакога ко само призна своју грешност примити у наручје свога милосрђа, у недра спасења. Ово се не односи на смртне грехе, јер покајање за њих Бог прима само онда када човек остави смртни грех. 6. 353

- Само смирени, само сиромашни духом, наћи ће свој мир, и привремени и вечни. Такав је удео Бог одредио онима које је изабрао за духовно, истинско служење Себи. Током земаљског живота они треба да пребивају у покајању и да им буду стране пропадљиве насладе и весеља - тим непрестаним покајањем разликују се изабраници Божији од синова света. Само посредством покајања може се прећи из душевног у духовно стање. Свети Исак Сиријски каже: Ако смо сви ми грешни и ако се нико од нас није издигао изнад сваког искушења - онда ниједна добродетељ не може бити изнад покајања (то јест све добродетељи, па и највише, треба да буду растворене покајањем). Подвиг покајања никада не може да буде окончан: он доликује увек, свим грешницима и праведницима који хоће да добију спасење. Не постоји граница која би означавала да је покајање довршено, јер је чак и савршенство савршених заправо несавршено. Стога покајање све до смрти не може да буде ограничено ни временом ни количином подвига".

...У другој беседи овај велики наставник вели: "Покајање представља двери милосрђа за оне који се брижљиво баве њиме. Кроз те двери ми улазимо у Божанску милост: у ту милост не можемо ући другачије, него само на те двери". И најузвишенији подвизи када нису растворени осећањем покајања, сујетни су, бесплодни и штетни за душу. Покајању је страна самообмана, оно је неприступно за њу. 6. 459-460

- Покајање је опште делање, које је изнад појединачних делања; а ако јуриш за појединачним делањима, покајање лако може да исклизне из твог ума и срца. 6. 824

- Верујте и са простотом се уздајте у покајање, па ће "Божије само по себи доћи" к вама, како говори свети Исак Сиријски. Бог је поуздан: отвара онима који куцају, теши оне који плачу, сиромашнима духом дарује Царство Небеско. Не размишљајте олако о покајању: оно је душа свих подвига - опште делање које треба да прожима сва друга делања. Истински напредак постигли су само они који пребивају у истинском покајању. Оно представља то суштинско делање, које нас припрема за јављање Царства Божијег у нама. Сам Спаситељ је то објавио! Покајте се - рекао је Он - јер се приближило Царство небеско. Милосрдни Господ припремио нам је чудесно, небеско, вечно Царство, показао нам је двери кроз које можемо да уђемо на спасоносни пашњак Духа и Истине - двери покајања.

Ако занемаримо покајање, без икакве сумње остаћемо напољу. Природна добра дела, добра дела према осећањима, никако не могу да замене покајање. Свети Симеон Нови Богослов, набрајајући доброчинства која је добио од свог наставника, Симеона Побожног, каже: "Он ме је поучио покајању!" И како не сматрати за доброчинства поменута средства, помоћу којих се једино могу задобити вечна, неописива блага. У покајању је - сва тајна спасења. Како је то једноставно, како је то јасно!

А како ми поступамо? Остављамо спасоносно покајање на које нам је указао Бог и тежимо ка умишљеним врлинама, јер оне задовољавају наша осећања; затим се мало-помало заражавамо се умишљеношђу и, пошто благодат не долази да нас осени и овенча, сами у себи стварамо сладосна осећања - сами себе награђујемо и тешимо се сами собом!

Није ли то смешно? Није ли то глупо? Није ли то гордо и дрско?

Престанимо да се шалимо с Богом (опростите на недоличном изразу, за који се нисам устручавао да га употребим, јер тачно доча-рава наше понашање!), живимо пред Њим у постојаном покајању. Време се приближило, спрема нам се Страшни суд, на коме нам неће бити суђено по нашим схватањима, којима смо се обмањивали, него по Истини. Предупредимо страшну несрећу покајањем, откло-нимо вечни плач пролазним. Опаметимо се грешни! Откуцао је већ једанаести час и време за делање ће врло брзо истећи. Но, сад још можемо да осудимо себе, да нас Бог не осуди. А досад смо сами себе оправдавали. 6. 261-262

- Недокучиви Бог, који је човеку, након што га је створио, даровао сва средства за очување живота, препустио је његовој слободној вољи да бира између живота и смрти: управо као што је и у искупљењу, савршивши га, по Својој недокучивој доброти и разуму, препустио нашој слободној вољи да га прихватимо или одбацимо. Он нам је претходно дао природно својство покајања: оно средство, које ми употребљавамо да бисмо уништили непријатељство и обновили мир међу собом, Он је пожелео да употреби као средство уништења непријатељства и обнову мира између Бога и људског рода, између одбачене и пропале творевине и њеног Свемогућег Творца. Покајте се! - говори Он људском роду, позивајући га к Себи. Бог је савршио ваше спасење; Бог је погазио и уништио вашу смрт, без икаквог вашег учешћа, помоћи или труда: добровољно одбаците смрт, коју сте добровољно и прихватили! Добровољно примите блажени вечни живот, који сте добровољно и одбацили! Употребите за то покајање које вам је на време дато и које зависи искључиво од ваше слободне воље! Не даје вам се ништа тешко и ново: оно што употребљавате као начин међусобног помирења, употребите и као начин помирења са Богом!

Као што се првобитна вера састоји у томе да човек поверује речима Божијим, тако се и првобитно покајање састоји у свести о својим сагрешењима и својој греховности, у жаљењу због њих, у прино шењу те свести и тог жаљења, посредством искрене исповести и усрдне молитве, пред лице Божије, са одлучношћу и обећањем да ће се оставити греховни живот и да ће се за правило понашања узети јеванђелске заповести. За таквим покајањем следи опроштај грехова, помирење са Богом, постајање блиским Богу, према јасном сведочењу Светог Писма које каже: Грех мој познадох, и безакоње моје не сакрих. Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Ти си опростио безбожност срца мога (Пс. 31,5). Такво покајање је пре крштења захтевано од оних који су примали хришћанство (Дап. 2,38); таквим покајањем се душе хришћана лече од рана којима их рањава и прља грех након примања крштења (1. Јн. 1,9).

Јеванђеље се прима вером; живот по јеванђелском учењу појачава веру - и веру по чувењу, теоретску, мало-помало претвара у делатну, практичну веру. Слично се догађа и са покајањем које наступа због живота према јеванђелским заповестима. Сопствена светлост наше пале природе, повређена грехом, слабо обасјава човекову делатност и уз њу ми видимо мало наших погрешака - видимо само најгрубље и најизраженије. Када пак наша делатност буде обасјана светлошћу заповести Христових, онда се наш поглед на себе мења; ми код себе почињемо да примећујемо мноштво недостатака, које раније уопште нисмо примећивали. Тада се пред нашим духовним очима у поразној разноликости појављује наша повређеност грехом!

Открива нам се како она греховност која представља заједничко жалосно наслеђе нас људи, тако и лична грешност, коју сваки човек усваја својим непажљивим и неразумним животом, који претходи животу посвећеном побожности. Са умножавањем подстицаја за покајање, појачава се и удвостручује и само покајање. Оно очишћује око душе. Очишћено око види више мрља на ризи душе него што их је видело док је било запрљано и израњављено грехом; природно је да се услед таквог призора и покајање појачава и удвостручује. Код подвижника који су узнапредовали оно делује неупоредиво више него код оних који тек започињу са подвигом. Хришћанско морално усавршавање је усавршавање у покајању, до кога долази од нарочито брижљивог испуњавања јеванђелских заповести. Осећај покајања је у изобиљу био својствен свима светима. Своје делање они су усредсређивали на покајање, а заповести су извршавали као да плаћају свој страшни дуг (Лк. 17,10), који и поред сталног плаћања остаје неотплаћен, који услед савршенства Зајмодавца и немоћи дужника остаје неотплатив, чак и када се стално отплаћује.

Код зрелих хришћана покајање добија нарочит и велик значај. Када су светог Исака Сиријског упитали: "Шта је покајање?", он је одговорио: "Срце скрушено и смирено". Тај велики наставник савршених хришћана је рекао: "Ако смо сви ми грешни и ако нико од нас није стао изнад искушења, онда нема ни једне добродетељи која је виша од покајања. У тој се добродетељи никада не може постићи савршенство. Она доликује увек и свима који желе да задобију спасење, и грешнима и праведнима. Не постоји граница на којој бисмо покајање могли да сматрамо окончаним - стога се оно не може ограничити ни временом, ни делима подвижника, све до саме смрти".

Када благодат Божија осени веру, онда се хришћанин узноси у живљење изнад природе. Управо тако и покајање, када је осењено Бо-жанском благодаћу, узводи свога делатника у натприродни живот. Прожети покајним осећајем и жедни покајања, Свети Оци су се ради њега повлачили у потпуно затворништво, предајући се плачу и ридању због сагледавања своје грешности и огреховљености читавог људског ро-да; од уздаха својих заборављали су на храну и од силне туге рикали су попут лавова које су ранили ловци. Познавши узвишеност покаја-ња које се приноси у безмолвију рекли су: "Изван безмолвија нема савршеног покајања". Други оци су услед сагледавања сопствене греховности са покорношћу подносили клевете, понижења, прогонства, па и смрт, ридајући и осуђујући себе као кривце за оно за шта их је клевета оптуживала Свети мученици, примајући страшне муке и смртну казну, видели су у њима жељено очишћење од своје греховности. У време када је благодат очигледним знамењима доказивала њихову изабраност и светост, они су се старали о покајању.

...Услед свог дубоког смирења највећи угодници Божији као да нису видели благодатне дарове којима су обиловали - видели су само своју греховност, која је већ била умивена Божанском благодаћу, и која је својим очигледним присуством у изабраним сасудима сведочила о одсуству греховности. Међу особинама којима се одликују свети мужеви примећује се и то, да они увек пред очима имају свој грех, чак и када га је Господ опростио, и да га оплакују као да су га управо починили и да још нису удостојени опроштаја. Тако свети Давид плачући каже: Безакоње своје ја знам и грех је мој стално преда мном (Пс. 50,5).

О светом Апостолу Петру причају да се он читавог живота сећао како се одрекао Господа и да је сваке ноћи када би се огласио петао почињао горко да плаче, баш као што је горко заплакао у ноћи одрицања (Мт. 26,75).

Преподобни Сисоје Велики, египатски пустињак, био је преиспуњен даровима Духа Светога; али, када му се приближило упокојење, он је изразио жељу да још неко време остане у земаљском животу, како би могао да се усаврши у покајању. Такво су мишљење о покајању имали највећи угодници Божији: оно се у њима образовало услед постојаног и брижљивог очишћења покајањем, при чему човеку постају јасни неизрецива узвишеност Божија, и ништавност човека услед његовог пада.

...Спасоносни дар Божији - покајање - захтева да га прихватимо са највећом побожношћу и пажњом. Немаран и презрив однос према даровима Божијим повлачи за собом страшне несреће, које представљају природну последицу таквог понашања. И како да се не догоди највећа духовна, суштинска и вечна несрећа, када ми, примајући дар Божији, одбацујемо потребно изучавање како самог дара, тако и начина на који га треба употребити? На несрећу, са великим даром покајања многи поступају крајње непажљиво и неуко!

Они неће да схвате како је покајање неспојиво са греховним животом. Живећи греховно и осећајући склоност ка таквом животу, они у одређено време прибегавају покајању како би се на тренутак умили, а одмах потом поново се погружавају у греховну прљавштину.

Како страшно обмањују сами себе! Како се страшно ругају Богу!

Бива им потоње горе од првог (2. Пет. 2,20-21). Таквим лицемерним покајањем, таквим изигравањем велике Свете Тајне и исмевањем над њом греховни живот се запечаћује и утврђује, постајући човекова неотуђива својина. На добровољне грехољупце односе се следеће речи светог Јована Богослова: Сваки који греши није Га видео нити Га је познао. Дечице, нико да вас не вара. Који твори грех од ђавола је. Сваки који је рођен од Бош не чини грех, јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити, јер је од Бош рођен. По овоме се познају деца Божија и деца ђавоља (1. Јн. 3,6-10).

Види се ко је чедо Божије, а ко чедо ђавоље - јасно је обележје по коме се разликују; немогуће је преварити се. Они који добровољно воде грехован живот, који се даве у телесним насладама, и када се називају хришћанима, чеда су ђавоља; напротив, обележје чеда Божијих састоји се у томе да живот проводе према завештању Јеванђеља и свете Цркве, а грехе, у које по својој слабости падају, брзо лече покајањем. Чак ни праведник не може да буде потпуно безгрешан: и њему је неопходно лечење покајањем, како је посведочио исти тај свети апостол Јован.

Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1. Јн. 1,8). Хришћани ране Цркве, остављајући веру незнабожаца остављали су и њихов начин живота (1. Пет. 4,3-4). Тај живот свети апостол Петар назива поплавом разврата. Да и не говоримо о народним весељима, све установе незнабожаца представљале су различите видове служења сладострашћу које је као бујица запљускивало целокупно друштво. Грешни развратни живот незнабожаца, који је представљао душу њиховог друштва, никако није био спојив са хришћанством.

Заволимо покајање и добићемо спасење. Примимо из руке Господње доживотни дар покајања - и у своје време добићемо вечни дар спасења. Свеблаги Бог покајање даде за живот (Дап. 11,18). Он ће дати блаженство у вечности онима који се истински кају, који су се помирили са Њим и постали Његови, јер је Господње спасење (Ис. 3,9). 4. 10-19

 

 

Преузето из књиге Енциклопедија Православног духовног живота

У издању библиотеке Образ Светачки

 

 

 

^