О Светим Моштима

Преподобни Амвросије Оптински

 

 Православна Црква од давнина се руководила, у првом реду, Божанственим Писмом, писмено преданим правилима Васељенских Сабора и светих Отаца, као и списима светоотачким, а онда и неписаним Црквеним Предањем. Свети апостол Павле пише Коринћанима: "Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох" (1 Кор. 11,2). На другоме мјесту он, такође, упозорава Солуњане: "Тако, дакле, браћо! Стојте чврсто и држите предања, којнма сте научени, било нашом ријечју било посланицом" (2 Сол. 2,15). У 91. правилу своме свети Василије Велики каже: "Ако се одлучимо да одбацимо неписане обичаје (Православне Цркве Христове) као да немају велику снагу, неприметно ћемо повредити Јеванђеље у главним стварима или ћемо просто  на  голо  име  без  предмета  свести Благовест".

У таква неписана предања Православне Цркве одвајкада је спадао обичај поштовања не само часних остатака и моштију (=моћи) светих Угодника Бижијих, него и самих ствари које су им припадале. На примјер, Црква није без разлога установила празник поклоњења часним веригама светог апостола Петра (16. јануара). Познато је да су се преко тих верига савршила чуда и исцељења. Хришћани првенствујуће Цркве такође су као светињу поштовали убрусе светог апостола Павла, натопљене знојем његових апостолских трудова, будући да су преко њих добијали исцељења од болести и злих духова (Дела Ап 19,12). Ако су Хришћани тако поштовали ствари које су припадале светим угодницима Божијим, схватљиво је из којих разлога су поштовали њихове телесне остатке или мошти, и зашто је настао обичај (потврђен 7. васељенским Сабором и другим помесним саборима) да се храмови строје не другачије него на(д) моштима Мученика, "будући да се у првим вековима Хришћанство ширило и утврђивало, пре свега, кроз проповеди Мученика и њихова страдања. Из тога не треба закључивати да у целости очуване мошти Преподобних не би имале једнако снажни значај: подвижнички живот Преподобних јесте једно трајно, свакодневно добровољно мучеништво.

То да су целокупно сачуване мошти Светих познате само у Русији, није тачно. Од четвртога века до данас Црква Грчка може се похвалити целокупно очуваним моштима Угодника Божијих светог Спиридона Тримитунтског, које су не само нетлене (нетрулежне), него су током 15 векова сачувале гипкост. Николај Васиљевич Гогољ, када је боравно у Оптиној пустињи, причао је издавачу житија и писама затворника Георгија, о Порфирију Григорову, да је он сам видео мошти светога Спиридона и био сведок једнога чуда које је Бог преко њих учинио. Мошти су биле обношене око града, што се чини сваке године на његов празник 12. децембра веома свечано. Сви који су светковини прис-уствовали клањали су се светим моштима, али један странац, англиканац, није хтео да им укаже дужно поштовање, говорећи да су леђа угодникова била прорезана и да је тело балсамовано... Потом се, ипак, одлучио да приђе моштима а оне му се, у том тренутку, саме окретоше леђима! Англиканац је у ужасу пао на земљу пред светињом. Томе су били сведоци многи присутни, међу којима и Гогољ, на којега је случај снажно деловао.

Поред моштију светог Спиридона у грчким Синаксарима помињу се и многе друге, нпр. Јована Поливотског (4. децембра), преподобне Теоклитије (3. и 21. августа), прослављене мноштвом чуда. (И у другим помесним Црквама познати су бројни примери сачуваних нетрулежних моштију Светих, прим.прев.)

Учење Православие Цркве о поштовању светих моштију изложено је и објашњено у првом делу "Камена Вере" Стефана Јаворског, који, између осталог, наводи следеће разлоге њиховога поштовања: прво, сведочанство седмог Васељенског Сабора који (не у правилима него у трећем акту своме) назива мошти Светих "источником исцелења", којима Бог људима многа доброчинства чини; и, друго, сведочанство светога Кирила Јерусалимског који у седамнаестој својој поуци за катихумене (оглашене) пише: поштовања је достојна не само душа Светитеља, него и у њиховим умрлим телима постоји нека сила и моћ. Мртвац који је лежао у гробу Јелисејевом, додирну мртво тело Пророково, оживе.

... У Русији је много моштију Светих: преподобног Сергија Радоњешког, светих епископа Митрофана Вороњешког, Тихона Задонсжог, Димитрија Ростовског и многих других, које о светости својој сведоче чудима.

Али дешава се да и тела грешника остају нераспаднута; Тако у једноме манастиру једном открију тело неког јерођакока нераспаднуто и поцрнело. Месни архијереј  је у то време путовао епархијом. Владику замолише да прочита разрешну молитву над овим телом. Али, и након прочитане разрешне молитве, тело је остало у истом стању. Владика се распитивао ко је то био и шта би могло бити разлог ове појаве... Одговорили су му да је он био син јединац сиромашне удовице, који је против воље мајчине отишао у манастир, а да је  мајка због свога крајњег убоштва свагда на њега роптала. Неко је додао да је та мајка још жива. Владика онда нареди да је доведу у манастир. И доведоше деведесетогодишњу старицу, погрбљену. Указујући на стање њенога сина, Владика јој каза да му - опрости. Али старица, опирући се, није пристајала и све је понављала: "Толико сам јада од њега видела!..." Владика настави да убеђује старииу и, најзад, рече: "Ако не опростиш, и сама ћеш бити свезана!" Убеђена коначно, старица рече преко воље: "Но, нека му Бог опрости!" Истога тренутка поцрнело тело расу се у - прах!...

... Ради испујњења речи Господњих: "Земља си и у земљу ђеш отићи", тлењу (пропадивости) се предаје и понеки део моштију Светих, прст руке или ноге или нешто друго. Недавно су у Зосимовској пустињи приметили да се ковчег једнога оснивача обитељи налази у води, јер је место пуно влаге. Направише, дакле, нови ковчег а приликом премештања часних остатака видеше да је тело Старчево остало цело, само су стопала била захваћена распадањем. А ето, од равноапостолског кнеза Владимира нетлена је остала само глава, а од тела су остале само кости. О крају света, на трубни глас Архангела тело ће се душевно изменити и претворити у тело духовно.

Данас на Светој Гори нема више чудотворних моштију (реч је о крају деветнаестог века прим. прев.) због следеће околности. Један благочастиви Старац живео је тамо у тиховању и усамљености и учио свога ученика да се увек држи тиховатељског и усамљеног живота. По смрти Старчевој, након годину дана, по обичају, отворише гробницу и нађоше његову главу која је точила благовоно и целебно миро. Многи стадоше долазити да јој се поклоне и мазаху се целебним миром, и тиме нарушаваху тиховање ученика. Зато он прекорно каза почившем Старцу: "Оче, за живота свога си ме учио тиховању и усамљености, а по смрти својој то нарушаваш!"

После тих речи благовоно и целебно миро пресахну и људи престаше да долазе на поклоњење. И прича се да су после тога налазили у гробовима само кости жуте или беле или црне, по којима су разликовали стање душа почивших, или су налазили нераспаднута поцрнела тела. За ове последње братија се молила током три године и молила месне Архијереје да им читају разрешну молитву. Нека тела и након три године молитвовања остају нераспаднута а поцрнела. Тако их најзад и остављају.

Сматра се да је узрок томе овај: грехове против Бога, Бог опрашта по молитвама других, особито по молитвама црквеним, у првом реду због помињања на Светој Литургији (Бескрвном Жртвоприношењу) или због милостиње, која се за те умрле даје; грехе, пак, против ближњега - увреду и неправду - Бог не прашта, ако онај ко је увреду нанео или неправду учинио, на време не задовољи увређеног или се са њим не измири тражењем опроштаја (У монаштву слични случајеви могу се десити и због самовољства, и оглушавања о очинске наредбе и заповести, због непокајаности и утајивања грехова).

 

са руског В. Н.

 

^