Против лажног јединства
       Александар Каломирос

 

Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам.

Претпостављам да су они покварени,

јер у стварима Православне вере не може бити компромиса.

Св. Марко Ефески

 

Мир без истине

 

Трагично искуство последњих поколења донело је свету јаку жеђ за миром. Сада се мир сматра за добро веће од многих идеала за које су људи раније са радошћу проливали своју крв. Овоме веома доприноси чињеница да рат често није оно што је био у прошлости сукоб између неправде и правде, него је постао сукоб без смисла, између неправде и неправде. Искуство лажи и лицемерства које су различите партије употребљавале да се покажу правичним у очима својих присталица, довело је до тога да људи изгубе веру у постојање правде, па не успевају да виде пред собом ништа што би било вредно одбране. Тако се рат, у било ком облику, чини као нешто потпуно апсурдно.

Ово противљење једног дела човечанства било каквом сукобу било би достојно дивљења када би било плод духовног здравља. Када би неправда, мржња и лаж престале да постоје, онда би мир био испуњење људске среће. Јединство би било природни, а не вештачки резултат. Али, примећује се нешто сасвим различито. Данас, када се говори о миру и јединству самољубље и мржња, лаж и неправда, славољубље и похлепа су на свом врхунцу. Свако на свој начин говори о љубави према човеку, љубави према човечанству. Међутим, никада није постојало веће лицемерство од ове такозване љубави. Љубав према нечем теоретском, умишљеном, као што је појам човечанство, такође је теоретска и умишљена. Нема везе са љубављу према поједином човеку кога имамо пред собом. Ова љубав према одређеној личности, када постоји, јесте једина стварна љубав. Она је љубав према нашем ближњем коју Христос тражи.

Овај појединац, са својом несавршеношћу и слабошћу, уместо да је вољен, омрзнут је данас више него икада. Штавише, осуђиван је, понижаван и сматран за ствар без неке посебне вредности, средство за постизање  виших циљева, део масе. Они који највише говоре о љубави према човеку и човечанству, о миру и јединству, управо су ти који мрзе свог ближњег, највише свог познаника. Они воле човека производ своје маште, али не и стварног човека. Ово обожавање идола човека је, у ствари, самодопадање, уживање у самом себи.

Било би наивно стога да неко верује како пацифистичко расположење које данас карактерише човечанство произилази из љубави. Ове речи о љубави су лицемерство и самообмана. Жеља за миром произилази из губитка идеала, из страха и љубави према удобности. То је жеља да нас оставе на миру у уживању земаљских добара; заједничка сарадња ради достизања добара које појединачне особе не би могле задобити. Она је свеопшти плод нечега што је постало страст целе земље: телесност и материјализам. То је производ потребе.

Мир о коме говори свет је безусловна капитулација свега доброг, светог и великог, диктатура ускогрудности, осредњости и млакости. То је брисање личности појединца и народа, мармелада од компромиса и калкулација, море лицемерства, равнодушности према истини, као и издајство свега што је свето.

Рат је ужасна ствар, резултат људског пада, и нико нема намеру да га хвали. Али, мир за који се свет ценка је нешто бескрајно страшније. Грозница је врло непријатна, али бар показује да организам реагује на нешто што му је страно. Мир који хоће да успоставе није, на несрећу, онај који долази од победе над злом, него онај који долази од пораза. Одсуство грознице у мртвом организму...

На крају, мир коме људи теже је не само мир оружја, но и мир савести. Они хоће да помире добро са злим, правду са неправдом, врлину са грехом, истину са лажи да би задобили лажни мир савести.

 

Није било дељења

 

Такозвани хришћани играју значајну улогу у светском напору за мир. Са паролом јединство хришћана они одлазе на пијацу где ће продати истину. Некада су хришћани имали веру и били спремни да умру за њу. Данас се њихова ревност за истину охладила. Почели су да је сматрају нечим другоразредним. За њих су разлике међу црквама, због којих су се у ранијим временима мученици са радошћу жртвовали, Оци били прогоњени, а верни сакаћени неважне и недостојне помена.

Већина њих су болесни и непоправљиви сентименталисти који мисле да је Христова религија само етички систем што се бави људским односима. Други теже политичким циљевима и мрачним интересима. Сви они заједно зидају град Антихристов. Они траже јединство, а равнодушни су према истини; траже спољашње зближење игнорушући унутрашње размирице; захтевају слово, а равнодушни су према духу.
Како је могуће да се надају да оно што није успело у првим вековима папског раскола успе сада, када су се разлике у догмама и менталитету, кроз векове, прошириле и од увала постале провалије?

Сама чињеница што говоре о јединству цркава показује да је њихова замисао потпуно антихришћанска. Они тиме признају да је ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА коју исповедамо у свом Символу вере, престала да постоји; да је била распарчана у многе цркве које више нису биле саборне, то јест католичанске, и више не садрже целу благодат и истину, као помесне православне цркве, него имају већи или мањи део благодати. Сходно томе, они мисле да истина више не постоји на земљи и да је Христос дошао узалуд. Јер је у збрци од истине и лажи немогуће поново открити истину коју је Христос дошао да сведочи. Отуда је немогуће поново открити Христа Који је Сам Истина.

Али онда зашто је Христос рекао да ће бити са нама до краја света: И ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века? Зашто је Он рекао да ће Дух Свети водити до пуноће истине и да врата паклена неће одолети Цркви?

Ако би Црква била подељена и имала потребу за јединством, значи да је нејединствена, а онда је све што је Христос обећао лаж!Али, сачувај нас Боже од таквог светогрђа! Црква живи и живеће до краја света неподељена и неповређена, према обећању Господњем. Сви који говоре о јединству цркава једноставно поричу Христа и Његову Цркву Православну.

Када један православни патријарх прихвати учешће Православне цркве у протестантском Светском савету цркава као једне од многих цркава, шта друго он чини него јавно исповеда, као протестанти, постојање многих цркава и стога поделу једне свете, саборне и апостолске Цркве! Шта друго чини до одбацује Христа. Званично, ти православни представници не поричу да је њихова Црква једина права, али често немају храбрости да то кажу јавно.

У својим профаним напорима, ови људи наводе црквене литургијске текстове и самог Христа као свог савезника. Заиста, Христос се молио за своје ученике да сви буду једно и Црква се моли на својој литургији за јединство свих.
Али, ове речи не значе како се Црква моли да хришћани једног дана буду уједињени заједничким компромисима у њиховој вери. Оне не упућују на тражење споразумних решења којима би се разноимени елементи ујединили. Немају никакве везе са савезничким протоколима, уговорима или споразумима, као на пример између разних нација, који су потписани после многих преговора. Не, ове речи не значе ништа од тога. Црква се не моли Богу да се различити супротни елементи уједине, него да сви људи буду ЈЕДНО.

Другим речима, да сви приме истину са великом скрушеношћу, смирено клекну пред Црквом и буду убројани у њене чланове. Да схвате заблуду у којој су живели и пожуре ка светлости и истини, то јест Цркви. За то се Црква моли, као на Литургији Св. Василија Велоког: Врати (Господе)оне у заблуди и присаједини их Твојој саборној и апостолској Цркви. Само оваква молитва и жеља произилази из истинске љубави, зато што тежи да исцели болесне, а не да их обмане.

 

Понуда, а не дискусија

 

Понеко наиван међу православнима мисли да се ово зближавање не догађа ради јединства, но са циљем просвећења и мисије међу неправославнима. Ово је, кажу они, манифестација љубави према нашој браћи. Ако се ми затворимо у своје љуштуре, ако не присуствујемо међународним конференцијама и не шаљемо посматраче на папски синод, како ће онда западњаци познавати Православну цркву и шта би их онда привукло њој?

Али, како би западњаци научили да је Православна црква једина истинита Црква, када је виде да општи са лажним црквама као са једнакима? Неће ли они мислити зато да је православље, исто тако релативно и делимично? Или, да ли је разумно да се неко нада да ће овакви сабори фанатичних алхемичара и пастора у мантилима икада бити у стању да препознају истину? Они само ласкају православљу са циљем да га привуку на своју страну. Када би имали искрену жељу да га упознају, не би им требала заседања и конференције. Отишли би да пију директно са извора православних Отаца и Светитеља.

Најбољи начин да убедиш друге у истину јесте да и сам верујеш у њу. Немој дискутовати о њој, него исповедај. Заседања и конференције расправљају о њој, а то је издајство, јер у оваквим случајевима се не ради о саветовању и прекоревању јеретика, него о дискусији са црквама. Христос не тражи оне који ће да расправљају, већ оне који ће да исповедају. Истина којој нас је Он учио није таква да се о њој може дискутовати. На разним екуменским конференцијама дискусија узима облик трговине, где се размењују компромиси у стварима вере да би се дошло до коначне сагласности. Под таквим околностима, и само присуство православних на екуменској конференцији је издајство Христа. То издајство Бога неверницима за 30 сребрњака, јер присуствујући, православни признају да се о њиховој вери може расправљати и дозвољавају претпоставке да ће и ови чинити компромисе уз одговарајућу размену.

Када би, уместо овога, сви они који данас говоре о јединству исповедали православље као једину, апсолутну истину, и одбацили сваки званични и незванични црквени контакт са јеретицима, не бојећи се да их именују као такве, онда би се њихов глас чуо много даље; што је још важније, био би поштован и наводио на размишљање.

Сада је њихов глас глас компромиса који не покреће никога, којег дубоко унутра нико не поштује. Оци нису улазили у дискусије са јеретицима. Они су исповедали истину и побијали њихова тврђења без углађености и комплимената. Никада нису постигли међусобно разумевање са јеретичким црквама. То никада није била дискусија Цркве са црквама, него дијалог између Цркве и душа које су изгубиле свој пут. Црква не дискутује, зато што она не тражи. Она једноставно даје зато што има све од Бога.

 

Спасење од света

 

Зашто се наши хришћани тако лако покрећу проповедима о јединству цркава? Уместо да буду ревносни у преношењу истине овом свету, коме она тако много недостаје, они се наслађују карамелом о миру, вагајући има ли више ствари које раздвајају или које уједињују хришћане. То је зато што они сами не познају истину. Већина њих су чланови друштвено-хришћанских организација и братстава и од малена су катехизирани у неком етичко-филозофском систему са хришћанским премазом, што их је довело до тога да верују како је циљ хришћанства да постигне мирољубиву коегзистенцију људи у духу љубави.

Вечност и Божанска визија су врло далеки за све хришћане и врло често нису ни од каквог интереса. Већина њих, будући екстравертни, усмерени спољашњем, људи су од акције који су приступили хришћанству да би нашли организовани и руковођени modus vivendi, начин живота, као добри и часни грађани на овој земљи. За овакве људе Бог је Велики Слуга њихових личних интереса, а вечни живот слаба нада за обнову.

Проповеди о јединству брзо привуку хришћане као што су ови. Заиста, како би било добро да се круг наших поштених и моралних људи прошири на цео свет. Могли би да обављамо послове без страха да ћемо бити преварени; могли би да имамо добре и мирољубиве односе, а да никада не будемо у опасности од прогона и борбе. Што се тиче истине, шта је истина?Ми сви верујемо у Христа и то је довољно. Осим тога, свет се данас суочава са тешким временима. Хришћани се морају брзо ујединити да би се супротставили комунизму, на пример. Они постављају питање: Ко ће водити и ко ће спасити савремени свет? - Само једна, уједињена Хришћанска црква, њихов је одговор.

Христос није постао човек да би спасао овај свет који лежи у покварености. Он је дошао да спасе вернике Његове од света, да их извуче из врсте злих, да их уједини са Собом, обожи их благодаћу и са њима спасе свет који пати. Свет иде стазом смрти. Прати кнеза овог света, Божјег непријатеља: не молим се за свјет, него за оне које си ми дао (Јн.17,9). Међутим, ови кмпромисни људи узимају део од овог света и жртвују драгуље хришћанске вере и живота због те жаволске странке која никада неће бити спасена. Није Христос тај који тражи јединство цркава, него свет.

Христос не тражи уједињење лажи са истином, него је свет тај који хоће да проституише истину, да је учини релативном и парцијалном. Због тога се дешава да се, када се поведе дискусија о уједињењу цркава, види да је одушевљено подржавају људи који никада раније нису били заинтересовани за религиозне ствари. Уједињење у лажи је најбољи начин неутрализације хришћанства, а што је ђаволска странка изумела. То је почетак разводњавања хришћанства и његовог потчињавања политичким ћефовима; претварања хришћанства у слугу интереса овога света.

Са овим лажним јединством хришћанство може добити више светске моћи, али ће изгубити сву своју духовну снагу, управо оно што смета свету. Зар се то већ није догодило у Римокатоличкој цркви? Политичка жеђ за светском моћи учинила је да се спусте до утабаних стаза политичких махинација, са којих су се појавили као оруђе великих политичких центара.

Сви они који говоре о јединству, нису разумели разлог Христовог доласка на свет. Они мисле да је Он дошао да проповеда неку вештачку моралну поуку, попут њихове, и да нас научи како да живимо на овој земљи као добри грађани. Стално понављају како људи морају да следе Христов закон, тако да Царство Божије може коначно да дође на ову земљу.Неки говоре о хришћанској Грчкој, други о хришћанским демократијама или о хришћанским краљевинама, али ни8ко од њих не увиђа колико та очекивања подсећају на наде Јевреја у Месију као земаљског цара.

Они не желе Христа какав Он јесте; не желе Христа Који је одбио да се покори ђаволским искушењима у пустињи. Хоће Христа који би им се потчинио. Желе Христа који хоже земаљско царство, Христа који би променио камење у хлебове да би се људи наситили, који би преплавио свет чудесима што изазивају страхопоштовање и принуде људе на покоравање.

Другим речима, ови људи не чекају Христа, него Антихриста. До Дргог доласка Христос ће остати скроман и скривен, далеко од земаљских сила и удобности, не приморавајући никога да Га следи, тражећи једино оне који би Му се приближили и опонашали Га у скромности и повучености, не очекујући ништа земаљско.

Хришћани који говоре о Божјој нацији, хришћанској Грчкој, светском хришћанству и уједињењу цркава - не желе таквог Христа. Као и Велики Инквизитор Достојевског, они су спремни да баце Христа на ломачу зато што Он смета њиховим плановима које су годинама припремали. Ти си дошао и учио нас хришћанству које је нехумано и тешко, каже Инквизитор Христу, и ми смо се трудили много векова да га учинимо хуманом религијом. И сада, када смо успели, Ти си дошао да поквариш наш многовековни труд. Али неће Ти успети. Сутра ћу наредити да Те спале на ломачи као јеретика.

Да, људи хоће Христа који ће говорити о овом животу, а не о другом, христа који ће понудити задовољства овога живота, а не будућег. Они не желе богатство које се не може извагати и додирнути, већ богатство које је опипљиво овде и сада. Они Га не желе као Владара будућег века, него садашњег.

Зато они не маре шта ће се десити са истином када се ускомешане и такозване хришћанске цркве уједине после хиљаду и једног компромиса. Зато се не интересују шта ће остати од живота у Христу после инвазије мноштва религијских варвара на чисто тло православља. Истина их не интересује, нити живот у духу и благодати. Њих једино привлачи земаљска моћ коју даје уједињење и владавина светом под једним мишљењем.
Ови људи хоће да се зову хришћанима, а да то заиста не буду. Многи само мисле да су истински хришћани зато што не знају шта је хришћанство, а мешају га са филозофским учењем и светским теоријама - да употребимо њихов омиљени израз. У стварности, они су следбеници Антихриста, као и већина Јевреја у Христово време.

Јевреји су чекали Месију вековима, и када је Он дошао, само мањина га је прихватила, а већина предала Римљанима на крст. А зашто? Зато што Христос није био оно што су они чекали. Зато нису били у стању да препознају Месију у Његовој Личности. Они су чекали земаљског цара, светског освајача. Чекали су некога ко би Јеврејима потчинио све народе на свету, ко би присилио све владаре да му се покоре и служе му, дајући моћ и славу својим следбеницима.

Када су га видели сиромашног и скромног, кротког и пуног мира, Њега, Који није нудио земаљска добра него говорио о Небеском царству, и не само то, него је чак тражио од њих да се одрекну земаљског и опипљивог, да би ослобођени могли достићи небеско и недодирљиво закључили су да Он није за њих. Он није Месија кога су чекали, него управо супротно. Он, Који је одбио да претвори камење у хлебове да би се наситили, Који није хтео да порази гомилу Својом моћи, нити се сложио да потчини земаљска царства није био одговарајући вођа за њих. Због тога су Га се одрекли и почели да чекају другог. И они га још увек чекају. Заједно са Јеврејима су и милиони других који такође чекају јеврејског месију, а већина њих се назива хришћанима. Међутим, немају појма да чекају лажног месију, као и Јевреји.

 

Антихрист

 

Трагедија је у томе што ће месија кога Јевреји чекају доћи. Чули смо из уста самог Христа и Његових Апостола, и записано је у књигама Новог Завета. Месија Јевреја ће доћи. Он ће дати само земни хлеб који је Христос одбио да да и заједно са њим сва материјална добра која Он није хтео дати. Преплавиће их знацима и чудесима којима ће се људи до краја света дивити и којих ће се бојати, а они ће пузећи пасти пред његове ноге. Ујединиће све народе и расе, и сва царства света у једну државу. Биће по срцу књижевника и фарисеја по срцу сваког племена јеврејског. Да, јеврејски месија ће доћи. Он ће бити оно што Христос није, и неће бити оно што Христос јесте. То ће бити Антихрист (противник Христа).

    Дјецо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази...(1Јов.2,18)
    Али вас молим, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланицом тобоже нашом као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог. Зар не памтите да сам ово казивао још док сам био код вас? И сад знате шта га задржава да се не јави до у своје вријеме. Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства; онога је долазак по дејству сатанину и са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду. (2 Сол.2:1-1-12) 

Антихрист се неће појавити у историји на страшан и шокирајући начин којим би га сви препознали, неће имати одвратан изглед, нити ће, пак, чинити неморалне ствари. Он ће доти на такав начин да ће само неколицина схватити ко је он. Доћи ће после дуге припреме, кроз векове, која је почела још од прве, Христове дане, и која се наставља појачано напредујући у наше дане. Човечанство ће видети у његовој личности свог великог добротвора.

Толико много векова отпадништва су обрађивали човечанство и припремали га за то прихватање. Човечанство га чека као свог идеалног вођу. Сав развој историје води Антихристу.

 

Тајна безакоња

 

Католицизам је дозволио да светски дух хранихришћанство Запада. Презаситио је хришћанску мисао рационализмом и паганским начином размишљања античких Грка. Коначно, одлуком о непогрешивости папе, католицизам је увео механички елемент у односу између Бога и човека, учећи их како је Бог обећао да говори кроз уста грешних и охолих људи, какви су били многи од папа. Хуманизам и ренесанса су били круна скретања западног света ка идолатрији. Они су заиста били манифестација човековог разочарања кривотвореним хришћанством. Данас је хуманизам постао религија епохе, коју проповедају, на жалост, и такозвани хришћани под етикетом хеленско-хришћанске цивилизације.

Протестантизам је довео папистички рационализам до његових екстремних закључака. Одбацио је светост Цркве и њено руковођење Светим Духом, зато што није видео ни светост нити истину у ЦрквиЗапада. Тако је укинуо традицију и оставио своје вернике без критеријума за истину и лаж, заувек одстрањујући благодат Божју из њеног царства.

Од протестантизма није више било далеко до атеизма и материјализма. Многе филозофије су почеле да претендују на позицију хришћанске вере у људским умовима, и на крају је наука освојила свет. Имала је посебну моћ придобијања маса, јер су њена достигнућа на пољу технологије изазивала чуђење и одушевљење маса, које, немајући духовни критеријум, постају лак плен материјализма. Наука је дала свету лажан осећај знања. Могла би да промени своје погледе и теорије сваког момента, али сваки пут би ови имали светост доказаног знања. А то утиче на људске умове на магичан начин.
На крају, када је човечанство, спустивши се оваквим степеницама, било поробљено стастима материјализма, проклијао је комунизам.

Пошто су људи дошли дотле да верују како је једино стварно добро новац, било је природно да захтевају његову правилну расподелу од влада које су биле равнодушне према патњама сиромашних људи. Овај захтев је испунио душе мржњом и пакошћу и учинио их још несрећнијим, отварајући непремостиве поноре међу људима и водећи многе до каиновске мржње. (Ово никако не значи да праведна расподела новца није обавезна, и то основна, сваке владе.) Тако је започео рат између капитализма и комунизма, иако су они у ствари два братска система, подједнако материјалистичка и идолопоклоничка, подељена једино сопственим интересима и борбом око расподеле. Њихов заједнички програм је да претворе камење у хлебове, да уједине свет под својим утицајем и запрепасте га достигнућима која човек није могао ни да замисли. Тако је човечанство постепено дошло до спољне капије Антихристовог царства. Дошло је до тачке када не само да има вољу, већ и могућност да одговори позитивно на кушање Луцифера. Још мало, и све што је потребно  јесте да Антихрист лично преузме вођство светске државе, да заувек рашчисти с глађу и сиромаштвом, изобилно снабде људе материјалним добрима, тако да у њиховим срцима, пуним задовољства и удобности, не буде више места за Бога.

 

Уједињена религија

 

Када узмемо у обзир све ово, схватамо да у човечанству, које не интересује ништа друго осим властитог мира нема никакве светиње, нити ичег светог, осим властитих материјалистичких интереса. У свету користољубивих људи, који сматрају сваку дискусију о истини непотребним наклапањем, уједињење цркава не само да није тешко, већ насупрот, оно је неминовно.

Штавише, усуђујем се да кажем како је уједињење такозваних хришћанских цркава неизбежно, а и уједињење свих религија уопште.

У својој држави Антихрист неће трпети неслогу. Неће толерисати религије и њихове свађе око верских питања. Седеће у храму Божјем као Бог и сви људи на земљи ће ту звер обожавати, јер дана јој је власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота (Откр.13:7-8). За ове људе, чија имена нису записана у Књизи живота, постојаће само једна религија, религија Антихриста.

Већ сада постоје примери религија које претендују да обухвате све друге; оне су претече идеологије Антихриста. Једна таква је и слободно зидарство масонерија. Већ је пригрљена од стране прогресивнијих светских вођа. Својим синкретизмом, уједињавањем и изједначавањем може да помири, у главама будала, све религијске супротности човечанства и превазиђе све препреке и тешкоће уједињења са којима би се разне цркве суочиле. Уопште, какав је разлог чињења толиког напора да се пронађу прихватљива решења за догматске и друге разлике између различитих вероисповести, па тек онда за разлике између религија? Зашто не би напредовали директно ка уједињењу свих религија у неку врсту масонерије?

Схвативши ово, већина данашњих верских вођа, бар међу највећима и најважнијима, потрчала је (будући прогресивна) да постану масони, што их не спречава да и даље носе своје одежде и служе своје литургије. Али, пошто лаици још нису потпуно спремни, неопходно је да ови задрже своје улоге и постигну прво уједињење цркава, па тек онда уједињење религија.

 

Поглед у прошлост

 

Овако би, према томе, изгледао развој догађаја у не тако далекој будућности. Зато се Господ пита да ли ће наћи верника када поново дође на земљу: ...Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи? (Лк.18,8)

Поглед у прошлост ће нас научити много о правцу у којем су се црквене ствари одвијале и у којем ће се одвијати.

Тежње византијских императора да се уједине са заблуделим папством биле су, срећом, одсечене држањем народа и падом Византије под турску власт. Али, чим је грчки народ опет нашао своју слободу, стара искушења су поново закуцала на врата. У почетку су истинољубиви Грци, људи народа и традиције, одолевали струји европеизације. Али, они су били неписмени и, мада су лили крв за слободу своје отаџбине, брзо су гурнути у страну од новодошлих школованих људи који су, уз сву уображеност коју полу-наученост даје, имали и власт суда краља Ото-а.

Они су понизили Отаџбину и веру, која је сада уздрмана од неверника. У то време турске окупације ни један камен са старих цркава није буи нарушен. Међутим, ови обмањивачи су објединили своје интересе са окуженим фанариотима и сличним зараженима у Европи, и покварили наше манастире и цркве једне укаљавши, а друге претворивши у штале. Напатили смо се овога зла од многих таквих свештеника, лаика, војника и политичара. Иако смо проливали крв, у опасности смо да изгубимо Отаџбину и религију. Macriyannis, Memories, str.398

Ови полуобразовани интелектуалци презиру грчки народ страшћу петоколонаша.

Омаловажавају свој језик, понашање и духовно устројство. Употребили су сва расположива средства да искваре истину своје вере и накалеме секуларизам и рационализам на свето дрво православља, које је за тако много векова остало неоскврнављено од варварских освајача. Да би погодили Цркву у срце, циљали су на њене манастире. Неке су затворили, другима конфисковали имовину, а некима послали прогресивне игумане, који су их распустили лакше него икакав државни двосекли мач.
Без својих манастира и епископа, поробљена државом, Црква је постала небрањени виноград. Васпитање нације је, отето
  из руку Цркве, пало у руке хуманистичке државе, која и поред свог лицемерства о хеленско-хришћанској цивилизацији, остаје потпуно паганска. Све се почело прилагођавати укусу nouveau riche и провинцијског атинског друштва.

Црквено богослужење је почело да слаби и постало нешто сасвим светско, црквена музика да се европеизира и дегенерише у позоришну, четворогласну хармонију, а иконе да изгледају сувише строге и ружне у очима жена из више класе, које су хтеле слатког Исуса, пуног попустљивости за њихова сагрешења, неспособног да изазове страхопоштовање. Браде и дуга коса свештеника су засметале, па је свештенство, осетљиво на захтеве савремене публике, почело да се дотерује. Једноставно и освећено мало кандило, са својом покајнички скрушеном атмосфером, замењено је Едисоновом сијалицом, што је учинило да црква подсећа на царску салу, пригодну за венчања и промоције званичне владајуће класе.

Али, то није било све. Не само основне и средње, већ и више образовање је одузето из руку Цркве. Тако се богослови, будући свештеници и јерарси нису више рађали у недрима Цркве њихове природне мајке већ у недрима државних универзитета, пуних рационалистичког смрада и духовне плиткости, без икакве могућности да осете тајанствену светињу живота у Христу, који једино даје истинито богословље. И тако су, проклијали као бршљан, у Цркви богослови који су напунили своје умове многим филозофским теоријама протестантског или римског порекла, док им у срцима недостаје живот православља.

Ови људи нису били у стању да виде понор који дели Источну цркву од западних цркава. Они су то сматрали само питањем догматских формула, а не за ствар животну и суштинску. За њих је живот у Христу само низ емотивних стања и етичких поступака, као и за западњаке. Откровење (унутрашње виђење) Бога, живо искуство присуства Христовог и унутарње пребивање Духа Светог, тј. обитавање истине у човековом срцу, непознати су за њих. Када говоре о истини, они мисле на некакву препарирану, осушену догму. За њих, као и за западњаке, догма је посебан свет интелектуалних формула, довољно оптерећујућа, а чију вредност, после расцепа између живота и вере, нису у стању да цене.

И тако је сам темељ, на коме су чак и наши најдобронамернији богослови намеравали да граде одбрану свог православља, подривен до сржи. Застрашујуће је када се узме у обзир да је цео грчки религиозни живот изграђен на овим основама. Некада се народна побожност ширила из манастира који су били духовни бедеми и вође, док је у краљевини Грчкој побожност доспела да буде заснована на теолозима, лаицима или свештеницима какве смо управо описали. Ово су, опонашајући западне примере, организовали братства и хришћанска друштва, и узели проповед и веронауку у своје руке. Док је раније побожност у једном месту имала као свој центар локални манастир и свештеника Цркве, хришћанин из места А се није ни на који начин разликовао од хришћанина у месту Б, јер су сви били деца исте Правослабне цркве.

Сада су теолози организовали групе, па сада у једном месту имамо хришћане групе А и групе Б, увек супарничке и неповерљиве, подељене, а да ни једна страна не разуме у чему су њихове разлике. Али, упркос нетрпељивости и подељености међу њима, групе се слажу да, што се тиче западњака, има више ствари које нас приближавају него раздвајају и да морамо обратити више пажње на ствари које нас уједињују, него на оне које нас деле. Другим речима, они сматрају љубав и јединство према њиховој западној браћи (коју никада нису видели ни упознали) лакшим од љубави према својим земљацима и ближњима које виђају сваки дан и познају. Као што смо рекли, данас се људи труде за светску љубав, за апстрактну љубав човечанства, у исто време не будући у стању да воле свог ближњег.

 

Питање старог календара

 

У овој атмосфери погоршања, изненада је дошао, после притиска од стране државе, први званични корак Грчке цркве према папи: увољење папског календара. На жалост, мало је њих разумело значај предмета старог календара, како је случај назван.

Многи приписују отпор старокалендараца њиховој ускогрудности, ограничености необразованих, што је још један показатељ дубоког презира који уображени необразовани негују према неукима. Али, да би се ови необразовани одупрли, као што јесу, морали су, ако ништа друго, имати религиозну ревност и духовну бригу која је недостајала масама равнодушних, што су, не познајући праву природу проблема, пошли за већином припадника јерархије.

Ниједан од просвећених теолога или њихових следбеника није показао макар наговештај туге над расцепом у Грчкој цркви, нити је иједан покушао да одговори на болна запомагања многих хиљада верних. Већина је била на њиховој страни; бројност им је одувек давала осећај сигурности. У ствари, они чак нису имали ни број на својој страни. Јер, иако је било само неколико хиљада старокалендараца, а неколико милиона следбеника новог календара, сумњиво је да ли је међу њима било и пар хиљада истинитих верника. Они су се само подругљиво осмехивали овим простим новим исповедницима православља, говорећи како они одбијају да поправе свој нетачни календар због сујеверја.

Међутим, проблем није био у томе. Они су били неправедни у оптуживању старокалендараца што се боре за календар. Ствар није била у томе: који је од два календара тачан? Позната је чињеница да су оба календара нетачна. Нису старокалендарци инсистирали на старом календару, нити су новокалендарци увели нови календар из разлога астрономске тачности. Разлог за одлуку да се нови календар уведе у Грчкој није био ни астрономски ни богословски. Једноставно, била је то једна од многих предаја (поробљене државом) своме господару, који је то тражио од њих да би олакшао своје пословне трансакције.

Разлог за одбијање старокалендараца да се повинују био је богословски и извирао је из дубоке црквене свести. У ствари, литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промену календара је следило нарушавање литургијског склада између Грчке цркве и осталих православних цркава који чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота између воинствујуће Цркве, већ је и хармонија између воинствујуће и торжествујуће Цркве такође - нарушена.
Када у Грчкој црквена звона зову верне да славе Божић и појци радосно певају: Христос раждајетсја, славите, милиони наше православне браће широм света и на Светој Гори су још у посту због предстојећег доласка Спаситељевог, па не чују звона нити певају радосне божићне песме.

Може ли неко да замисли ишта горе за Цркву од овог прекида литургијског склада, који нас отуђује духовно не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од Светитеља који су славили и служили литургију по старом календару, који смо ми одбацили?

Нашим Оцима је требало много труда и много синода да се уведе тај празнични календар и све то да би се постигла литургијска хармонија међу хришћанским црквама, јер овај склад изражава унутрашње литургијско јединство Цркве. То је оно што видљиво чини Цркву једном, упркос мноштву помесних цркава. Црква није учињена једном на начин како папа мисли, строгом дисциплином и послушношћу претпостављеној хијерархији, на чијем је врху особа која тврди да замењује Христа на земљи, него је Црква учињена једном Светом Тајном Причешћа Телом и Крвљу Христовом. Свака црква где се служи Света литургија и где су верни сакупљени на једно место, садржи потпуни лик једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Оно што чини да се једна парохија укључује у једно тело са свим осталим парохијама, као и нека епархија у једно тело са свим осталим епархијама, јесте Света Тајна Причешћа свију Телом и Крвљу Христовом у Светом Духу и истини.

Јединство Цркве је стога тајанствена свеза која се остварује на Светој литургији причешћем верних Телом и Крвљу Христовом. Хришћани су једно тело, какао они који живе на земљи данас, тако и они који су живели пре нас у ранијим вековима, као и они који ће живети у годинама које ће тек доћи, јер имају заједнички корен Тело Христово: Ми, будући многи, један смо хлеб, једно тело, јер се причешћујемо једним хлебом.
Јединство Цркве зато није административно, дисциплинско или организационо, већ литургијско. Због тога је празнични календар толико важан.

Јединство које извире из Свете литургије, једне вере и једног крштења, престаје да се види споља када настане литургијска анархија. Облик и речи Литургије прописане су да би све цркве славиле Бога на исти начин. Тако и богослужбене књиге за сваки месец (минеји) садрже дневне тропаре који славе светитеља тога дана и црквене песме за сваки празник. На тај начин, никакав несклад не нарушава литургијску хармонију. Чак су и мизика и иконографија, које се називају литургијском уметношћу, прописане на сличан начин, тако да ниједан иконограф или појац не може да слика икону или пева по својој машти, већ је присиљен да прилагоди своју личну вештину и способност обрасцима најстрожег духовног реализма. Слично томе, календар празника је био прописан да ни један свештеник не би могао да прославља празнике када он то хоће, него да постоји потпуна заједница у молитви међу свим верним на земљи.

Због тога, оно што ради уметник који слика црквене иконе по свом укусу, омаловажавајући традицију, и што ради појац који разара литургијску хармонију певајући театрално, уместо да поје то су урадили и грчки јерарси, кварећи литургијску хармонију Православне цркве, одлучивши да следе различит календар празника у Грчкој од оног које друге православне цркве и Света Гора Атонска прате. Тако, на Светој Гори они славе различитог светитеља и певају друге химне од оних у Солуну; Преображење Господње се слави једног дана у Атини, а другог у Јерусалиму, Синају и Москви.
Трагедију овог несклада је тешко схватити у овој земљи због удаљености. Али је болно уочљиво неком ко отпутује у Европу и види како у суседству једног истог града Руси славе један празник, а Грци други, или чује звона Грчке цркве како позивају верне, док звона Руске цркве ћуте. И онда се, наравно, неко пита да ли су обе цркве православне.

У Грчкој није схваћено како је озбиљан био компромис са стихијама овог света и колико је снажан ударац за Цркву било одбацивање старог календара у корист новога. Ако је неколицина и разумела, нису имали снаге да употребе свој углед и објаве истину. Нико од светских мудраца или моћника није нашао речи да протестује. Тако је још једном потврђено да што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке(1Кор.1,27), јер, пошто су мудри ћутали, неуки верни су се подигли. И они нису говорили лудости, као луди свески мудраци. Нису прибегли астрономским теоријама и математичким калкулацијама, већ су говорили у име Предања, које сматрају за нешто свето, што нико не може да погази у корист науке која стално одбацује сопствене теорије, или у корист политичких или економских интереса земље.

Али, следбеници мудраца овога света сматрају Божије ученике за луде. Тако од почетка до данас, они сматрају старокалендарце за будале, верске фанатике, сујеверне, и радују се свом знању које их ставља изнад оваквих ситничара који праве проблеме ни из чега.

 

Парање

 

Када почнете да сматрате један елемент Предања тривијалним, онда ћете првом приликом сматрати такође  тривијалним и било шта друго што вам се не свиђа у традицији. То се догодило са иконографијом, црквеним песништвом, као и са изгледом свештеника. Сада мантије изгледају сувише црне за њих, као што им се браде и коса чине сувише дугим. Хоће да ставе музичке инструменте у цркве. Желе да уклоне столове дуж црквених зидова и поставе удобне клупе. Грде монаштво, клеветају калуђере, одузимају манастирска имања, настављају систематску пропаганду против испосништва.

Превиђају каноне који забрањују заједничко мољење са јеретицима, иду на њихове конференције и моле се заједно са њима. Њих не интересује мишљење народа приликом избора владика и свештеника. Скраћују Литургију и избацују делове богослужења да се људи не би уморили. Другим речима, мењају православне обичаје према укусу пропадајућег друштва, које је пуно обожавања телесности и материјализма.
На овај начин платно традиције почиње да се пара, и нико не зна где ће се зауставити. Осим тога, ово парање иде данас тако лако, јер има одобрење од света, од утицајних и образованих.

Учени, нарочито, сматрају својом чашћу да се не слажу са Оцима Цркве, већ са неким великим научником, професором протестантске теологије, или са извесним језуитским предавачем који је чувен у Европи и сл.

Како да онда православна традиција и вера не буду изневерене, фалсификоване? Како, под таквим условима, да не дискутујемо о јединству цркава и да га не сматрамо нечим што лако може бити постигнуто? Да ли је онда тешко за једну Православну цркву, која је попримила исти менталитет и исту нарав као западне цркве, да се уједини са њима? Да ли је далеко дан када ћемо отићи недељом у цркву и чути свештеника како се моли и за Оца нашега папу римскога? Да ли ће ико реаговати ако се таква ствар догоди? Или ће се свима чинити природно то што смо коначно пребродили  сце разлике које раздвајају Исток од Запада?

 

Бог се не да преварити

 

Нека сви који олако говоре о јединству цркава схвате да је јединство Цркве тајанствени дар Божијег присуства. То није ствар о којој би се одлучивало на конференцијама, већ нешто што постоји или не постоки. Никаква људска одлука не може принудити Бога.

Наравно, споља можемо постићи јединство и сви могу да прогласе протестанти, католици и православни да смо сада, најзад, једна црква. Можемо да помињемо папу римскога и римски папа може да помиње цариградског патријарха. Ако се сви сложимо око минимума истине, око једног поједностављеног Вјерују, и ако изгладимо још неколико питања можемо доћи до јединства. То би било легалан и споља вредан систем, али би то било тело које нема везе са Христовом Црквом, чак и ако по спољашњем изгледу подсећа на њу. Бог се не да преварити. Када услови за Његово присуство не постоји у људима, Он не долази међу њих.

Христова Црква није никада била световна заједница. Црква је рођена, а не направљена. Људске дискусије могу да сачине нешто чему могу да дају име Црква. Али, ова фабрикација би била нешто без живота. Жива Црква нема везе с тим. Она постоји негде далеко од свих ових фабрикација, непромењена, пуна истине и светлости, чиста од сваке компромисне лажи, са Светим Духом који је обухвата и осветљава као сунчева светлост њене кораке, водећи је до пуноће истине.

Она не зависи од броја истинитих хришћана, чак ако их је само шака. Они су носиоци Предања које није нешто што су једноставно научили, већ нешто чиме живе и имају о томе животно искуство. Хришћани живе у Предању као у природној средини, попут риба у води.

Нека сви који заиста траже Господа, престану да причају о јединству цркава. Црква не признаје уједињење, јер она није никада била разједињена. Људи су ти који је напуштају, чак ако и даље задрже неке од њених спољних знакова. Нека се сви који траже Господа врате Цркви, и нека се понизе тако да могу ући, јер су њена врата мала, па се треба сагнути врло ниско да би се прошло кроз њих.

 

Непогрешиви критеријум

 

У хаосу и лицемерству савременог света није лако распознати Христову Цркву и приближити јој се, јер није довољно за цркву само да носи назив Православна, па да то заиста и буде. На жалост, отпадништво постоји и под, споља гледано, православним мантијама, православним куполама и међу православним верницима. Али, то није ништа ново; Црква је то познавала још од својих првих корака, само је сада достигло неочекиване димензије.

Морамо научити да разликујемо Цркву иза спољног изгледа. Што се тога тиче, споља, у Православној цркви преовлађују неред и забуна. Свако, образован или необразован, верник или неверник, има свој властити поглед на хришћанство и православље, и фанатично брани своје мишљење. У оваквој олуји је немогуће наћи прави пут без компаса. Ипак, иам један непогрешив критеријум: настављање традиције или, другачије речено, продужетак Предања.

Где год је Предање сачувано живо и чисто без прекида од времена Апостола, и колико год верних (владика, свештеника или верника) живе Предањем и преносе га ту је Православна црква , а они сачињавају Тело Христово. Сви други, свештеници или цивили, који желе да се представљају као православни, а да не прате у свему живо Предање минулих векова, јесу уљези. Они су кукољ на њиви Христовој.

Данас има много кукоља, а врло мало класја, али је њива Божија, и упркос разном кукољу, пшеница остаје иста из генерације у генерацију, од семена до семена, иста као и прва пшеница коју је Свети Дух посејао на истој божанској њиви на свети дан Педесетнице.   

    Ови милиони кукоља који су изникли у недрима Православне цркве у скорашње време, донели су са собом светски дух, тако да ниједна православна црква није била у стању да задржи своја спољашња обележја непромењена. Чак и старокалендарци, који су се држали тако доброг правца по питању календара, у случају иконографије јасно носе мрље издајства традиције. Ова чињеница је заједнички грех свих православних цркава у последње време.

Срећом, до сада, сва ова одступања ор Предања која смо описали, нису одсекла православне цркве од њиховог корена. Стабло остаје живо и успева да напредује упркос свим украсима које су му додали. Православне цркве нису увенуле као што се то догодило са црквама Запада. Ако само стресете прашину коју је светски дух посуо по њима, наћи ћете свеже листове изворног Предања. Предање није никада престало да живи и буде на снази у православљу. Још увек постоје калуђери који живе православно монашки. И данас су присутни искрени и прави богослови који нису укаљали истину, него је одржавају чистом и сјајном, далеко од сваког туђинског мешања. Ту су још и прави појци и истинити носиоци православне традиције у иконографији.

Још има свештеника, као оних старих, посвећених светој дужности, којима њихов стални додир са Богом хе дозвољава да се брину због својих дугих брада и црних мантија, већ чине да ове ствари зраче светошћу. Још увек има једноставних људи који су достојни виђења великих чуда.

Истинито Предање, дакле живот, духовно искуство и учење Апостола и светих Отаца свих векова ови трагови Духа Светог у срцима хришћана постоје, и настављају да живе међу живима без икаквог прекида од апостолских времена. Постоји стална хармонија у свим делима православних свих времена до данас, писаних и неписаних; и ово је златно правило којим свако мора да мери своје мисли и дела, да би видео да ли је он унутар или изван православља. Спољни знаци могу да дају утисак како је континуитет покварен или прекинут, али ако погледамо мало даље, видећемо да Предање још увек цвета и освежава оне који га траже.

Предање постоји и живеће све до краја света. Међутим, сваки дан који пролази чини његово откриће све тежим. Сваки дан додаје све више украса на дрво православља, тако да се људи збуњују и не знају где је истина.

 

Барка

 

Једног дана, пре или касније, нико не зна тачно када, цркве и религије ће се ујединити. У том хаосу лажи ће, чак, и изабрани бити у опасности да изгубе свој пут. То ће бити доба Антихриста.

Како и када ће Антихрист доћи, нико не може да каже. Не зна се ни колико њих ће бити у стању да га препознају, јер ће он доћи као добротвор човечанства. За сада можемо са сигурношћу рећи само једну ствар: сви ови покрети према уједињењу нација и цркава, сви ови компромиси и све ово униформисање човечанства, постепено чињено под парним ваљком технолошке културе припрема пут за долазак Антихриста.
Овакав развој човечанства, према критеријуму света, диван је. Али према хришћанском критеријуму, он води ка уништењу.

Ово не изненађује и не плаши хришћане. Они знају да је свет сам себе осудио. Зато Христос није хтео да се моли за свет: Не молимо се за свијет. Кнез овога света је ђаво и он је човекоубица од почетка.

Смрт ће затећи свет на врхунцу његове славе, на врхунцу његове самообмане, на самиту Куле вавилонске, када ће човек бити у зениту свог старог покушаја да постане бог својом личном моћи, без Бога. Када Син Човечији дође, наћи ће човека у пуној слави своје сатанске опседнусти.

Бог не тражи од хришћана да спасу свет. Сваки покушај од стране хришћана да промене смер у којем се свет сада креће био би смешан. Свет је брод који тоне, и то зато што му је сама структура покварена. Бог не тражи од хришћана да спасу брод, већ да спасу, колико год могу, бродоломника.

Нова Нојева барка, Христова Црква, плови близу места бродолома. Свако ко хоће да се спасе од воде, мора да потражи уточиште у њој. Али, да би нашао уточиште, човек мора да се одрекне света, не толико географски, колико суштински: Зато изађите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити (2.Кор.6,17).

Али, овде почињу тешкоће. Како можемо да оставимо свет, када је цео живот везан за њега? Међутим, циљ ове књиге није да одговори на ово питање. одговор се може наћи у Светом Писму и код Отаца. Осим тога, цео живот у Христу је борба за слободу од света, од Египта страсти, а за склониште у лађи Цркиве.

У доба Антихриста и лађа Цркве ће се тешко разликовати. Многи ће рећи:Гле, Христос је овде, или Тамо је Христос, али ће то бити лажни пророци. Званично ће било шта бити прихваћено за Цркву. Мало по мало, па ће се напустити ризнице вере и растопити у неописивој, уједињујућој мармелади, која ће сатанском вештином задржати већину спољашњих знакова Цркве. Овде и онде, мале групе верних, са понеким свештеником, још увек ће сачувати живо истинито Предање.

Елем, ко ће бити у стању да препозна Цркву Христову у овим малим групама верних, којима ће недостајати сав светски сјај? Ипак, на крају времена, једну, свету, саборну и апостолску Цркву сачињаваће управо ове заборављене и наизглед неуједињене мале парохије, које можда неће ни знати једна за другу, али ће међусобно бити уједињене тајанственом везом Тела и Крви Господње, у Духу Светом, заједничком традицијом коју неће прекинути.

У те дане ће чак и изабрани бити у опасности од завођења. Човеку треба много храбрости да би се одвојио са неколицином и ишао против светских струја, увек исмеван од паметних и малтретиран од јаких. Много мудрости треба да би се распознала истина, управо тамо где цео свет види бесмислицу и глупост. Осим тога, следбеници лажи ће имати чудо на њиховој страни; чуда која је ђаво тражио од Христа у пустињи, знаке и чудеса лажних пророка и лажног месије: јер ће се појавити лажни Христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мат.24,24). Колико њих ће моћи да пронађе пут када сви светионици буду лажни? Тада ко претрпи до краја, биће спашен.

 

Маске

 

За сада, нека сви који хоће да живе близу Христа, пожуре да стекну опрезност да би унапред препознали лажне пророке и лажне христосе, и нека носе оклоп вере, како би били у стању да их непобедиво нападну.

Јер, наше је лукаво доба, у коме је лаж маскирана и отров се нуди превучен шећером, када су путеви пуни замки и добро прикривених рупа. Кога год изглед буде преварио, тај ће бити изгубљен.

Морамо научити да разликујемо Цркву од света, јер је судбина Цркве различита од судбине света. Морамо имати неповерења према свету, толико колико имамо поверења у Цркву; толико мржње према свету(не према људима, већ према свету), колико имамо љубави према Цркви; толико песимизма за свет, колико оптимизма за Цркву.

Свет је табор, менталитет и намера оних који су одбацили Божју понуду, који су окренули леђа Богу када им је Он говорио, који су се одвојили од Њега заувек. Ови људи су радије изабрали смрт него живот. Они нису кажњени, као што ни демони нису кажњени, јер им нико не жели ништа нажао. Добровољно су изабрали смрт, својом сагласношћу су одлучили да буду непријатељи Божји и да стоје далеко од Њега.

Овај избор се чини у животу, независно од времена и места, у дубини срца, и он је неопозив ако нема покајања. Слобода дели духовна бића у два табора. Има две врсте људи, као што има две врсте анђела: пријатеља и непријатеља Божијих.

Слобода не лежи толико у личним радњама, колико у целокупном настројењу и расположењу човека, у крајњем позитивном или негативном одговору на Божји позив. Више слободе лежи у укупном правцу човековог живота, него у његовим детаљима.
Детаљи могу да варају; они могу да учине како књижевници и фарисеји изгледају као пријатељи Божји, а разбојник, блудница, Митар или Савле (Павле), као Његови непријатељи.

Морамо бити у стању да препознамо праве пријатеље и непријатељр Божје испод маске лицемерства и слабости.

Живимо у добу када су се маске лицемерства умножиле и достигле запањујући степен савршенства. Из часа у час смо у опасности да нас преваре људи који су, док носе маске пријатеља Божјих, у ствари Његови непријатељи.

Такви су и они који говоре о јединству цркава. Они су најопаснији непријатељи Цркве, лажни проповедници Јеванђеља.

Непријатељи који се појављују без маске атеисти, материјалисти, комунисти не могу да преваре никога. Они су ти који могу убити тело, али не могу наудити души.

Али други, православни, било патријарси, епископи, вође хришћанских организација, теолози или професори теологије, сви који говоре о лицемерној хришћанској љубави према нашој браћи јеретицима и шире поруке јединства сви ови маскирани можда не дирају тело, али сигурно убијају душу.

Због тога, борба са њима мора бити непопустљива. 

 

 

 

^