Православно схватање света

 

Са оваквим ставом - посматрања и добрих и лоших страна света - могуће је за нас, да живимо и имамо Православно схватање света тј. Православни поглед на целокупан живот, а не само на уске Црквене предмете. Постоји погрешно мисљење, које је данас нажалост врло расирено, да је довољно да имамо Православље које је ограничено на Цркву,  храм и званичне Православне радње, као што су молитве у одређено време или стављање знака Крста на себе; у свему осталом, како сматра ово мишљење, можеш бити као сваки други, учествујући у животу и култури нашег времена без икаквих проблема, док год не учинимо грех.

Ко год је схватио сву дубину Православља; и какво потпуно посвећивање је потребно истинском Хришћанину, а са друге стране тоталитарне захтеве које савремени свет има за нас, лако види колико је ово мишљење погрешно. Православан си стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или уопште ниси Православан. Наше Православље открива се не само у нашим строгим питањима вере, већ и у свему сто кажемо. Већина нас је изгледа несвесна наших Хришћанских одговорности које имамо у световном делу живота. Особа која има истинско Православно схватање света живи сваки део свог живота Православно.

Запитајмо се, стога овде: како ми можемо хранити и подржати наше Православно схватање у свакодневном животу?

Први и најочигледнији пут, је да се буде у сталном контакту са изворима Хришћанске хране, са свим оним што нам Црква пружа за наше просвећивање и спасење; Божанствене службе и Свете Тајне, Свето Писмо, Житија Светих, Дела Светих Отаца. Наравно, свако треба да чита књиге које су на његовом нивоу разумевања; и да примењује учење Цркве на сопствене услове живота; онда ће ти извори бити плодоносни у насем вођењу и мењању на нашем Хришћанском путу.

Али, често ови основни Хришћански извори немају пун ефекат, или не утичу у потпуности на нас, јер ми немамо прави став према њима и према Хришћанском животу који би требало да инспиришу. 

Дозволите, да кажем пар речи о томе, какав став би требало да имамо, ако желимо да добијемо стварну корист од њих и ако желимо да оне буду почетак инстинског Православног живота.

Пре свега, Хришћанска духовна храна је по својој суштини несто хранљиво и живо; ако нас став буде просто теоретски и књишки, нећемо успети да добијемо корист коју смо требали. Стога, ако читамо Православне књиге или се интересујемо за Православље у циљу скупљања информација - или ради показивања свог знања пред другима, пропуштамо суштину; ако учимо Заповести Господње и Закон Његове Цркве  да би просто били исправни  и судили неисправност других, опет пропуштамо смисао.

Ове ствари не смеју просто утицати на наше идеје и ставове, оне морају директно дотаћи наше животе и мењати их. У временима великих криза у људским друштвима - као што су критична времена која су управо пред нама у слободном свету - они који ослањају своје поверења на спољашње знање, законе, правила и исправност, неће моћи да се одрже. Снажни ће бити они, којима је Православно образовање дало осећај шта је истина, којима је Православље у срцу и у стању је да дотакне друга срца.

Ниста није трагичније, него видети некога ко је подигнут у Православљу, ко има одређене идеје о веронауци, читао је несто од Житија Светих, има уопштену идеју шта заступа Православље, разуме несто од служби, а није свестан шта се дешава око њега; и он својој деци представља овај живот у две категорије, два пута: један је пут којим живи већина људи; други пут је живот каквим га живе Православни недељом и када читају неке Православне текстове.

Када је дете подигнуто на такав начин, са таквом сликом, оно највероватније неће изабрати пут Православља, он ће представљати веома мали део његовог живота, јер је савремени живот више него привлачан, превише људи иде тим путем, превише је део стварности данас; сем ако буде стварно научено како да му приђе, како да чува себе од лоших ефеката и како да искористи добре ствари које су у свету.

Стога, наш став од овог тренутка, мора бити са обе ноге на земљи и нормалан, тј. мора бити примењен на стварне услове нашег живота, да не буде производ фантазије и бега, одбијања да се суочимо са доста пута честим непријатним стварима у свету око нас.

Православље које је сувише уздигнуто, сувише у облацима припада стакленом врту и није у стању да нам помогне у нашем свакодневном животу, да не говоримо о спасењу оних око нас.

Наш свет је поприлично суров и рањава душе са свом окрутношћу; ми треба пре свега да одговоримо са смиреном Хришћанском љубави и разумевањем, остављајући корист исихазма и напреднијих облика молитве онима који су способни да их приме.

Такође, наш став не би требало да буде егоцентрицан, већ да допире до оних који траже Бога и духовни живот. У садашње време где год имамо добру Православну заједницу, постоји искушење да се она претвори у заједницу за величање себе и одушевљавања нашим Православним вештинама и достигнућима: лепотом грађевина и намештаја Цркве, лепоте наших служби, чак и чистоте насег исповедања.

Али истински живот Хришћана, чак и од Апостолских времена, био је увек неодвојив од општења са другима. Православље које је живо, самом том чињеницом светли другима - и ту нема потребе за отварањем одељења за мисионарење која ће  то урадити; огањ истинског Хришћанства само делује и без овога.

Ако је наше Православље, нешто што чувамо за себе и размећемо се тиме, онда смо мртваци који сахрањују мртваце - што је тачно стање многих наших Православних парохија данас, чак и оних који имају велики број младих ако нису ушли дубље у своју Веру. Није довољно рећи да млади људи иду у Цркву; треба да се запитамо зашто они иду у Цркву и шта носе из Ње, јер ако Православље не буде део живота, онда стварно није довољно рећи да они иду у цркву.

Исто тако, нас став треба да буде пун љубави, нежан и праштајући. Постоји једна врста окрутности, која се ушуњала у Православни живот данас: Онај човек је јеретик; не прилази му; Онај је наводно Православан, али не можеш бити потпуно сигуран.; Онај тамо је очигледно шпијун.

Нико не негира да је Црква данас окружена непријатељима, или да постоје неки који нас спречавају и коче да унапредимо нашу веру и смелост. Али, то је пут који иде чак од времена Апостола. Хришћански живот је увек био извесна врста ризика у свом практичном делу живота.

Чак и када понекад имамо корист и морамо да покажемо опрез у овом погледу, ипак не можемо одустати од основног става љубави и поверења, без којих губимо саму основу наших Хришћанских зивота. Свет, који нема Христа, самим тим мора бити неповерљив и хладан, али Хришћани напротив, морају бити пуни љубави и отворени, иначе губе со Христову, без које постајемо као свет, добар само да се избаци напоље и буде изгажен.

Мало скромности и сагледавања сопствених немоћи, може нам помоћи да будемо великодушнији и спремнији да праштамо греске других. Ми волимо да осуђујемо друге за њихово чудно понасање; зовемо их шепртље или луди преобраћеници; истина је да треба да се чувамо стварно неуравнотежених људи који нам могу нанети велику штету у Цркви. Али који истински Православни Хришћанин данас није мало луд?

Не уклапамо се у путеве света; ако се уклапамо, у данашњем свету, онда ми нисмо истински Хришћани. Прави Хришћанин данас не може у свету бити као у својој кући; он не може, а да не осећа себе и буде посматран од других као мало луд. Само ако покушаш да очувас идеал Хришћанства, које није од овог света, или да се крстиш као одрастао човек, или да се молиш озбиљно, довољно је да те стрпају у лудницу у СССР-у али и у многим другим земљама; а ове земље крче пут који ће пратити остатак света.

Стога, не плашимо се да будемо сматрани као мало луди од стране света, наставимо да вежбамо Хришћанско праштање и љубав, коју свет никада  не може схватити, али коју треба и чак за којом жуди у својим срцима.

Коначно наш Хришћански став мора бити, да се боље изразим, назвао бих га невиним. Данас, свет високо цени вештину, мудрост света, професионалност. Православље не цени ове квалитете. Они убијају Хришћанску душу. А и даље се ти квалитети стално прикрадају у Цркву и наше животе.

Колико пута неко често чује ентузијасте, преобраћенике  нарочито, како износе жеље да иду у велике центре Православља, Цркве и манастире, где се понекад скупи на хиљаде верних и где сви разговарају о стварима Цркве, где неко може осетити колико је Православље битно пре свега.

Православље је мала кап у кофи када гледаш на цело друштво, али у великим Црквама и манастирима има толико много људи, да ти онда изгледа да је то врло важна ствар. И колико неко често пута види те исте људе у жалосном стању, након испуњења своје жеље, при повратку из великих центара Православља, киселе и незадовољне, пуне светских црквених трачева и критика, забринутих око своје исправности и прикладности, и светских мудрости за Црквену политику. У једној речи, изгубили су своју невиност и несветовност, будући заведени дивљењем према светској страни живота Цркве.

У различитим облицима, ово искушење напада све нас, и ми се морамо борити не допуштајући себи да преценимо спољашњост Цркве, већ се увек враћајући на једино што је потребно: Христос и Спасење наших душа из овог изопаченог рода. Не треба да игноришемо оно што се дешава у свету и у Цркви - пре свега, морамо знати због нас самих, али наше знање мора бити практично, једноставно, једноумно, никако вешто или светско.

 

 

Назад