О правилној припреми за молитву

Архимандрит Рафаил Карелин

 

 

"На небу се не чује глас уста, него срца" - пишу Свети Оци. "Треба се молити искрено, од чиста срца" - то је њихов завет. Али, на молитви између нас и Бога стоје греси као густа магла, као зид од некакве непрозирне и лепљиве помрчине, и у тој сумаглици наше страсти пузе као шкорпије. Како можемо искрено да призивамо име Господње кад је наше сопствено срце - црна јама у чијој се дубини ништа не види и само се шири смрад из ње од непрекидне злобе и телесних жеља, као од леша који се распада. Треба да се молимо искрено. Али наша молитва врши се негде ван душе и ума, а срце пребива у својој окорелости и грубости као неукротива звер.

Шта да чинимо? Како да приморамо себе на молитву? Испрва треба да заблагодаримо Богу што још увек није окренуо Своје лице од нас и што нас побуђује на молитву, које се не бисмо ни сетили да није Његове благодати. Затим, пред молитву треба да принесемо покајање.

Најважније је да нађемо свој "омиљени" грех, ону страст са којом нам је најболније растати се, потом да осудимо себе због те страсти, да је мислено одбацимо, да је ишчупамо из душе као што се вади кваран зуб, да призовемо моћ гнева - оно што Свети Оци називају раздражујућом силом, и да решимо да се од сада боримо са њом.

Затим да ту страст покажемо себи самима у њеном најнечаснијем и најсрамнијем виду, да постанемо свесни да та страст као змија пије крв наше душе и да нас чини немоћним и отрованим, те да од борбе са том страшћу зависе наш живот и смрт. Ако човек тако одлучи, онда ће његова молитва већ престати да буде површна и празна као љуска, а његова душа ће почети да се одазива на речи молитве, испрва још нејасно [пригушено], са уздисањем, као шапатом, као што говори болесник који је дошао к себи из несвестице. Затим, треба да исповедимо текуће свакодневне грехе, које чинимо сваки дан и од којих је душа запрљана као одећа човека који за време непогоде иде по лапавици и локвама. Треба да се покајемо за сав свој живот, нарочито за гордост, лаж и лењост који су нашу душу довели до тако мрачног безосећајног стања у коме не можемо да се молимо. Затим Богу треба да исповедимо и незнане грехе које због своје безбрижности и немара непрестано чинимо, када само незнање не постаје оправдање, него осуда наше лакомислености или својевољног непознавања истине.

Треба да говоримо: "Бог је све, а ја сам ништа", трудећи се да ову мисао уведемо у своју свест и срце. Треба да имамо на уму да данашњи дан може да постане последњи дан нашег живота.

Неопходно је да измолимо од Бога благослов за молитву, да се обратимо Пресветој Богородици и арханђелу Салатаилу за помоћ у молитви и да затим приступимо молитви, свесни да стојимо пред Лицем Божијим, од Кога није скривен ни један покрет нашег срца.

Онај ко почне да се моли одмах, без припреме, тај је налик на војника који је јурнуо у бој, а претходно није узео нити припремио оружје.

 

 

Преузето из зборника Књига о прелести и лажном духовништву

У издању библиотеке Образ Светачки

стр. 541-542

 

 

 

 

^