О неким опасностима од исихије [тиховања]

које прете савременом Хришћанину

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Последњих година појавило се много књига посвећених питањима исихазма и Исусове молитве. Преведена су или поново објављена дела светог Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Григорија Паламе и других учитеља Исусове молитве. Оваква литература постала је у наше време популарна у црквеним и полуцрквеним круговима. Њу читају и о њој се препиру. Ова појава има и позитивне и негативне последице.

Позитивне су у томе што наши савременици, васпитани у духу материјализма и позитивизма, могу да увиде и да се увере да човекова душа има у себи велике могућности познања и да, поред плитког рационализма и очигледности као опажања која долазе од наших пет чула, постоји још и област духовних интуиција и мистичких виђења, која човеку могу да открију друге сфере и форме битија. Ове књиге помажу људима да другачије гледају на свет, да размишљају о смислу живота и да на нов начин решавају питања антропологије и погледа на свет, а да себе разумеју не као предмет овога света, не као конгломерат материјалних елемената груписаних у биолошке родове и врсте, него као створења Апсолутног Духа, Који их је предодредио за вечни живот.

Па ипак, популаризација књига које изражавају духовни опит под-вижника, нама суштински недоступан или врло мало доступан, књига написаних у манастирским келијама, пећинама и пустињама, при нео-презном начину њиховог коришћења, може да буде опасна као кад дете рукује ватром или добро наоштреним ножем. Савремени човек, који живи световним животом, не разуме Свете Оце ваљано, него у својој изопаченој рефракцији [преламању зракова]. Њих је могуће разумети само кроз сличност начина живљења, кроз подвиг који у души отвара место за благодат која чини човека другим бићем, мењајући његово мишљење, па чак и природу. Ми се не налазимо у благотворној струји предања Светих Отаца, наш живот јој се противи целокупним својим устројством, и зато, кад читамо њихова дела, у себи их интерпретирамо на свој начин и живимо у свету сопствених уображења.

Кад бисмо чак и изучили књиге Григорија Паламе, Исаака Сиријског и других подви-жника, не променивши свој начин живљења, тиме нам не би постале разумљивије. Те књиге се могу схватити само кроз стални вољни подвиг, у складу са нашим снагама и условима.

Али, копирати њихов живот не само да није могуће, него је и духовно погубно. "Послушнику-искушенику не дај узвишено" - говорили су старци, а ми смо духовно испод оних које су они називали почетницима у послушању (искушеницима). Савремени човек је навикао да све схвата само разумом. Он не поима да сам разум треба да буде измењен, очишћен, може се рећи, исцељен кроз аскезу у свакодневном животу. Патролози који се баве проучавањем светоотачких дела треба и сами да у извесној мери постану подвижници, да одсеку своју вољу, то јест да буду послушни, да упражњавају Исусову молитву, да очишћују своје срце и да се боре са страстима. У противном, лишивши се унутарње светлости светоотачких књига - онога што се налази под речима, они ће се наћи само пред телом књиге без душе и ствараће сопствене схеме, ловити утваре, на свој начин интерпретирати мисли Светих и издавати их чак и за научна открића. Међу савременим патролозима видимо људе обузете људским страстима, који у себи нису победили гордост и ситничаву раздражљивост. Не желим да прелазим на личности, али о томе постоје сведочанства људи који их добро познају и који су о томе написали своје успомене.

Духовни живот захтева постепеност и доследност. Знања која не одговарају животу често се претварају у гордост ума, као кад човек који има слику дворца уображава да је његов власник. У манастирима нису одмах давали да се читају дела аскета и мистика. Човек је у почетку био дужан да задобије смирење ума кроз подвиг послушања, затим су му давали књиге по благослову старца игумана, а ако би у њему видели страст високоумља, онда су му забрањивали да чита било шта, него су му допуштали само да се усмено обраћа старцу за решење свог питања.

Дела преподобног Исаака Сиријског за обичног Хришћанина су као тешка полуга коју дете покушава да подигне својим рукама, или тригонометријски задатак који су дали васпитанику дечјег вртића да га реши. Ту велику дистанцу између опита Светих Отаца и наших живота, која се стално повећава, савремени човек не види, тачније речено, не жели да увиди.

Сада је постала популарна парола "Напред, ка Светим Оцима!", али због нечега нико не размишља шта у ствари значи живот по Светим Оцима. Кад људи читају дела Светих Отаца да би заблистали својим знањима одраженим у мутним и кривим огледалима, душе неочишћене покајањем, онда та дела рађају празну славу, душевне поремећаје и болесна стања, а у неким случајевима и богословске погрешке. Свако познање укључује у себе елеменат уподобљења. У духовном познању уподобљење постаје главни принцип и доминанта разумевања. Следи ли из тога да се од патристике треба уопште одрећи? Нипошто, али све те подвижнике треба читати да бисмо, чувајући при том темељ сваког учења, поштовали: постепеност и доследност.

Треба се молити пре читања, одабирати књиге по савету и благослову духовних отаца, читати исто тако смирено као што треба да се молимо, имајући на уму да, по својим гресима, такође не личимо на њих, као ни коприва и пе-лин на руже и кринове. Треба читати полагано и размишљати шта нам је дало прочитано, шта смо ново сазнали и како да остваримо у свом животу поуку коју смо добили.

Револуција почиње позивом: свргнути деспотизам! Заведени овим позивом, људи мисле да револуцију организују пријатељи народа само зато да би им дали срећу и слободу. Они руше државне структуре, а резултат је да падају под јарам тираније.

У савременом богословљу одвијају се исти процеси под лажним паролама: "Ослободити православље од ропства римокатолицизма!", које теолошки популисти носе као плакате на демонстрацијама, у току је рушилачка делатност у патристици уз помоћ спекулација, настрано извртање мисли Светих Отаца и монтажа фрагмената, изазивање намерне збрке у односу мишљења и символа, између стварног и релативног значења речи, уз игнорисање и кршење елементарних закона херменеутике. Као окорели револуционари, они желе да изазову хаос у богословљу и да затим остваре диктатуру либералног хришћанства.

Тако један познати патролог настоји да докаже да треба да се одрекнемо догматских форми и формулација, то јест делатност Васељенских сабора представља као узалудан сизифовски труд. Други борац против римокатоличке окупације православног богословља бацио је на тржиште нову теорију да је Христос грешни човек који је своју греховност коначно победио на Крсту и да се у Његовом примеру савршава православна сотириологија, то јест поновио је у својој варијанти јерес несторијанства и бесмислицу антропософије. Неки патролози развијају теорију о светим јеретицима, и тако даље. Сва та модернистичка открића захтевају строго православну оцену, али засад, да се изразимо речима Пушкина, "народ ћути".

Док народ ћути, ми хоћемо да скренемо пажњу на један вештачки изазван проблем. Има патролога који су почели некоректно да понављају оптужбе Ваарлама Калабријског и других антипаламита о томе да атонски исихасти приликом бављења Исусовом молитвом тобоже не затварају свој ум у срцу, него у пупку, и да су их презриво називали "пупкосазерцатељима (онима који пиље у пупак").

Свети Григорије Палама одбацио је ову оптужбу као клевету. Док су такве оптужбе од страна Ваарлама Калабријског и његових присталица биле свесне кривотворине и клевете, за њихове следбенике, наше савременике, то може да буде последица непознавања метонимије језика. Пупак је у преносном смислу означавао центар, а никако оно место које није било присутно код Адама. У Јерусалимском храму Христовог васкрсења основу Голготског Крста, оивичену кругом, поклоници су називали пупком земље, то јест духовним центром земље. Пупак је такође био синоним срца, које има за свој корен средину, средиште, центар, а у неким случајевима је означавао средиште груди, место где се рађа реч. Већ су се појавили позиви да се окренемо тобоже древној пракси усредсређивања ума у пределу пупка.

Сви Свети Оци, како древни, тако и савремени, нарочито Игњатије Брјанчанинов и Теофан Затворник упозоравали су да је недопустиво спуштати ум испод срца. Најподробнија упутства и упозорења о томе садрже се у делима схимонаха Василија, ученика преподобног Пајсија Величковског. У вежбама хата и раџа јоге постоје посебне препоруке да се пажња фиксира на пупак и да се при том понавља за шиваите свештена реч "ом".

Јогини објашњавају да се тако може побудити сексуална енергија, чији је центар у сунчаном сплету (плексусу) и да се она затим може трансформисати у животну силу. Таква медитација често их је доводила до стања сексуалне екстазе. Карактеристично је да шиваити и тантристи на својим грудима носе као свештени медаљон изображење оног дела човечијег тела, који се, упркос наваљивању либерала, још увек по обичају покрива одећом. Разни видови источњачке сексуалне масаже такође посвећују нарочиту пажњу пределу трбуха и сунчаног сплета (плексуса).

Код афричких племена неки магијски сексуални плесови састоје се од покрета трбуха. Они који говоре да приликом Исусове молитве пажња треба и може да се усредсређује на пупак, не схватају да је Христос - Бог срца и да молитва сједињује Христово име са - срцем. Зар Христово име може бити сједињено са пупком? Свети нам указују да Исусова молитва, спуштена испод срца, може да изазове стање прелести. А, како што је познато, људи у таквом стању често падају у блуд и разврат, сматрајући то испољавањем љубави, коју бркају са полним узбуђењем. Било је обманутих несрећника који су мислили да се кроз блуд предаје освећење.

Духовник Глинске обитељи познати старац Серафим (Романцев) испричао је да је код једног монаха за време Исусове молитве пажња нестајала као да је падала негде надоле и да је он при том доживљавао сладострасна осећања. Он се трудио да пажњу управљену на своје тело сасвим искључи, али то није успевао. Тада су му Глински старци привремено забранили да се бави Исусовом молитвом и да уместо тога изговара псалме напамет.

Треба рећи да се ум јогина, који добијају енергију из сопственог пупка, у то време налази у стању мртвог сна, налик на хипнозу. Напротив, у Исусовој молитви ум, затворен у срцу, постаје делатан, трезвен и некако прозрачан. Страсне насладе отупљују ум, а духовна радост га чини слободним.

Треба имати на уму да су световњаци у Х-ХУ в. били унутрашње, духовно, боље припремљени за Исусову молитву од монаха нашег времена, а да су манастирски искушеници-послушници били на духовном нивоу савремених стараца. Њихов ум брзо се сједињавао са срцем, а да би се сада то достигло треба проћи пут који може да се отегне на много година.

Свети Оци не само да су категорички забрањивали да се пажња за време Исусове молитве усмерава на плексус или на бубреге, него су упозоравали да се срце не може на силу отворити за молитву. Када се ум помало ослободи и очисти од помисли, а срце од страсти, тада ће они сами у молитви наћи једно друго. Бављење патристиком без живота по Светим Оцима често доводи човека до последица које су противне учењу отаца. А читање књига из аскетике, без потребног руковођења као темеља правилног духовног делања, може да доведе до оног стања духовне гордости које су Свети Оци називали обманутошћу [прелешћу].

Било би добро кад би патролози, као у стара времена, имали блиску везу са манастирима. Често прости сељак може боље да покаже пут до места где живи, него учени географ који изучава своју науку не излазећи из кабинета.

 

 

Преузето из зборника Књига о прелести и лажном духовништву

У издању библиотеке Образ Светачки

стр. 531-536

 

 

 

 

^