Шта ми можемо урадити?

 

Још прецизније, шта ми треба да урадимо да стекнемо ову свесност и како можемо да учинимо да она да плод у нашем животу? Покушаћу да одговорим на ова питања из два дела: Прво, у односу на наше познање да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства постао нас свестан непријатељ; и друго у односу на наше осећање, свесност Православља, коју бојим се највећи део нас, има много мање него што треба, много мање од оног што морамо знати ако желимо да га сачувамо.

Прво, пошто смо хтели ми или не у свету, (а његови ефекти се врло јако осећају и на местима као што је наш манастир овде), морамо да се суочимо са искушењима отворено и реално, али без подлегања; нарочито, морамо да припремимо наше младе људе за искушења са којима се суочавају и да их ојачамо за борбу. Морамо бити свесни, да свет око нас ретко помаже, а скоро увек омета подизање детета у истинском духу Православља. Морамо бити спремни да сваки дан одговоримо на утицај света по принципима Хришћанског васпитања, подизања.

Ово значи,  да оно што дете учи у школи, мора стално бити проверавано и исправљано кући. Ми не можемо да негирамо, да је нешто што ће дете научити у школи једноставно потребно и да нема никакве везе са Православним подизањем. Може бити научено неким корисним вештинама и чињеницама (и ако многе школе у Америци, данас нису у стању да успеју чак и у овоме; многи школски уцитељи, говоре нам да све што они могу да ураде, је да одржавају ред на часу, чак и без било каквих предавања деци), али чак и ако добију оволико, такође бивају научени многим погрешним ставовима и филозофијама.

Основни став детета у правцу и процени било литературе, музике, историје, уметности, филозофије, чак науке и наравно живота и религије пре свега, не смеју доћи из школе, јер вам школа даје све ово помешано са сваременом филозофијом; мора прво доћи из куће и Цркве иначе ће оно бити на путу да буде погрешно научено, у данашњем свету где је јавно образовање у најбољем случају агностичко, а у најгорем отворено атеистичко или анти-религиозно. Наравно, у СССР-у све је ово усмерено на дете, без икакве религије, а са активним програмом да се направи атеиста од детета.

Родитељи морају тачно знати шта се предаје њиховој деци, на образовним курсевима који су данас скоро универзални у школама Америке и поправљати кући, не само блиским и искреним односом (нарочито између очева и синова - врло ретка појава у америчком друштву), већ такође и у отклањању недоумица у моралном погледу, што је данас потпуно одсутно у јавном образовању.                

Родитељи морају знати какву им музику деца слушају, које филмове гледају (гледање и слушање са њима када је то неопходно), каквој врсти језика су изложени и какав речник користе; и дати им Хришћански став о свему томе.

ТВ - у кућама где се нема довољно храбрости да се избаци кроз прозор - мора бити строго контролисан и под надзором да се избегну отровни утицаји ове машине која је постала водећи учитељ анти-Хришћанских ставова и идеја,  у самој кући, посебно код младих.

Говорим о подизању деце, јер је ту место где свет удара у Православне и разбија их у делице; код једном погрешно формираних ставова у детету, постаје двоструко теже да му се пружи Хришћанско васпитање.

Али, нису у питању само деца, у питању смо сви ми, који се суочавамо са светом, који покушава да нас формира анти-Хришћански било преко школе, филмова, ТВ-а, савремене музике и свих осталих утицаја који утичу на све нас; највише у великим градовима.

Морамо бити свесни да све то што је усмерено на нас долази у једном пакету; има одређени ритам и одређену поруку за нас: поруку само-обожавања, опуштања, препуштања, уживања у себи, одустајања од било каквих размишљања о другом свету у различитим облицима било у музици, филмовима, ТВ-у или ономе што се предаје у сколама, какви се предмети наглашавају, која се позадина даје и све остало; то је све једна одређена ствар која нам се даје. То је заправо образовање атеизма. Морамо се борити, знајуци ста свет покусава да нам уради, обликујуци нас Православни одговор на то.

Искрено, посматрајући начин живота савремених Православних породица у свету и гледајући њихову веру Православну, изгледа да је та битка чешће пута изгубљена него што бива добијена. Проценат Православних који чувају свој идентитет нетакнутим и који се нису уклопили у слику данашњег света, је заиста мали.

Међутим, није неопходно да се свет око нас посматра као потпуно лош. У суштини, за наш опстанак као Православних, требало би да будемо довољно мудри и да искористимо све што је позитивно у свету на нашу сопствену корист. Овде ћу ући у пар ствари када можемо да користимо нешто у свету, нешто што делује да нема никакве везе са Православљем, а у циљу формирања Православног схватања света.

Дете, које је од најранијих година било изложено класичној музици и видело да користи његовој души, неће бити ни изблиза искушавано грубим ритмовима и порукама рока и других савремених форми псеудо-музике, као неко ко расте без музичког образовања. Такво музичко образовање, као што је неколико Оптинских Стараца рекло, чисти душу и припрема је за примање духовних утисака.

Дете, које је било научено читању добре литературе, добре драме, поезије и осетило њихов ефекат на својој души, тј. уживало у њима, неће лако постати зависник савремених филмова и ТВ програма, нижеразредних ТВ новела које пустоше душу и одводе је са Хришћанског пута.

Дете, које је научило да види лепоту у класичном сликарству и вајарству, неће бити лако увучено у изопаченост савремене уметности или привучено дречећим производима модерних реклама и порнографије.

Дете, које нешто зна о историји света, посебно Хришћанских времена, које зна како су други људи живели и размишљали, које су греске чинили и у какве замке људи упадали, одвајајући се од Бога и Његових Заповести; и како су славно и утицајно живели када су Му били верни - умеће да направи разлику, умеће да схвати живот и филозофију нашег времена и неће нагињати да прати прву нову филозофију или начин живота са којим се сусретне.

Један од основних проблема у образовању деце данас је што у школама деци више не дају осећај за историју. Опасна и кобна ствар је кварити, изопачити детету осећај за историју. То значи да дете нема могућност да узима примере од људи који су живели у прошлости. У стварности, историја се непрестано понавља.

Једном, када то увидите, постаје вам интересантно да сагледате како су други решавали проблеме, како је било људи који су ишли против Бога и шта је произашло из тога; и како су људи мењали своје животе и постајали изузеци, и давали пример који је дошао до наших времена. Овај осећај за историју је врло важна ствар која треба да се омогући деци.

По правилу, особа која је добро упозната са најбољим плодовима световне културе - што на Западу скоро увек има одређени религиозни и Хришћански тон - има много боље шансе да води нормалан плодоносан Православни живот, него неко ко познаје популарну културу данашњице.

Онај који је прешао у Православље право из рок културе,  а по правилу свако ко мисли да може да комбинује Православље са таквом врстом културе - претрпеће много патње и биће на теском путу, пре него постане истински Православни Хришћанин који је способан да преда своју веру и другима. Без ових патњи, без овог познања, Православни родитељи подизаће своју децу да буду прогутана од савременог света. Најбољи плодови светске културе, правилно примељени, чисте и развијају душу; данашња популарна култура богаљи и деформише душу и омета је да има пун и нормалан одговор на поруку Православља.

Стога, у нашој борби са духом времена можемо користити најбоље ствари света, које нам он може понудити с циљем да наставимо даље; све што је добро у свету, ако смо само довољно мудри да видимо то,  усмерава Богу и Православљу и ми то треба да искористимо.

 

Назад