Парламент 1993. г.

 

Неколико последњих година учесници различитих међуконфссионалних и екуменских група су планирали да обележе 100-годишњицу парламента 1893. г. Група, која се бавила припремом новог сусрета, називала се Савет парламента светских религија. " Пристствовало је 6500 религиозних вођа и представника више од 120 конфесија, укључујући будисте, хришћане, Индусе, муслимане и Јевреје.

Организациона комисија је у свом саставу имала Афро-Американце, англиканце-епископалце, бахајце, будисте, свеправославне, Индусе, џајне, Јевреје, муслимане, протестанте, сикхе и зороастријанце...Америчким староседеоцима (шаманистима - уред.) била је намењена значајна улога у молитвама при отварању сусрета. Међу осталим духовним оријентацијама, које су суштннски представљене заједно са традиционалним религиозним груиама, били су хуманисти, метафизичари, пагани и бахајци.

Неопагане су представљали присталице братства Изиде (Fellowship of Isis), лицеја Венере-исцелитељице (Lyceum of venus of healing), духа Земље (Earthspirit), савета богиње (Covenant of goddess), светилишта круга (Circle sanctuary). Неколико хиљада учесника имало је чиме да се забави у току одржавања сусрета.

Сваки дан је почињао молитвом-медитацијом и завршавао вечерњим богослужењем. Ови поступци су се састојали од служби, молитава, медитација скоро свих постојећих религиозних традиција. Парламент је отворен двочасовним молитвама и благословша, који је требало да привуку пажњу на небесима - али могуће да су тамо изазвали недоумицу.

У финалу организатори су угледали вође великих светских религија, који су заједно признвали благослов за 21. век. Најмање 4 јеврејске групе, укључујући Анти-клеветничку лигу, су опозвале своје представнике, протествујући против укључивања... Луиса Фарахана, вође Нације ислама у састав учесника.

Представници Чикашке епархије Грчке Православне Цркве су изазвали велику буку, опозвавши своје представнике, наводно због присуства неопагана. Епархија је објавила изјаву, у којој је речено да би за православне хришћане било неприхватљиво успостављање односа узајамног разумевања са групама које не исповедају веру у Бога или више биће.

А какав је став других учесника парламента, на пример архиепископа Анастасија Тиранског и целе Албаније, или монофизита др Паулуса Мар Грегориоса из Дехија?

Иако је Чикашка епархија Грчке Православне Цркве прекинула учешће у парламенту, може ли ово одбијање да буде размотрено као позитивна појава, која наговештава мање учешће или чак потпуни излаз из екуменског покрета? А да нео-пагани нису учествовали, да ли би представници Чикаше епархије остали у парламенту?

Зашто су баш неопагани тако шокирали представнике Чикашке епархије, која је мирно учествовала на религиозном скупу са шаманистима, протестантима, хиндуистима, будистима, таоистима, зороастријцима, бахајцима, муслиманима, шинтоистима, џајнима, сикхима, кришнаитша и представницима других огранака хришћанског родословног стабла? Свети Мученици првих векова хришћанства су рађе бирали смрт и ужасне муке него да баце ма и прстохват тамјана на олтар паганских идола. А савремени екуменистички покрет захтева од својих учесника, православних и оних других, не само да поштују паганске рслигије као један од многих путева ка Богу, већ да их такође сматрају истинским путевима ка спасењу. Мало више од прстохвата тамјана, зар не?

Збрка је настала међу посматрачима, кад је протестант-евангелиста Џералд Барни рекао аудиторијуму, који се састојао од свештеника и световњака 14 главних светских религнја да; хришћанство у будућности неће моћи да постоји, за шта је добио овације. Ма како било бесмислено, реч Бог је изазвала највећи број противречности... и њу су избегавали да изговоре јер је различито схватање ове речи изазивало неспоразуме, - рекао је Ханс Кинг (римокатолички богослов, проф. Тибингенског универзитета - уред.).

Док су религиозна веровања учесника била врло разнолика, испоставило се да је на политичкој арени слична разноликост неприхватљива. Практично ннкаква алтернативна мишљења не само да нису наилазила на одобравање, већ уопште нису била дозвољена на скупштини која се састала ради разматрања главне резолуције парламента 199?. г. - документа Ка новој светској етици.

Иако су чланови скупштине били позвани да размотре документ у комисијама од по неколико чланова, организатори нису дозволили уношење било каквих измена у текст или статус документа. Општи реферат доктора Кинга је урађен тако да се дотакне питања економске, еколошке и политичке кризе, која прети самом поетојању света. Осуђени су дискриминација полова, безгранична експлоатација човекове средине и примена насиља, док су поздрављани економска једнакост, заштита људског достојанства и отпор без насиља кад је могућ.

Реч Бог се није спомињала... пошто се религија јасно повезује са агресивним фанатизмом и мржњом... Општи реферат је заснован на принципима који су прихваћени као минимална етика..., који су уверљиви и могу да се проповедају свим мушкарцима и женама добре воље, религиозним или нерелигиозним.

Доктор Ханс Кинг је редиговао документ у духу идеја које су изражеке у његовој књизи Global Responsibility: In search of a New World Ethic. Док је књига доктора Кинга имала поднаслов у потрази за новом светском етиком, документ је просто назван Ка новој светској етици. Други интересантан документ, који је објавио Парламент светских религија је Књига основних одредби (светске - уред.) религиозне заједнице (A Sourcebook for the Community of religion).

На омоту књиге су приказани симболи 14 религија: хришћанства, ислама, будизма, безимене (симбол јој је празан круг), зороастризма, џајнизма, шаманизма (Индијанци), сикизма, јудаизма, хиндуизма, шинтоизма, таоизма и бахаизма. Други део ове књиге се назива Светске релвгије (ко смо и за шта се запажемо) и садржи описе светских религија са акцентом на идејама парламента о томе који атрибути су за ове религије пожељни.

Један од њих је плурализам, то јест способност да се друге религије прихвате тако као да подједнако потичу од Бога и воде ка спасењу, као и пријатељство према Земљи, пошто је очување Земље једна од централних одредби документа Ка новој светској етици. Религије које у највећој мери поседују ове пожељне квалитете су, очигледно, тзв. основне религије (indigenous religions) - пошто оне разматрају цео свет као еманацију Божанства, и ио својој природи нагињу плурализму, а пошто укључују култ природе, значи да су пријатељски настројене према Земљи. Изгледа да су ове основне религије уживале велико поштовање Парламента.

45. Правило Св. Апостола налаже: Епископ, или свешттеник, или ђакон, који се са јеретицима молио, да буде одлучен. Ако им дозволи да обављају послове служитеља Цркве, да буде свргнут. Објављена је и књига најважнијих одредби основних религија. Разматрајући хришћанство, књига у почетку даје широки преглед ове религије, а затим описује неке од мноштва различитих заједница, које парламент разликује унутар глобалног хршшћанства или хришћанског родословног стабла.

Глобално хришћанство: Данас, после скоро 2.000 година од Вазнесења Господа Исуса, у хришћанству постоје поделе. Џон Весли, један од највећих енглеских реформатора, говорио је о хришћанству као и о збиру 4 компоненте: Писма, Предања, Разума и Искуства... Поделе хришћанства могу се разумети као резултат давања предности једној од ових компоненти у односу на друге... Ово даје свакој хришћанској заједници (деноминацији) дубљи поглед на веру, али заједно с тим ограничава њено братство са осталим хришћанима.

Данас се, по мишљењу парламента, улога Цркве састоји у томе да буде васељенско заједничарско тело Распетог и Васкрслог Христа, које покреће Божански Промисао, усмерен на добробит свих... али чак и сад васељенска Црква остаје жалосно подељена по питањима пола и репродукције, која су придодата старим поделама по питањима вере и управљања.

Глобално хришћанство се схвата као родословно стабло, које се састоји од следећих породица: западно-литургијске и источно-литургијске, које се састоје од следећих потпородица: источно-православне, несторијанске, монофизитске и етиопске; протестантске, реформаторско-презбитеранске, пијетистичко-методистичке, пентикосталне, европске слободне цркве, баптиста, адвентиста и либерала, у које спадају унитаристи, универзалисти и атеисти. Унитаристи потврђују јединство Бога и поричу постојање Тројице; универзалисти верују у опште спасење и поричу постојање пакла; атеисти поричу постојање Бога, као трансцендентног бића...А ево како Књигаа основних одредби гледа на Православну Цркву.

Као што је већ речено, Православна Црква се разматра као део глобалног хришћанства унутар хришћанског родословног стабла, у истој равни са рођацима као што су секта Муна, мормони, Јеховини сведоци, Хришћанска наука, адвентисти 7. дана, пентикосталисти, либерална католичка црква (која верује да постоје доктрина и мистичко искуство, који су заједнички за све велике религије света, те не могу да се сматрају својином само једне од њих. Сматрајући се хришћанском црквом, она ипак сматра да су и све остале религије богонадахнуте и да потичу из једног извора, иако свака од њих истиче неки други моменат учења...

Међу основним веровањима либералних католика су сеоба душа, постојање женске природе у Богу и јединство свих религија. Православна Црква има исти статус и са несторијанима и монофизитима. Зборник нас такође обавештава да се источно-православна породица... (или потпородица?) одвојила од католичке традиције 1054, г. Током последњих 25 година шш више, они православни који су учествовали у екуменском покрету су то правдали тиме што је, као прво, једини циљ екумениз оновно уједињење хришћана а као друго, што се њихово учешће строго своди на ведочење о Православљу

Парламент 1993. г. је у птпуноси елиминисао прво образложење (ако не и раније). Књига основних одредби" говори екуменистима-православним, ако само они имају очи да виде и уши да чују: плод вашег вишегодишњег  сведочанства о Правоелављу на арени екуменизма се састоји у томе да се православље званично сматра потпородицом, жалосно подељеног глобалног хришћанства, које укључује и атеисте.

Штавише, Православна Црква је, према учењу великог реформатора Џона Веслија, пример неуравнотеженог хришћанства. Православни, који наставе своје учешће у екуменском покрету, могу да се сматрају члановима религиозног парламента... који прихватају једнакост осталих његових чланова и истинитост њихових ставова и тврдњи. Ако екуменисти-хришћани буду наставили да учествују у овом покрету, користиће их на нивоу са другим верницима, да би одредили духовно наслеђе човечанства, на који год га начин свака религија и култура схватиле да би хришћани увидели оно заједничко што имају светске религије.

За време рада парламента, његови учесници су, на пример, били позвани да учествују у паганском поклоњењу: ... Под отвореним звезданим небом извршен је прекрасни ритуал поклањања пуном Месецу. На земљи је био оивичен магични круг, а богињи и богу жртвована су вина.

Моменат, кад је у чикашком Гранд Парку стајало 500 особа, поклањајући се пуном Месецу, био је уистину узбудљив.

Дивно! Нисам знао да ваши ритуали пружају толико задовољства. Зар је код вас тако добро? Људд су чули да протестантски пастори говоре како они не виде никакав разлог који би спречио њихове парохијане да учествују у ритуалу The green egg Vol.  26, бр. 103, стр. 24,25).

Нео-пагани ће сигурно утествовати у екуменском покрету: Изгледа да је нарочито важно ступање међуконфесиналних организација у шири дијалог са покретом Њу Ејџ. Учешће у екумснском покрету ће захтевати од православних учесника да не помисле чак ни на алузије о искључивости свог положаја, која се састоји у томе да су само спасоносни односи са Господом Исусом једини пут ка спасењу и ревносно прихвате плуралистичку позицију која сматра да је хришћанство само један од путева ка Богу поред других репигија, које такође пружају могућност сиасења.

Парламент 1993. г. је раскрсница за православне екуменисте. Он је у потпуности разоткрио екуменски програм и оправдање православних екумениста да они сведоче о Православљу је изгубило сваку снагу. Да ли ће се православни екуменисти задовољити улогом потпородице која им је додељена? Или ће наћи у себи храбросту и уверености да се врате искључнвој позицији Светих Мученика, Отаца, Светитеља, Исповедника и Васељенских сабора Свете Христове Цркве? Значајна компонента екуменског нокрета, као што је постало јасно после парламента 1993. г. је синкретизам, т.ј. савез свих религија, али не у смислу једне религије, једног обреда, једног вође.

Далај Лама је истакао да парламент нема намеру да оснује нову светску религију. Другим речима, све религије су практично једно те исто, краће речено, уједињење свих религија је већ извршено. Ово, као и друге одредбе савременог екуменског учења, води своје порекло од теозофије (анатемисане од стране Цркве у Недељу победе Православља - уред.) која је од самог почетка играла истакнуту улогу у екуменском покрету: чланови Теозофског друштва су свечано објавили своја веровања још у парламенту 1893. г.

Они су присуствовали и парламенту 1993. г. и то, рекло би се, с радошћу, јер су многе теозофске одредбе постале званичне догме екуменизма. Теозофија сматра да су све религије израз напора човечанства да успостави везу са самим собом, са околним светом и са крајњим начелом бивствовања. Поједине религије се разликују међусобно утолико уколико изражавају ове напоре за одређено време, место, културу и потребе.

Главни циљ Теозофског друштва је формирање језгра васељенског братства човечности, без прављења разлике у раси, вери, полу, касти или боји коже.  Веровања теозофског друштва су одговарала већем делу документа Ка глобалној етици много пре почетка његовог састављања. Теозофија је важан саставан део и учења Новог доба. Дејвид Спенглер, водећи представник покрета Нови век2, је изјавио 1977. г. да је теозофски покрет заиста мајка целог учења Новог доба и да игра велику улогу у његовом пројављивању.

Православна Црква се још у прошлости сукобљавала са теозофијом. Блавацка, оснивачица Теозофског друштва, својевремено је отпала од Православља. Крајем XIX в. теозофија је, с тачке гледишта филозофског и културног утицаја била најважнији окултни покрет у Русији.... (Теозофско) друштво... је изјављивало да има десетине хиљада члавова по целом свету, ширећи се постепено по Русији и придобијајући многобројне следбенике у средини образоване средње класе", ...окултизам уопште и нарочито теозофија присутни су свуда и заиста су главна усмеравајућа снага Сребрног века (руске литературе и уметности 1890-1914. г.).

Крајем 1909, г. Руско религиозно-филозофско друштво је посветило целу седницу разматрању теозофије. Многи чланови Религиозно-филозофског друштва су такође били и чланови Теозофског друштва, или су пак показивали велико интересовање за његове доктрине, проучавајући их. Кад је дошло до бољшевичког преврата, Религиозно-философско друштво је поново основано, у оном истом саставу, али под именом Слободна академија духовне културе.  

После прогонства из Совјетске Русије, чланови Слободне академије су се окупили у Берлину, а затим за кратко време преселили у Париз, где су основали  Братство св. Софије... Ускоро су се прихватили организације Богословског института у Сергијевском подворју у Паризу, са професорима који су својевремено предавали у Слободној академији духовне културе за време владавине бољшевика. Синод (Руске Заграничне Православне Цркве), сазнавши за намеру да се отвори Богословски институт у Паризу, захтевао је да му се достави оријентациони програм обучавања.

И, наравно, Синод није добио програм, а околина митр. Евлогија (који је у то време руководио Западно-Европском епархијом Руске Заграничне Цркве) почела је од тог тренутка да се залаже да на било који начин изађе из потчињености Синоду, схватајући да Митрополит Антоније неће допустити ону модернизацију Православља, која се планирала у париском Богословском институту.

Није чудно што су руски теозофи делили месијанске погледе боготражитељске интелигенције (која је чинила Религиозно-филозофско друштво); многи теозофи су и сами били представници ове интелигенције...

Почетак I светског рата је показао до које мере се идеја руских теозофа о путу св. Софије подударала са руском идејом боготражитеља... Пре гностички, него будистички правац теозофске космологије на крају се показао као нарочито привлачан за део руске стваралачке интелигенције која је симпатисала теозофију...

Гностички утицаји су приметни у софиологији В. Соловјова... и у обрадама његових идеја од стране Сергија Булгакова и Павла Флоренског. Учење о св. Премудрости (Софији) прот. С. Булгакова, проф. париског Богословског института, је било осуђено од стране сабора епископа Руске заграничне Цркве.

 

 

Назад