Писма Старца Мојсија Оптинског

своме брату који живи у свету

 

17. Јули 1814.

Најдражи мој брате, Александре Ивановичу,

 

Спасавај се у Господу!

Био сам одушевљен када сам примио твоја писма, написана из незаборавне братске љубави. Радовао сам се срцем, да си жив и да си добро. Биће ми драго да ти помогнем са књигама, али је штета што смо толико далеко један од другог сада и да немам могућности да то урадим. Али да бих задовољио твој захтев, који ми је заиста угодан, заједно са овим писмо, шаљем ти бар неколико рукописа кое сам ископирао. А ипак, они садрже много, човек би рекао све неопходно за вођење према спасењу. Нека их твоја душа добро искористи; храни је свакодневно речима живота, молитвом, сваким добрим делоом баш као што хранимо тело различитим врстама хране и пића, помоћу којих се наше исцрпљене снаге обнављају и наш живот бива сачуван.

Ако дух побожности слаби у теби, то није за изненађење, јер се налазиш у друштвеном кругу, где и оно што видиш и оно што чујеш јесте у супротности са духом, а твоје срце учествује у овоме, или вољно или невољно. Из тог разлога ми је жао тебе. Али, мали мој брате, ти не смеш у потпуности запустити своу душу. Мораш некако неговати тај дух побожности; мало духовним читањем, или молитвом, чак и ако би била кратка, или сећање мвечности и испуњавањем заповести Христових мораш хранити себе и сазрети у човека савршеног, у меру раста висине Христове (Еф. 4:13).

Сети се цариника из Јеванђеља, који је тежио за тако срамним и убитачним послом, али није престао да иде у храм, чак иако је његов начин живота, био потпуно у супротности са оним, што је угодно Богу. И једном се десило тако, да је он више угодио Богу само са пар речи покајања и да је отишао из храма, оправдан, пре него Фарисеј, тај ревносни чувар целокупног Закона.

Драги мој, немој у потпуности угасити дух и немој ослабити себе немаром и прекомерним попуштањем телу и расејавањем ума у упорним помислима, да не би на крају задобио удео лењог слуге из Јеванђеља, који је сакрио талант благодати који је примио на Крштењу, који никако не сме остати бесплодан и јалов у души Хришћанина.

Тако да би подигли нашу ревност, одве имамо друго разматрање, које увек морамо имати у уму: да смо смртни. Наш живот је пролазан, несталан и још опаснији у погледу несигурности часа смрти. Јер, иако знамо са сигурношћу да ћемо умрети, оно што не заном јесте када ћемо умрети данас или сутра, раније или касније, у току дана или ноћи?

Овај удео сваке личности је потпуно непознат када ће коса смрти однети кога и у каквом стању ће га наћи, спремног добрим делима или неспремног и испуњеног злим делима. Јер шта год буде нашло у личности, са тиме ће га изручити на суд пред Богом и свако ће својим делима, бити или прослављен или посрамљен. И нико нам неће помоћи у тај час смрти, само добра дела извршена у Богу.

Овде морамо размотрити и добра и зла дела и последице сваког од њих. Знамо из Светог Писма да нисмо створени само ради уживања у јелу и пићу, да се добро проводимо и да се несмотрено забављамо. Створени смо за добра дела, кроз која, у овом кратком животу задобијамо вечни и блажени живот, на који смо сви позвани благодаћу Божијом.

Тако је наш живот овде време непрестаних телесних и духовних напора, а будући живот је накнада према нашим делима. Аали морамо сазнати за сигурно, која врста дела ће  донети блажену вечност, а која врста ће донети горку, тако да би избегавали једнуа увек се држали друге. Човек је свострук, душа и тело; његова дела су такође двострука. Један се зове спољашњи, а други унутрашњи човек.  

Ова два дела, сједињени у јединственој личности (ипостаси) човека, далеко су један од другога, колико небо до земље, а толико су супротстављени један другоме, да човек који није просвећен благодаћу Христовом, не може доћи до познања себе и не може избећи несрећу.

Јер, спољашњи човек јесте трулежно тело, створено од Бога да служи души, а оно захтева сопствено задовољство; унутрашњи човек је бесмртна душа, створена по слици и обличју Божијем за добра дела, и он захтева сопствено задовољење и неговање.

Наша дела се називају сејањем, а оно може бити двоструко нешто у унутрашњег човека, а нешто у спољашњег човека, а различити плодови ова два су очигледни. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети погибао; а који сеје у дух, од духа ће пожњети живот вечни. (Гал. 6:8).

Сејање и жетва спољашњег човека у овом животу има три вида похота телесна, похота очију и надменост живљења (1. Јов. 2:16). Уколико унутрашњи човек не размишља о закону Божијем и не буде тиме храњен, ако није јачан читањем и молитвом, он бива превладан спољашњим човеком, и служи свог господара.

Дакле, постоје очигледна дела која угађају телу, али су гадна пред Богом, као што су гордост, похлепа, прождрљивост, испуњавање свих врста похота, узалудни говор, безумни смех, разоноде, пијанство, злоба, дволичност, лагање, завист, лењост и друго. ово су плодови сејања у тело, и из тог разлога тело и крв не могу наследити Царство Божије (1. Кор. 15:50).

Али, када душа размишља о закону Божијем, а тело бива потчињено мудрости душе онда се виђају следећа дела: љубав према Богу и ближњем, мирољубивост, кротост, милостивост према свима, умереност, трезвеност, непорочност, простодушност и остало, а сва ова дела јесу плодови Светог Духа и називају се сејање у Дух.

Наша дела у овом животу јесу сејање, а будући живот јесте жетва онога што смо посејали. Штагод човек сеје овде, то ће пожњети тамо. Ако неко жури да узоре њиву свог срца, да је оплоди и у њу посеје бесмртно семе, може уверено очекивати да види одговарајућу жетву за вечни покој и радовање. Онај који сеје са сузама покајања, пожњеће са радовањем и биће испуњен кае Пророк (Пс. 125:6), јер слатки покој следи за трудовима побожности. Али покој и освежење нису доступни ономе, ко се није трудио у делима побожности ако ко неће да ради да и не једе (2.Сол. 3:10).

Драгибрате, увек представљај ову истину себи, да оно шта човек буде посејао у овом животу, то ће и пожњети стотину пута више у оном животу. И на основу ове истине, проверавај себе сваки дан шта си посејао за будући живот, пшеницу или трње? И испитујући себе, реши да чиниш боље следећи дан, и живи цео свој живот на тај начин.

Ако проведеш дан јадно, без молитве Богу како би требало, без чак и једног осећаја скрушености у срцу, без умног смиравања себе, без показивања благостзи и давања милостиње било коме, без праштања другоме његових грешака, без стрпљивог трпљења увреда ако си уместо тога дао слободу гневу и ниси показао уздржање у говору, јелу или пићу, или ако си потопио свој ум у нечистим мислима када си све ово прегледао у свом уму, осуди себе према својој савести и реши да следећи дан будеш пажљивији ка ономе што је добро и да се чуваш више од онога што је зло.

И такоп увек пази своју њиву, драги мој, чисти је од трња и пази, као истински Хришћанин да радиш не само за храну, која ће пропасти, већ за оно што ће трајати за вечни живот (Јован 6:27).

Јер, какво нам добро чини, ако ми у овом животу у потпуности задовољимо себе са чашћу, славом, богатством и свим врстама задовољстава, али то испразни нашу душу од плодова Духа Светог, а онда се појави пред Богом, јалова као неплодно дрво, које је ишчупано и бачено у огањ (Матеј 3:10)?

Са спољашњим човеком који ће ћесару давати оно што је ћесарево (Марко 12:17), али са својим унутрашњим човеком, који ће увек гледати према Богу и размишљати о Његовом закону, Бог ће увек бити са тобом.

Више од свега, бојим се да не будеш оштећен боравећи у лошем друштву. Друг који увек има жену и добар провод у уму јесте сигурно лоше друштво. Јер вино и жене су уништиле многе, говори Писмо (уп. Сирах 19:2; 34:25). Чувај се од таквих људи, јер се раскалашне и страсне навике укорењују у нама брзо и лако, а веома је тешко отарасити их се.

Мало је оних, који су себе у потпуности ослободили лоших навика највећи број њих је завршио своје животе у овим страстима на своју вечну осуду, од које нека нас обојицу сачува милостиви Господ.

Верујем да имаш дх страха Божијег, којим ћеш моћи да се чуваш од греха и будеш вођен ка врлини. Ови рукописи које сам ти послао, могу ти такође помоћи у томе. Чувај ове савете колико год будеш могао, и сигурно ће се твоја младост поновити као у орла (Пс. 103:5).

Што се мене тиче, живим на усамљеном месту као и раније. Слава Богу! Доброг сам здравља и штићен сам благодаћу Божијом.

 

Увек желећи ти све најбоље, остајем одани брат.

Грешни Тимотеј.

Клањам се најдубље пред тобом.

 

 

******************

 

6. Октобар 1815.

 

Најдражи мој брате, Александре Ивановичу,

 

Буди снажан у благодати Христовој!

Примио сам твоје најтоплије писмо, пуно братске љубави са срдачним усхићењем и искрено сам се радовао да си жив и здрав, и захваљивао сам Богу за твоје добро и богоугодну намеру, ослобађања себе од страсног и огреховљеног јарма света, који је толико тежак души која љуби Христа. Јер заиста сав свет у злу лежи (1.Јован 5 :19), и његова активност је усмерена само према задовољењу похоте тела, похоте очију и богопротивној гордости. (уп. 1.Јован 2:16). Овим побудама љубитељи света јадно варају и себе и обмањују друге углађеним обећањима. Мислим на твоје трговце, који су фини према теби, јер очекују зараду и моћ. На њиховим језицима је најслађи мед, али је у њиховим срцима отров проклете похлепе и са овом побудом, њихова уста сипају умиљатост, док тајно секу грла простодушним душама.

Али доцније, догађа се управо супротно од умиљавања, и испада да остаје само горка жалост и велики бол. Свет обећава многе добре ствари, али у стварности не само да не жели да ти да ништа, већ има намеру да те лиши свега што имаш.

Свако ко објективно испитује светско друштво, доћи ће до неизбежног закључка да највећи део његових активности, не само да није у складу са Христовим Јеванђељем, већ је једноставно нељудско.

Пророк говори: Видим насиље и свађу у граду. Дању и ноћу то ходи по зидовима његовим; злочинство је и мука посред њега. Усред њега је погибао, с улице његове не одлази превара и лукавство. (Пс. 55:9-11)

Колико је тешко за онога који воли Бога и Његов свети Закон да се нађе у таквом туђем друштву! Ако са једне стране живи у свету, без прилагођавања на њега, човек неминовно губи све своје повластице и пријатељства, презрен је и наруган.

Са друге стране, ако се неко прилагоди свету и постане му веран пријатељ, неминовно постаје непријатељ Богу, јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје. (Јаков 4:4)

Па шта онда може човек да ради, са тако супротстављеним могућностима? Човек може само изабрати једну или другу. Или мора презрети љубав Божију и Његов закон ради прилагођавања свету, или мора презрети свет ради љубави Божије.

Сам Христос, Бог наш, рекао је Не можете служити Богу и мамону (Лука 16:13). Из тог разлога, као што можемо видети из историје, они који су љубили Бога, бирали би на различите начине живот невоља и скучености, по примеру живота Христовог. Неки, попут Мученика,будући у свету, издржали су све врсте мучења и угњетавања и коначно сконачли своје животе проливањем своје крви. Други, попут монаха, одвојили су себбе од штетних светских брига и сопственом одлуком умртвили све телесне жеље, проводећи своје животе у добровољном сиромаштву и тако посатли угодни Богу. Други су издржали бордоломе на друге начине ради љубави Христове и задобили вечни покој, након несебичног корачања сопственим уским путем, током својих живота.

А тако и ти, драги мој братићу, док гледаш на себе и на свет, мораш изабрати начин живота, који је прикладан за тебе али буди сигуран да следиш своју унутрашњу тежњу и чежњу свог духа. Са вером леди Христу, Који те призива, да би тако чуо Његов глас у свом срцу и савести, узимајући онај жижак нози твојој (Пс. 119:105), Закон Божији.

Мали брате, немој се бојати лишавања светских почасти и утехе у задовољствима. Ако желиш да будеш награђен од Бога и освежен вечним, блаженим, и најслажим покојем, мораш заволети смирење и трпљење невоља Христа ради, Који је Себе смирио и претрпео срамну смрт за тебе. Савиј врат под Његов јарам, јер је добро носити јарам Господа од младости.

Син Божији је рекао: Ко Мени служи, за Мном нека иде, и где сам Ја онде и слуга Мој нек буде; и ко Мени служи оног ће поштовати Отац Мој. (Јован 12:26). И тако гледамо, и где се Он нашао после Свог Оваплоћења? Прво, оцењен је као ништавио од стране гордог света, псован, ударан и прикован за Крст. Али где је био након тога где је Он сада? У слави Оца Свог, у слављу Вечног Царства.

И тако запази, драги мој брате, да човек који жели да буде тамо где је најславније и неописиво Царство Христово, може га задобити само кроз лишавања, вољна и невољна.

Није ли то требало да Христос претрпи и да уђе у славу Своју? (уп. Лука 24:26, 46). Исто чека и нас такође. Сине мој, ако одлучиш да служиш Господу, припреми душу своју за искушења (уп. Сирах 2:1). Иапк, коа што неко не треба да се превари гледајући спремне утехе света и његове сласти, исто тако човек не треба да се боји лишавања и невоље ради заповести Христових, пошто су невоље кратке, али су покој, слава и радост након тога вечни. И зашто не предосетити неописиву будућност, вечно блаженство трпљењем оскудице и тешког рада овде, када је јасно да чак и ако би неко овде сав свет добије а души својој науди? (Матеј 16:26), лишавајући је вечног блаженства са Христом, онда какво му све то добро доноси?

Данас он влада и хваљен је од свакога, али сутра чује пресуду: И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (уп. Матеј 25:30; 22:13).

Драги мој брате, као што видиш нецелисходнот живота у свету и како је несагласан са твојом добром савести, немој окелвати да одложиш на страну сваку бригу и предаш себе вољи Божијој. Одлучи се на преузимање било каквог високо моралног начина живота, који ти Његов Промисао буде указао. Када нисам примио договор од тебе, питао сам се да ли си примио моје писмо, али сада ми је драго да си га примио без закашњења.

Захваљујем ти свим срцем за твоје писмо и новац обавезно ме обавести где си одлучио да идеш и када. Примам твоја писма верно преко Јерођакона Смарагда. Од свих стараца, ја сам најближи са њим; тако да ми пиш без икаквих сумњи и несигурности. Мени је тешко да примам писма лично град је удаљен више од двадесетпет миља.

Идако се моје писмо одужило, ипак желим да додам нешто о себи, као одговор на твоје питање како сам. Слава Богу, доброг сам здравља, а што се тиче мог живота, најбољи начин на који мислим да би га описао је као ходочашће у Јерусалим, јер је људски живот управо то, пут. А тај пут је ка Небеском Јерусалиму. Јер овде немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јеврејима 13:14). Садa замисли пут какав је?

Није монотон, већ разнолик. Човек наилази на планине и шуме, глад и хладноћу, лоше време и олује, невоље и болести, олује на морима и нападе пљачкаша, бродоломе и страхове. Нећу набрајати пријатне ствари које се такође сусређу, чак и међу свим тим невољама; изнад свега, нада достизања жељеног града је посебна утеха. Видиш, мали брате, какав је пут. Такав је пут, не само у физичком већ и у духовном животу.

Почетком пролећа, почео сам да се бринем о врту, копању, сејању и засађивању. Летос сам саградио себи нову испосницу; сада такође садим око ње. Током долазеђе зиме, ако ми Господ дарује снагу и здравље, надам се да ћу се одморити од свега овог, или да преузмем додатне духовне напоре.

Могу поштено рећи, да не жалим мој садашњи начин живота или да желим живот у свету. Не могу да захвалим довољно Господу Богу за Његову велику милост према мени, у ослобађању из ропства египатског и довољењу у ову испосницу, одакле ти желим све најбоље и остајем најоданији брат.

 

Грешни Тимотеј, монах

Најдубље се клањам пред свима вама.

 

 

Назад