О томе колико бринемо за наша тела, а колико бринемо о нашим душама.

 

Свето Писмо говори: Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Марко 8:26). Толико је драгоцена људска душа. Драгоценија је од целе земље са свим њеним богатствима и блаженствима. Међутим, застрашујуће је мислити о томе, колико мало ми схватамо вредност душе.

Од јутра до вечери, управљамо све наше мисли на тело, кућу за црве, овај пали мртвачки ковчег, а на Божије најдрагоценије и највољеније створење, на Његови слику славе и величанства, једва потрошимо једну мисао у недељи. Потрошимо најбоље године свог живота у служењу нашем телу, а само последње минуте нашег оронулог, старог доба на припрему за вечно спасење.

Свакодневно, телу се повлађује пуним чашама и раскошним јелима, као на прослави богатог човека, док душа једва скупља мрвице, речи Божијих на Његовом прагу. Безначајно тело се пере, облачи, чисти, украшава свим могућим ризницама природе и науке, док бесцена душа, невеста Христова, наследница небеса, луда исцрпљеним корацима, обучена у одећу сиромашног луталице, то јест, без милосрђа.

Тело не трпи никакву ману на свом лицу, било какву прљавштину на рукама, никакву закрпу на одећи, док је душа, од главе до пете, прекривена прљавштином, иде из једне мочваре греха у другу, а њене исповести једном годишње, често су лицемерне, само повећавају закрпе, уместо да се подмлађује.

Тело захтева различите врсте забаве и уживања; често пустоши читаве породице, јер су за своју корист, људи у стању да врше све врсте напора, док душа има једва један сат Недељом, да учествује на Божанској Литургији, једва минуте за јутарње и вечерње молитве, нерадо сакупља шаку ситниша за милостињу, а када размишља о смрти, изражава своје задовољство хладним уздахом.

Ради здравља и благостања тела, ваздух и место становања се мењају, најистакнутији и најудаљенуји лекари се позивају, ту је уздржање од хране и пића, најгорчи лекови се узимају, дозвољава се да тело буде сечено и паљено, док за здравље душе, за избегавање искушења, за удаљавање од грешне болести, не чине ни корак, већ остају у истој атмосфери, у истом грешном друштву, у истој поквареној кући, не траже духовног лекара, или бирају непознатог и неискусног, кријући од њега, оно што је већ познато Небесима и паклу, због чега се намећу у њихове кругове. Када тело умире, чујеш јадиковке и очајање, а често се ни мисао не посвећује души, која умире од смртног греха.Слично Адаму и Еви, не знамо вредност наше душе и дајемо је за наизглед богато поље.

Па зашто бар не плачемо као Адам и Ева? Нажалост, углавном су наше бриге окренуте задобијању земаљских користи, ане Небеских. Заборављамо да ће земаљско ускоро проћи и не може се повратити, док су Небеске добити вечне, бесконачне и не могу се одузети.

Најмилостивији Господе! Помози нам да презремо све пролазно и да се бринемо само о потребама спасења наше душе.

 

 

Назад