Предмет Вере

О. Максим Козлов

 

О заблудама римокатолицизма у области еклисиологије:

папски примат и папска непогрешивост

 

Суштину католицизма на најизразитији начин одражава појам папизма. Ко је заправо римски папа и какво је учење Католичке цркве о њему? Званична титула папе гласи овако: "Епископ римски, заменик Христов, наследник Кнеза Апостола, врховни првосвештеник Васељенске цркве, патријарх Запада, примас Италије, архиепископ и митрополит провинције Романије, суверен града-државе Ватикан, раб рабова Божјих".

Латинска реч vicarius буквално се преводи као "заменик" или "намесник" - управо у таквом смислу католици поимају улогу римског епископа.

Под Кнезом Апостола подразумева се свети апостол Петар, кога католици држе за некаквог апсолутистичког монархистичког поглавара апостолске општине.

Primus значи "најстарији", "први" међу епископима. Реч суверен означава независност светског владара. Веома је симптоматична чињеница да и до дана данашњег папа инсистира на свом положају поглавара државе, па макар и тако мале по територији коју заузима, мање од једног хектара!

Можда је - запитаћемо се - овако звучна титула само историјско наслеђе? Познато је да су у средњем веку и у доба ренесансе такве титуле биле веома раширене. Тако се, рецимо, православни александријски патријарх и до данас назива "тринаестим апостолом" и "судијом све васељене". Али када александријски патријарх изговара своју титулу, он зна да се ради само о наслеђу, својеврсном "украсу" из ранијих славних времена. За католике, међутим, титула римског папе није само израз омилитике, вештине красноречја - то је предмет вере. Римски се католицизам, наиме, и темељи на признању поставке да је папа наследник Кнеза Апостола, видљива глава Цркве и заменик Христов на земљи. Преко свега осталог католици су спремни да пређу. Рецимо, данашњи унијати труде се да не инсистирају на другим догматским разликама.

А какав је резултат наведеног поимања папске титуле у пракси? У римокатоличком праву записано је: "Врховна катедра (односно катедра епископа римскога) не подлеже ничијем суду". Дакле, римски првосвештеник не подлеже суду Васељенског Сабора и у самој Римокатоличкој цркви нема органа који би смео да папу упозори да је у заблуди, да му је неки поступак неправилан или да га осуди. Папа је изнад Цркве и изнад Васељенског Сабора.

Исто тако, сама правила Васељенског Сабора не могу бити призната као легитимна  уколико тај сабор није сазван од стране папе и уколико дата правила није установио он сам. Ниједан епископ у свету, уколико није хиротонисан са благословом римског папе, не може бити признат од Римокатоличке цркве.

Из учења да је папа изнад Васељенске цркве и да не подлеже не само људском него ни црквеном суду католици су извели још један страшан закључак - догмат о папској непогрешивости. То, додуше, ре значи да католици искључују могућност да папа као човек, у личном животу, може да погреши. Када се у неким полемичким расправама указује на недостојан живот појединих папа, па се са те тачке гледишта оспорава наведени догмат, реч је ипак о неозбиљном аргументу. Католици, наиме, сматрају да римски првосвештеник, говорећи у име читаве Цркве (ех cathedra) о питањима верског учења или морала, не може пасти у заблуду; његови ставови непогрешиви су сами по себи, и није потребно да их Црква у пуноћи својој нити потврди, нити прихвати.

Овај догмат новијег је датума, прихваћен је тек 1870. године на Првом ватиканском сабору, који католици називају двадесетим васељенским сабором. (До овога броја дошло се прибрајањем васељенским саборима појединих римокатоличких сабора одржаних у средњем веку, периоду ренесансе и у нововековној епохи; до данас Католичка црква признаје двадесет један сабор).

Ако се призна овај догмат, онда испада да се својство непогрешивог учитељства, својствено једино целини Цркве, присваја само једном лицу - римском епископу.

А ко се нашој Православној васељенској цркви може сматрати "чуваром истине"? Постоји ли неки орган чије ће поставке сви прихватати и сматрати их за безусловну истину? Можда је то васељенски сабор? Али опет, ко одлучује да ли је дати сабор заиста васељенски? Тако је између трећег и четвртог васељенског сабора био одржан скуп у Ефесу, коме су присуствовали готово сви епископи са православног Истока, тако да је он формално могао бити назван васељенским сабором, али ти су епископи били потчињени монофизитској јереси и стога њихов скуп није признат од стране Цркве (у црквеној историји остас је забележен под срамним називом "Ефеског сабора разбојника")

Да би чак и најауторитативнији сабор у православљу био признат Васељенским, потребно је да сав народ црквени каже своје "да" одлукама Сабора. Само ако се добије то "да" од народа Божијег, сматраће се да сабор заиста одржава учење читаве Цркве. Та прихваћеност не одређује се по спољашњим одликама (рецимо, по формалној већини гласова): у историји Цркве не једном се дешавало да већина буде сачи

њена од - јеретика. Исповедајући веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, ми немамо на уму списак, статистички преглед свију који одлазе у храм. Ми верујемо да Црква у својој Пуноти не може погрешити, и поред слабости људских, и поред могућих заблуда јерараха и мирјана. То проистиче из тврдње Светог апостола Павла да је Црква Христова "стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3,15), што не подразумева никакав спољашњи ауторитет. У томе се управо и састоји кардинална разлика између православног и католичког гледишта.

Католици, наиме, теже да се ослоне на спољашњи ауторитет коме би се могли придружити. Такав ауторитет постао је глас римског епископа. Али у Цркви свако од нас носи своје бреме слободе, о коме божанствени апостол говори: "Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити" (Гал. 5,1), и: "Купљени сте скупо; не будите робови људима" (1. Кор. 7,23).

У животу сваког хришћанина постоји један унутарњи проблем који он мора да решава потпуно сам, и нико нема права да у том погледу пребаци одговорност на неког другог. То је проблем пребацивања у црквеној истини. Критеријум истине за сваког православног хришћанина јесте провера свога личног мишљења црквеним предањем. Овде не може бити никаквог спољашњег ослонца. Наравно, помесни сабори, решења патријарха, одлуке синода представљају важне оријентире за све хришћане, али уколико сабор или патријарх упадну у заблуду у канонским или чак догматским питањима, онда је коначни суд заправо суд савести свакога хришћанина. Историји су познати примери заблуде патријараха (то се дешавало и у Константинопољској, и у Антиохијској, и у Александријској Цркви), као и доношења неправилних решења на саборима. У Руској цркви такав пример био је сабор који је осудио патријарха Никона, дивног светитеља и ревнитеља црквене истине. Тај сабор одавно је заборављен, у народном и црквеном сећању његове одлуке нису сачуване, док је име патријарха Никона заувек ушло у историју Руске цркве.

А до каквих закључака долазе сами католици у вези са својим учењем о непогрешивости папе? Навешћу овде неколицину цитата из дела реномираних римокатоличких богослова.

У XIII веку Тома Аквински писао је о папи следеће: "Са сваким папом Христос пребива у потпуности и у савршенству у Светој тајни и у ауторитету". Ако се у овој формулацији реч "папа" замени речју "Црква" она ће звучати сасвим православно. Ово је веома карактеристичан пример који сведочи о томе како католици на фигуру папе преносе својство које се да приписати само читавој Цркви. У XIX веку немачки теолог Дирингер пише: "У папи се продужава богоовлаплоћење или сједињење Бога са човеком, које заузима средину између ипостасног и наравственог сједињења". Ми, међутим, знамо да се ипостасно сједињење Бога и човечанства савршило у лицу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, док смо ка сједињењу моралном призвани сви без изузетка. Обожење по благодати представља животни циљ свакога хришћанина. Католици се ипак не усуђују да тврде да се у папи продужава ипостасно сједињење Бога и човечанства, јер би то значило у потпуности изједначити папу са Христом Спаситељем. Они не говоре ни о моралном сједињењу са Богом код папе као код свих осталих људи. Папа се, наиме, према њиховом становишту, налази на средини између свих људи и Христа Спаситеља.

Ево још једног карактеристичног цитата. У нашем веку у књизи француског бискупа Бугоа (Париз, 1922) можемо прочитати следеће: "У Светој тајни еухаристије имамо, да тако кажемо, само половину Христа, јер је он изван ове свете тајне. А где тражити другу половину Исуса Христа, који реално пребива у Цркви? Она је у Ватикану, она је у папи: папа је други начин реалног пребивања Исуса Христа у Цркви. Христос је себи створио два начина реалног присуства, потпуно различита, оба необјашњива и сједињена у пуноћу његовог очовечења. О, велика је тајна двају покрова под којима се скрива Исус Христос у целосности својој! Приђите Исусу, који позива: "Приђите папи". У томе је садржана тајна хришћанства. То је чудо реалног присуства, оваплоћења под двама покровима."

Ето какав однос гаји добар католик према папи. То је утолико страшније и трагичније уколико имамо у виду да ове речи нису писане  лицемерно, из жеље да се нешто задобије за себе. Аутор је био искрени верник и човек, само је предмет његове вере, објекат ка коме су  била усмерена сва његова верска осећања недостојан онога у кога је хришћанин дужан да верује. Аутор изједначава тајну евхаристије са  оним осећањем које обузима католика када види или додирне римског епископа. То је трагично, пошто се ради о кардиналној деформацији хришћанске вере и замућењу лика јединога посредника између Бога и човека - Господа Исуса Христа.

Кардинал Белармин (XVI век) тврди: "Папа је у непосредном и апсолутном смислу те речи изнад Васељенске Цркве." Исти аутор из ове премисе изводи још страшнији закључак да ако би папа установио да се врлина сматра пороком, а порок врлином, Црква би морала да поступи по заповести његовој. Наравно, Белармин је ово писао полазећи од претпоставке да папа никада врлину не би прогласио за порок, али ипак је симптоматично то да се морални оријентири читаве пуноће цркве стављају у зависност од речи само једнога епископа, па макар он био и врховни.

У истом том XVI веку други кардинал, Каетан тврди: "Црква је слушкиња папе" - нимало случајне речи. Као аргумент католици у овом случају наводе познате речи Христове упућене Петру: "Ти си Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју" (Мт. 16,18). Католици воле да кажу да је овде апостолу Петру дато да буде посебна глава и угаони камен Цркве. Свети оци, међутим, тумаче речи Спаситељеве сасвим другачије, у смислу да је камен на коме стоји Црква вера у Христа као у сина Божијег коју је исповедио апостол Петар.

Власт папе расла је и развијала се током векова. Град Рим био је једина апостолска катедра на Земљи. Дуго времена државност је на Западу била веома нестабилна, тако да је једина стабилна институција на тим просторима била заправо Римска катедра на челу са Римским епископом. Њему су се вековима обраћали као врховном арбитру у споровима са јеретицима који су се појављивали на Истоку, и он се навикава на ту улогу, на задатак арбитрирања и исказивања судова у вези са свим догматским и другим питањима. Томе, наравно, треба додати и људску слабост, гордост, а понекад и сасвим рационалистичко маловерје.

Сви ови чиниоци, заједно узети, довели су најпре до учења о примату Римске катедре у односу на читаву Цркву, а затим и о врховној власти римскога епископа. Затим је из тога изведен закључак да је папа апсолутни поглавар Цркве, који не подлеже суду и који се, дакле, не може ухватити у замке заблуда и погрешака. Како би могао да погреши онај о коме Црква није кадра судити? Овде је, дакле, у питању велика саблазан и у извесном смислу победа непријатеља рода људскога, који је многим хришћанима помутио слику истините вере Христове.

 

 

Са руског:

др Ксенија Кончаревић

 

преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 104-108

 

 

 

^